Nikolino interesovanje za umetnost počelo je rano:
–Crtanje me je interesovalo od ranog detinjstva. Na likovnoj koloniji “Pod krilima Arhangela”u Stalaću, slikari koje sam tamo sreo i upoznao dodatno su me zainteresovali, a ozbiljnije sam počeo da se bavim crtanjem i slikanjem od petog razreda osnovne škole. Tu mi je dosta pomogao Novica Ilić svojim savetima, a posle je moja želja za slikanjem i crtanjem samo rasla. Danas su mi inspiracija ljudi, priroda i životinje, samo sada gledam da moje slike imaju priču i budu kompletne, a najviše slikam ptice i bavim se simbolikom– kaže Milić.

Pre samostalne izložbe, njegove slike bile su predstavljene na nekoliko kolektivnih izložbi u Legatu Milića od Mačve u Kruševcu i Narodnoj biblioteci Ćićevac. Prva samostalna izložba nije nastala preko noći. Nikola kaže da je ideja postojala godinu dana, koliko je i pripremao radove, usklađujući slikanje sa ostalim obavezama. Izložbom u Ćićevcu želeo je da pokaže da veličina sredine nije merilo talenta.

–Želeo sam da što više ljudi vidi moj rad i da ih zainteresujem za slikarstvo, ali i da pokažem da malo mesto kao što je Ćićevac itekako ima talentovane i posvećene, naročito mlade ljude. Ova izložba mi predstavlja priliku da to prikažem javnosti, a odatle je došla i ideja da sarađujem sa Narodnom bibliotekom Ćićevac– navodi Nikola.

Da umetnost ne mora da ostane samo na platnu pokazuje i njegov rad u Osnovnoj školi “Dositej Obradović” u Ćićevcu. Ideja je najpre bila da oslika spoljašnji zid i ulepša školsko dvorište, a nakon prihvatanja predloga usledilo je i oslikavanje nekoliko učionica. Za Nikolu je to posebno značajno jer je i sam nekada sedeo u tim učionicama.

–Doživljaj je interesantan, prijatan i nostalgičan, pošto sam i ja išao u tu školu. Za mene posebno ima značaj to što sam ostavio neki lepi trag i ulepšao školu u kojoj sam ja išao i učinio je deci barem malo zanimljivijom nego što je dosad bila– kaže on.

Rad na velikim površinama, poput zidova i murala, za njega ima posebnu težinu. Kako kaže, početak jeste zahtevniji zbog drugačijeg pokreta ruke i potrebe za dobrim osećajem za proporcije, ali je osećaj kada rad postane deo javnog prostora “mnogo moćniji” nego kada je slika na platnu.

Iako dolazi iz male sredine, Nikola ne smatra da je Ćićevac prepreka za razvoj. Smatra da mogućnosti postoje, ali da je najveći deo posla ipak na umetniku.

–Nije toliki problem mesto iz koga dolaziš. Onaj ko želi da slika ili crta i da razvija svoj osećaj za to mora da radi, da što više slika i crta. Samo rad i posvećenost onome što radiš dovode do rezultata, naravno, treba uzeti u obzir i određena odricanja, pošto slikarstvo zahteva vreme. Interesantna je činjenica da ti ne treba talenat za crtanje: talenat je pet odsto, sve ostalo je rad.

Izložba “Grad iza leđa” nosi temu povratka prirodi i udaljavanja od užurbanog gradskog života. Među radovima su i slike velikih formata, a Nikola kao posebno važnu izdvaja “Na dohvat slobode”, u kojoj kroz motiv sivog sokola govori o čovekovoj želji za slobodom i povratkom prirodi. Na izložbi su predstavljeni radovi u tehnici akrila na platnu, među kojima su “Koraci ka slobodi“, “Tišina između tokova“, „Uprkos svemu“, “Strpljenje“, “Vatra u tišini“, “Izbor“ i “Tišina prirode“.

Za sada, ovaj mladi umetnik želi da nastavi da živi i stvara u Ćićevcu, a želja mu je da se u opštini organizuje više likovnih kolonija jer, kako kaže, upravo takvi susreti mogu mladima da pomognu da uđu u svet umetnosti.

Aleksandra Paunović

Izvor: KruševacPRESS

Članak „Grad iza leđa“ Nikole Milića: Prva samostalna izložba mladog umetnika iz Ćićevca se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

-Dao bih sve, a ništa nemam. Glad mi je beskrajna, a ruke večno prazne- stihovi su koji možda najbolje opisuju i dočaravaju ličnost i pesničku veličinu Rada Drainca (1899–1943), ali i vreme međuratne književnosti u kojem je stvarao. Između kafane, buntovništva i surove stvarnosti,svojom poezijom pružao je otpor svetu. Živeo je da bi pisao i pisao je da bi živeo. Između života i stvaralaštva nije postavljao granicu.Ovaj toplički princ poezije ostavio je dubok trag u srpskoj književnosti. Drainca za Kruševac vezuje Gimnazija čiji je učenik bio i jedna slavna Kruševljanka prema kojoj je gajio simpatije.

–RadeDrainac, bandit i pesnik, Jesenjin svoje rodne Toplice, nova snaga tadašnje međuratne poezije, rođen je davne 1899.godine u selu Trbunje kod Blaca. Za svoje četiri decenije, koliko je živeo, uspeo je da napiše na hiljade stihova i stranica, proputuje i vidi svet, ali i da svojim stvaralaštvom zasluži značajno mesto u srpskoj avangardnoj književnosti – ističe Luka Kijačić, student srpske književnosti.

Rade Drainac pohađao je i Gimnaziju u Kruševcu, podseća sagovornik:

– Drainac osnovnu školu uči u Blacu, da bi Gimnaziju upisao u Prokuplju, gde je završio samo prvi razred, a dalje školovanje nastavio upravo u Kruševcu. Iz đačkih klupa, mladi Radojko Jovanović kreće sa srpskom vojskom na golgotski put preko Albanije. Školovanje kasnije nastavlja u Francuskoj.

Jedna od njegovih pesničkih zbirki imala je samo šesnaest stranica:

– Revolt, bunt, krvava istina, oštar jezik i još oštrije pero stvorili su prepoznatljiv umetnički izraz Rada Drainca, kod koga granica između privatnog života i stvaralaštva gotovo da nije postojala. Prvu zbirku „Modri smeh“ objavio je 1920. godine, da bi sledeće godine, što je posebno zanimljivo, objavio zbirku „Afroditin vrt“, u kojoj je bilo 16 pesama i isto toliko stranica, u tri primerka. Iak ona izgled šaljivo, ova zbirka nagovestila je njegov preokret ka avangardnom pesničkom izrazu.

Boem, ljubitelj pozorišta i filma

Zaljubljive prirode, Drainac je gajio simpatije i prema jednoj slavnoj Kruševljanki, otkriva Kijačić:

– Treba napomenuti da je Drainac bio strastveni boem, redovan posetilac beogradskih kafana i birtija, veliki ljubitelj pozorišta i filma, a voleo je i da zasvira violinu. Drainčev život obeležile su mnoge ljubavne epizode sa tada slavnim ženama – kao što je bugarska pesnikinja Jelisaveta Bagrjana (1893–1991), dok se spekulisalo i o simpatijama koje je gajio prema glumici Ljubinki Bobić (1897–1978), rođenoj Kruševljanki.

Česti skandali bili su uobičajeni za ovog avangardnog pesnika, navodi student književnosti:

– Jedan od najvećih „književnih“ skandala vezuje se za njegovo ime. To je događaj iz 1930.godine, kada su beogradski nadrealisti na ulici pretukli Rada Drainca, koji nije bežao od skandala i nevolja, već ih je ponekad, prema sudu kritičara, i sam prizivao. Drainčev način života, posvećenost poeziji i brojne kontroverze zabrinuli su njegove rođake, koji su spalili pesnikovu biblioteku i tako uništili jedino nematerijalno bogatstvo koje je imao.

Kijačić izdvaja i nekoliko stihova kojima se oslikava ličnost Rada Drainca:

–U moru stihova treba izdvojiti one u kojima Drainac otvara svoje banditsko srce i pokazuje svoju unutrašnju krhkost – „Dao bih sve, a ništa nemam. Glad mi je beskrajna, a ruke večno prazne“, „Ovako… zavijen u komad platna, nosim od stanice do stanice neisplakan bol večitog deteta“, „O niko neće moći da izmeni ovo buntovno srce, ni požar krvi da ugasi, zalud će neko kušati iz lirskog davljenja da me spasi, ostaću i posle groba nož za ubice pravde i neba“…

Lečenje u Sokobanji i susret sa Andrićem

Lečio se od tuberkuloze u Sokobanji, gde ga posećuje jedan od najvećih srpskih pisaca:

– Ovaj bandit i pesnik, koji je ostao upamćen i po poeziji i po skandalu, oboleo je od tuberkuloze 1942. godine, kada odlazi na lečenje u Sokobanju, a u posetu mu, pored ostalih, dolazi i nobelovac Ivo Andrić. Umire na Dan rada, 1. maja 1943. godine.

Drainac umire u Beogradu, a za dan sahrane vezuje se i jedna anegdota, otkriva sagovornik:

– Iako je Drainčeva želja bila da umre u rodnom kraju, to mu se nije ostvarilo, već umire u Beogradu, gde je i sahranjen. Postoji i anegdota da se policajac, koji je po dužnosti morao da bude prisutan na sahrani, naljutio na počivšeg pesnika jer je, od svih dana u godini, morao da umre baš na Prvi maj, dan kada se nije radilo. Sahranjen je o trošku beogradske opštine, kao siromah. Glumac Milivoje Živanović odrecitovao je njegovu pesmu „Nirvana“ i tako je Drainac ispraćen na večni počinak.

Drainčevo ime, kako kaže, vrlo je poštovano i danas:

– Rade Drainac postao je tema mnogih naučnih radova, bio je predmet mnogih književnih kritika, a njegova poezija nalazi se u značajnim antologijama. Njegovo ime danas nose škole i kulturne ustanove, organizuju se i manifestacije u njegovu čast, dok postoji i Drainčeva spomen-soba u Prokuplju.

Stihove Rada Drainca možete pronaći i u popularnoj narodnoj pesmi:

– Zanimljivo je da je poezija Rada Drainca inspirisala domaće „estradne umetnike“ i pevače narodne muzike, koji su iskoristili stihove pesme „Odgovor na majčino pismo“ i napravili svoju verziju „Kralj boema“, koju izvodi Šaban Šaulić. Dok neki ne vide ništa sporno u ovom „prepevu“, mnogi smatraju da su tom obradom oskrnavljeni Drainčevi stihovi – kazao je Luka Kijačić, student srpske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu.
N. O.

Izvor: KruševacPRESS

Članak Rade Drainac, “toplički princ poezije”: Školovao se u Kruševcu, voleo slavnu glumicu se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

U saopštenju dostavljenom medijima se navodi sledeće:

„Smatramo da su predložene lokacije neprihvatljive i da bi njihovim izborom bili neposredno ugroženi interesi velikog broja vinogradara, vinara i drugih poljoprivrednih proizvođača koji žive i proizvode upravo na ovom području.
Župa Aleksandrovačka je prostor sa dugom i prepoznatljivom tradicijom vinogradarstva, vinarstva i poljoprivredne proizvodnje. Njena vrednost nije samo u ekonomskom značaju proizvodnje, već i u specifičnom prirodnom ambijentu, očuvanosti prostora i reputaciji područja koje proizvodi hranu i piće visokog kvaliteta.
Izgradnja transfer stanice za komunalni otpad u neposrednom okruženju poljoprivrednih i vinogradarskih površina nije u skladu sa takvom namenom i karakterom ovog prostora.
Transfer stanica podrazumeva dovoz, privremeno zadržavanje, pretovar i dalji transport komunalnog otpada. Nezavisno od toga kako će objekat biti tehnički projektovan i kojim će se merama nastojati da se njegov uticaj ograniči, sama priroda takvog postrojenja nosi potencijalne rizike po kvalitet životne sredine, uključujući moguće neprijatne mirise, pojavu insekata i drugih štetočina, buku, povećan saobraćaj teretnih vozila, kao i rizike od zagađenja zemljišta i voda u slučaju nepravilnog rada ili akcidentnih situacija.
Za vinogradarsko i poljoprivredno područje to nisu zanemarljivi rizici.
Ovde se ne radi samo o pitanju izgradnje jednog komunalnog objekta. Radi se o izboru namene prostora koji neposredno utiče na budućnost čitavog jednog poljoprivrednog i vinogradarskog područja.
Posebno ističemo da veliki broj članova našeg Udruženja živi i privređuje upravo na području koje bi bilo neposredno ili posredno pogođeno izborom ovih lokacija. Njihovi vinogradi, voćnjaci, poljoprivredne parcele, vinarije i druga proizvodna infrastruktura predstavljaju njihov životni i ekonomski resurs.

Ugrožavanje organske proizvodnje
Posebno želimo da ukažemo na još jedan izuzetno važan aspekt ovog problema. U poslednjih nekoliko godina, značajan broj poljoprivrednih proizvođača sa ovog područja započeo je proceduru uvođenja i sertifikacije organske proizvodnje, prepoznajući organsku proizvodnju kao jedan od pravaca daljeg razvoja poljoprivrede i kao dodatnu vrednost proizvoda koji nose ime Župe.
To nije proces koji se može započeti i završiti preko noći. Proizvodnja na višegodišnjim zasadima, uključujući vinovu lozu, zahteva period konverzije od najmanje tri godine, uz kontinuiranu primenu pravila organske proizvodnje i kontrolu ovlašćenih kontrolnih organizacija. Tokom tog perioda proizvođač već snosi troškove i prihvata proizvodne uslove koji često podrazumevaju niže prinose, dok proizvod još ne može da se prodaje pod punim statusom organskog proizvoda.
Drugim rečima, proizvođači su godinama unazad ulagali novac, rad i vreme u nešto što treba da predstavlja njihovu buduću konkurentsku prednost. Pored toga što tokom perioda konverzije ostvaruju manje prihode zbog nižih prinosa i ograničene mogućnosti da proizvod naplate po ceni organskog proizvoda, oni imaju i dodatne troškove kontrole, sertifikacije i prilagođavanja proizvodnje propisanim uslovima. Organska proizvodnja se upravo zasniva na strogim pravilima
čiji je jedan od osnovnih ciljeva zaštita životne sredine i očuvanje prirodnih resursa. Zato bi postavljanje transfer stanice za komunalni otpad u ovom području predstavljalo ozbiljan rizik za proizvođače koji su već ušli u proces organske proizvodnje ili planiraju da ga započnu.

Ukoliko bi zbog blizine postrojenja, transporta i manipulacije komunalnim otpadom došlo do uticaja na zemljište, vodu ili proizvodne parcele koji bi doveli u pitanje ispunjavanje uslova organske proizvodnje, višegodišnji trud i investicije ovih proizvođača mogli bi biti dovedeni u pitanje. Posebno je neprihvatljivo da proizvođači koji su prihvatili stroža pravila proizvodnje, smanjili upotrebu dozvoljenih inputa i prihvatili manje prinose kako bi očuvali životnu sredinu i dobili sertifikovani organski proizvod, sada budu izloženi novom ekološkom riziku zbog izbora lokacije za postrojenje za pretovar otpada.

Ne možemo prihvatiti da se višegodišnji rad i ulaganja naših proizvođača u organsku proizvodnju dovode u pitanje zbog izbora lokacije koja se nalazi u središtu područja čiji je razvoj zasnovan na poljoprivredi, vinogradarstvu i proizvodnji hrane.

Pored neposredne materijalne štete koja bi mogla nastati proizvođačima, ovakva odluka bi poslala i potpuno pogrešnu poruku svima koji su se opredelili da svoju proizvodnju unaprede i usmere ka višim standardima kvaliteta i zaštite životne sredine.

Pored neposrednih uticaja na životnu sredinu, ne sme se zanemariti ni uticaj koji sama lokacija postrojenja za prihvat i pretovar otpada može imati na imidž i prepoznatljivost Župe kao vinogradarskog i poljoprivrednog kraja. Proizvodi koji nastaju u ovom području – grožđe, vino, voće i drugi poljoprivredni proizvodi – povezani su sa imenom Župe i njenim prirodnim i proizvodnim
potencijalom. Ulaganja proizvođača u kvalitet, bezbednost proizvoda, uređenje vinograda i očuvanje tradicije ne smeju biti dovedena u pitanje neodgovarajućim izborom lokacije za infrastrukturu koja po svojoj nameni pripada drugačijem prostorno-funkcionalnom kontekstu.

Ne prihvatamo stav da je dovoljno reći da će transfer stanica biti izgrađena po propisanim standardima. Poštovanje tehničkih i zakonskih standarda mora biti obaveza svakog takvog postrojenja, ali prilikom izbora lokacije moraju se uzeti u obzir i širi interesi prostora, postojeća poljoprivredna proizvodnja, razvojni potencijal područja i interesi ljudi koji tu žive i privređuju.

Smatramo da je prevencija najbolja politika zaštite životne sredine i poljoprivredne proizvodnje. Ako postoje druge moguće lokacije na kojima bi ovakva infrastruktura imala manji uticaj na stanovništvo, poljoprivredu i vinogradarstvo, onda je neprihvatljivo kao rešenje birati prostor čiji je razvoj zasnovan upravo na proizvodnji hrane, grožđa i vina.

Udruženje vinogradara i vinara „Župa“ zato zahteva da se Zleginja i Novaci isključe kao moguće lokacije za izgradnju transfer stanice za komunalni otpad. Ne protivimo se rešavanju problema upravljanja otpadom u Rasinskom okrugu. Naprotiv, smatramo da je to neophodno i da sistem upravljanja otpadom mora biti uređen na savremen, održiv i ekološki prihvatljiv način. Međutim, rešavanje jednog ekološkog problema ne sme da stvara nove rizike na području čiji su najvažniji resursi upravo očuvana životna sredina, poljoprivredno zemljište i proizvodnja kvalitetne hrane i pića.

Zbog svega navedenog, Udruženje vinogradara i vinara „Župa“ ostaje pri jasnom stavu:

NE TRANSFER STANICI U ZLEGINJI ILI NOVACIMA!

Pozivamo nadležne institucije, lokalne samouprave, stručnu javnost i sve građane da prilikom donošenja konačne odluke uvaže interese ljudi koji na ovom prostoru žive i proizvode i da se za transfer stanicu pronađe druga, za poljoprivredu, vinogradarstvo i životnu sredinu manje osetljiva lokacija. Župa mora ostati prostor u kojem se proizvode hrana i vino, a ne prostor u kojem se pretovaruje komunalni otpad“, navodi se u saopštenju  Udruženja vinogradara i vinara „Župa“ Aleksandrovac.

Članak Udruženje vinogradara i vinara „Župa“ protiv izgradnje transfer stanice u Zleginji ili Novacima se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

Predsednik Udruženja, Aleksandar Milutinović, ne žali trud i dragoceno slobodno vreme, kada iza sebe vidi rezultate rada:
– Naša ekipa je standardna, broji desetak fantastičnih duša koje svoje dubinske veze grade sa precima i potomcima, ali ne tako što se uklapaju u postojeće sisteme destrukcije i (samo)laganja. Kada nas bude više i to kontinuirano, to će značiti da smo se probudili, da smo se kroz žrtvu i muku na bolje promenili i da mi i priroda oko nas imamo šanse za opstanak.

Treća ovogodišnja akcija, kao i nekoliko pre nje, sprovedena je u Brzeću, na reci Graševka, koja nastaje na istočnim padinama Kopaonika, u blizini lokaliteta Metodje. Ona je, praktično već na nekoliko stotina metara od svog izvora zatrpana raznovrsnim otpadom.

– Poslednjih nekoliko godine čistimo u Brzeću jedan potez dužine od oko kilometar, odakle smo do sada izneli oko 1.000 do 1.500 džakova smeća. Nadamo se da sledeće godine krenemo nizbrdo da se spuštamo jer smo blizu cilja da očistimo taj koridor koji je najviši. Nadamo se da meštani, pre svega, kao i turisti, neće ponovo zasipati smećem kojeg u Graševci do Brusa ima na tone – naglašava Milutinović i poručuje.

– Koliko god ljudi okretali glave, destrukcija je prisutna i to često kao samodestrukcija. Moramo da gajimo drugačije i bolje misli, umesto što govorimo “svaka čast“ ili ne želimo da čistimo pod raznim izgovorima, da zasučemo rukave i da se delom pokajemo i ispravimo greške. Ni evropska, ni ruska, ni američka , ni kineska, ni bilo koja unija neće smeće iz naših reka da izvade.

Udruženje gradjana “Rajko od Rasine“ i Aleksandar Milutinović za naredni period najavljuju nove akcije, apelujući da se prekine sa neodgovornim odlaganjem otpada, pozivajući na gradjansku hrabrost i reagovanje na svako narušavanje ekološkog reda.

– Reke, velike i male, nisu samo prirodno bogatstvo, one su izvor života, deo identiteta, istorije i nasleđa od predaka, koje treba sačuvati i predati svojim potomcima. Čista reka je ogledalo zajednice. Sačuvajmo naše vodotokove dok još imamo šta – poruka je Udruženja “Rajko od Rasine”.
N.M.M.

Izvor: KruševacPRESS

Članak Udruženje “Rajko od Rasine” vredno čisti vodotokove, apeluje da se reke ne zatrpavaju otpadom! se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

Bolest se brzo širi i prenosi. Za nju nema leka a važno je naglasiti da se ne prenosi na ljude.

Na teritoriji grada Kruševca nema puno gazdinstava koja čuvaju ovce, a pogotovu koze. Opasnost da se ova bolest pojavi i proširi kod nas je mala, ali to ne znači da stočari ne bi trebalo da budu na oprezu.

Zaraza se prenosi kontaktom, najrizičnije mesto upravo može biti ispaša, a takav način čuvanja koza i ovaca je u našoj zemlji najrasprostranjeniji.

Jedini kozar u dolini Ribarske reke, Moma Agatonovića iz Rosice kod Ribarske Banje je nekada imao preko 120 koza. Danas u njihovom stadu ima 40- tak domaćih belih koza. Kako je ovo selo gotovo napušteno, pašnjaka i napuštenih livada ima na pretek, pa naš sagovornik ovu pogodnosti maksimalno koristi:

– Dnevno provedem skoro šest sati na ispaši sa njima. Tri sata ujutru i isto toliko uveče. Nakon toga još po sat vremena prođe u jutarnjoj i večernjoj muži. A i to što pomuzeno, kao da ga poklanjamo. Prodajemo ga po ceni kravljeg mleka 40 dinara za litar i to neće uvek da otkupe. Ranije smo prodavali sir, imali smo mušterije, međutim to nam sada stvara veliku obavezu.

Koze našeg sagovornika pasu i brste lekovito i nezagađeno bilje na oko 600 metara nadmorske visine. Na pašnjacima su tokom cele godine, čak i tokom zime. Kako nam je rekao, navikle su zimi da otkopavaju sneg i traže ostatke vegetacije. Poslastica im je divlja kupina, na kojoj se list zadrži tokom cele zime.

Moma pripremi dovoljno sena za njih, uzima velike površine u zakup od ljudi koji odavno ne žive u ovom krajevima. Ove godine prve trave su bile dobre pa je uspeo da pripremi za celu zimu. Dva meseca bez padavina i sa visokim temperaturama uticalo je da se posuše gotovo sve livade i pašnjaci. Ipak koza pronađe ono što joj odgovara.

– Koza je vrlo probirljiva, neće ona svašta da jede. Spada u najčistije i najzdravije domaće životinje. Kod mene veterinar retko svraća. Za ove godine čuvanja pronikao sam im u suštinu i znam ih kako dišu. Čuo sam da su se pojavile boginje, ali me još uvek niko nije zvao od nadležnih da mi kaže kakva je situacija na našem terenu. Iz medija sam načuo koji su simptomi. Ono što mogu reći je da se u mom stadu ti simptomi, hvala Bogu, još uvek nisu pojavili. Tokom visokih temperatura normalno je da pojedina grla nerado idu na pašu jer je i njima vrće, ali toga je uvek bilo. Osim toga ništa drugo neuobičajeno nisam do sada primetio. Takođe koliko sam upoznat nema zastoja ni na tržištu – ističe naš sagovornik.

Da za sada nema bojazni niti mesta za paniku i strah ukazuje nam Boban Marčetić, veterinarski inspektor:

– Na terenu Rasinskog okruga i grada Kruševca u ovom trenutku nema zaraženih ovaca i koza. Najbliže žarište nalazi se na terenu Raške, gde je zabranjen promet i prodaja, a zaraženo stado je eutanazirano. To što trenutno nema zaraženih grla ne znači da stočari ne treba da budu na oprezu. Brza reakcija može pomoći da se bolest ne širi. I zato je moj apel stočarima da posebno obrate pažnju na svoja grla, da ih redovno obilaze i da svako čudno ponašanje, kao što je izdvajanje iz stada, izbegavanje hrane i vode, prijave. Jer su to upravo prvi simptomi ovog oboljenja.

Sekretar udruženja za stočarstvo Privredne komore Srbije, Nenad Budimović, gostujući na nacionalnim televizijama, istakao je da se na koži mogu pojaviti određene promene, iscedak iz nosa, visoka temepratura te da životinja izbegava da uzima hranu.

Veterinari su dužni da odmah izađu na teren i urade analizu. Ukoliko se ustanovi da su grla zaražena, mora se eutanazirati celo stado. Bolest je do sada u regionu odnela na stotine hiljada grla ovaca i koza. Najkritičnije je u Grčkoj i Albaniji, Severnoj Makedoniji, odakle se pretpostavlja da je bolest stigla u našu zemlju.

Bolest nije zoonoza i ne može se preneti na ljude. Stručnjaci savetuju da se u narednom periodu životinje ne transportuju u zaražena područja, da se kontakt sa životinjama svede na minimum, i da se ne kupuju grla bez papira od nakupaca i švercera.

S.S.

Izvor: KruševacPRESS

Članak Zbog boginja kod ovaca i koza preporuka stočarima da budu oprezni se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

Dok iz Doma zdravlja „Dr Vlastimir Godić“ ocenjuju da raspolažu dovoljnim brojem medicinskog kadra i da je zdravstvena zaštita dostupna i stanovnicima udaljenijih sela, iskustva pacijenata sa kojima smo razgovarali nisu ista.

U Domu zdravlja u Varvarinu trenutno radi 25 lekara. Kako su za naš portal naveli iz ove ustanove, pacijentima su dostupni ginekološki, pedijatrijski, radiološki, internistički i stomatološki pregledi, dok se za ostale preglede i intervencije upućuju u Opštu bolnicu Kruševac, jer za njih Dom zdravlja nema odobrenje i kadrovski kapacitet. Iz ove ustanove istovremeno navode da trenutno nemaju problem sa nedostatkom lekara specijalista.

Ipak, Tijana Marinković iz Varvarina kaže da nije zadovoljna zdravstvenom zaštitom koju ima u svojoj opštini. Kao jedan od najvećih problema izdvaja upravo potrebu da zbog pojedinih pregleda odlazi u Kruševac.

– Problem je ići do Kruševca svakom stanovniku koji nema svoj prevoz. To je i trošak i prepreka. Autobuske linije su u vremenskim intervalima od dva do dva i po sata, ujutru je prevoz učestaliji, a uveče ga ima samo do osam – kaže Marinković.

Ona smatra da bi stanovnicima Varvarina značilo kada bi im različiti specijalisti bili dostupni u samom mestu, makar određenim danima u nedelji.

– Varvarinu bi značilo kada bi se jednom nedeljno organizovali pregledi različitih specijalista. Treba nam radiolog, treba kardiolog koji će doći jednom nedeljno, jer ima mnogo srčanih bolesnika. Treba zbrinuti staro stanovništvo – navodi ona.

Kao posebno važan problem Marinković izdvaja i funkcionisanje hitne medicinske pomoći. Smatra da bi Varvarinu značilo da hitna služba funkcioniše tako da pacijent sa urgentnim zdravstvenim problemom u svakom trenutku može da bude adekvatno zbrinut.

Drugačije iskustvo ima Aleksandar Kizić iz Sela Varvarina. On kaže da je veoma zadovoljan svojom izabranom lekarkom Ivanom Todorović Gajić.

Zbog lečenja multiple skleroze, međutim, i on prilično često odlazi u Kruševac, gde mu je potreban neurolog.

– S obzirom na to da imam simptom konstantnog fizičkog umora, meni lično je put malo teži, ali vozim, ima i autobuskih linija, tako da nemam problem. Do skoro uopšte nije bilo slobodnih termina za neurologiju i svaki moj odlazak bio je sa hitnim uputom, odnosno uputom bez termina, ali me nikada nisu vratili. Uvek sam bio primljen – kaže Kizić.

Lečenje je započeo u Beogradu, ali terapiju sada može da prima bliže mestu stanovanja.

– Počeli su sa distribucijom lekova i u ostalim gradovima, tako da sada primam lekove ovde. Lično zaista nemam problem. Svakako bi olakšavajuća okolnost bila da imamo neurologa u Varvarinu, ali njih nedostaje i u Kruševcu – dodaje Kizić.

Iz Doma zdravlja navode i da na teritoriji opštine funkcioniše pet zdravstvenih ambulanti, koje rade tri do četiri puta nedeljno. Dostupnost zdravstvene zaštite stanovnicima udaljenijih sela ocenjuju kao „vrlo dobru“, a navode i da ustanova kontinuirano zapošljava nove radnike i da je u planu da se ta praksa nastavi.

Kada je reč o odlascima u Kruševac, u Domu zdravlja objašnjavaju da se pacijenti tamo upućuju kada su im potrebni specijalistički pregledi koji se ne obavljaju u Varvarinu. U Kruševac se upućuju i u slučaju kada je lekar koji je jedini specijalista iz određene oblasti odsutan zbog godišnjeg odmora ili bolovanja.

Iskustva dvoje pacijenata sa kojima smo razgovarali ne mogu predstavljati ocenu celokupnog zdravstvenog sistema u opštini, ali pokazuju koliko dostupnost zdravstvene zaštite zavisi i od konkretnih potreba pacijenta. Za onoga ko ima sopstveni prevoz i zadovoljan je radom izabranog lekara, odlazak do Kruševca može biti prihvatljiv deo lečenja. Za pacijenta koji zavisi od javnog prevoza i češće ima potrebu za specijalističkim pregledima, isti put može predstavljati ozbiljnu prepreku.

Zato pitanje nije samo ima li Varvarin Dom zdravlja, već i koliko zdravstvenih potreba njegovi stanovnici mogu da zadovolje bez odlaska u drugi grad.

Izvor: KruševacPRESS

Članak Koliko je zdravstvena zaštita dostupna Varvarincima?: Putovanje do Kruševca najveći problem se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

Filipović Stevanović kaže da toksični govor i govor mržnje nisu sinonimi, te da je pre svega važno razdoviji te pojmove.
–Toksičan govor je mnogo šira kategorija i može obuhvatiti uvrede, agresivnu komunikaciju, omalovažavanje, etiketiranje ili veoma nepristojan govor koji nije nužno protivzakonit. Govor mržnje, sa druge strane, ima mnogo određeniji pravni okvir. Granica se zato ne može određivati samo na osnovu toga koliko je neka poruka neprijatna ili uvredljiva. Sloboda izražavanja štiti i veoma oštru, uznemirujuću i neprijatnu kritiku, posebno kada se ona odnosi na javne funkcionere, institucije i pitanja od javnog interesa.

Situacija je, međutim, drugačija kada se osoba ili grupa napada zbog ličnog svojstva i kada se time podstiču diskriminacija, mržnja ili nasilje.:
–Član 11 Zakona o zabrani diskriminacije upravo tako određuje govor mržnje, dok Zakon o javnom informisanju i medijima u članu 86 zabranjuje da se u medijima podstiču diskriminacija, mržnja ili nasilje zbog ličnog svojstva. Uz to, pretnja je posebna kategorija. Nekome možete uputiti izrazito uvredljivu poruku koja nije pretnja, ali ako postoji pretnja napadom na život ili telo, to može predstavljati krivično delo ugrožavanja sigurnosti iz člana 138 Krivičnog zakonika.

Dehumanizacija novinara

Zato se, ističe Tamara, u proceni uvek mora gledati celokupan kontekst:
–Moramo gledati kome je poruka upućena, zbog čega, da li se napada nečije ponašanje ili identitet, da li postoji poziv na diskriminaciju ili nasilje, koliki je domet poruke, da li se ona ponavlja i da li je deo šire kampanje targetiranja. Ne postoji jedna reč ili lista reči koja automatski određuje da je nešto govor mržnje.

Ono što se može uočiti u javnom prostoru kada su u pitanju diskriminatorni modeli, jeste nekoliko ponavljajućih obrazaca:
–To je omalovažavanje i dehumanizacija sagovornika, svođenje osobe na njenu nacionalnu, rodnu ili drugu pripadnost, etiketiranje ljudi kao „izdajnika“, „neprijatelja“ ili nekoga ko „ne pripada“ zajednici, seksualizovane i mizogine uvrede prema ženama, vređanje na osnovu invaliditeta ili zdravstvenog stanja, kao i pozivi na isključivanje, proterivanje ili nasilje.

O toksičnom i pretećem govoru usmerenom na novinare kaže:
–U SafeJournalists bazi vidimo da se veoma često kombinuju profesionalno targetiranje i govor koji novinara predstavlja kao neprijatelja zajednice. Novinari se označavaju kao „izdajnici“, „ustaše“, „neprijatelji Srbije“, uz poruke koje prelaze u pretnje fizičkim nasiljem. U slučaju Vuka Cvijića i redakcije Radara, na primer, uvrede i etničko-političke etikete bile su praćene eksplicitnom pretnjom fizičkim nasiljem. Kod Dinka Gruhonjića beležili smo organizovane kampanje na društvenim mrežama sa govorom mržnje, pretnjama njemu i članovima porodice i pozivima da bude proteran ili fizički napadnut.

Dodaje da kod novinarki postoji dodatna, rodna dimenzija:
–Novinarki portala Mašina u komentarima na Instagramu upućivane su seksualizovane pretnje i poruke koje predstavljaju pretnje seksualnim nasiljem. Takve slučajeve imamo i u lokalnim sredinama. U slučaju novinarki recimo iz Glasa Zaječara Anđele Risantijević i Kristine Demeter iz Bečejskog mozaika, uvrede na društvenim mrežama bile su izrazito mizogine i praćene porukama koje su novinarke doživela kao pretnju. NUNS je slučajeve prijavio tužilaštvu. Dakle, ono što možemo da kažemo jeste da kod napada na novinare često vidimo preplitanje profesionalnog targetiranja, političkog etiketiranja, nacionalističke retorike, mizoginije i direktnih pretnji. Ono što ne možemo da kažemo jeste koliki je njihov statistički udeo u odnosu na govor mržnje prema manjinskim grupama u celom društvu.

Uvrede jače od algoritama 

Objašnjava koji su to ključni indikatori i „maskirani“ izrazi (kodirani govor) koje građani treba da prepoznaju kao prikrivenu diskriminaciju ili mržnju:
–Jedan od važnih signala je kada se u kontekstu u kojem to uopšte nije relevantno stalno potencira nečija nacionalnost, vera, pol, seksualna orijentacija, poreklo ili drugo lično svojstvo. Drugi signal je kolektivizacija odgovornosti: kada se postupak jedne osobe pripisuje čitavoj nacionalnoj, verskoj ili drugoj grupi – „oni su svi takvi“, „znamo kakvi su oni“, „njima se ne može verovati“. Treći signal su izrazi kojima se ljudi predstavljaju kao manje vredni, opasni ili kao neko ko ne pripada zajednici: kao „uljezi“, „paraziti“, „zaraza“, „neprijatelji“ ili ljudi koje treba „očistiti“, „proterati“ ili ukloniti iz javnog prostora. Posebno treba obratiti pažnju kada se iza navodno političke kritike sistematski krije napad na nacionalno, etničko, rodno ili drugo lično svojstvo.

O efikasnosti automatizovanih alata i algoritama na društvenim mrežama u prepoznavanju lokalnog konteksta, slenga i specificnih oblika vređanja, kaže:
–Automatizovani sistemi su neophodni zbog količine sadržaja koji se svakog trenutka objavljuje na društvenim mrežama, ali njihova efikasnost nije ista kada je reč o različitim jezicima i lokalnim kontekstima. Na primer DSA Transparency Database Evropske komisije vrlo dobro pokazuje koliko je automatizacija danas prisutna. U trenutnom preseku baze za poslednjih 180 dana nalazi se više od 3,4 milijarde odluka o moderaciji, a oko 42 odsto prijavljenih odluka označeno je kao potpuno automatizovano. To pokazuje obim automatizacije, ali ne znači da algoritmi savršeno razumeju sadržaj.

Ističe da najveći problem nastaje upravo kod jezika kao što je srpski, kod lokalnog slenga, ironije, namernog pogrešnog pisanja reči, korišćenja simbola umesto slova i kodiranih izraza:
–Algoritam može relativno dobro prepoznati eksplicitnu pretnju ili poznatu uvredu, ali mnogo teže razume istorijski, politički ili lokalni kontekst u kojem naizgled neutralna reč postaje ozbiljna pretnja ili govor mržnje. Zbog toga je ključno da automatizacija ne bude jedini nivo odlučivanja. Bez ljudi koji poznaju jezik i društveni kontekst, lokalni govor mržnje i pretnje će se i dalje i propuštati i pogrešno klasifikovati.

Kada su u pitanju zakonske i etičke obaveze urednika i vlasnika lokalnih portala u moderisanju komentara čitalaca, Filipović Stevanović  navodi da su profesionalne i zakonske obaveze iste, bez obzira na to da li je reč o malom lokalnom portalu ili nacionalnom mediju.
– Zakon o javnom informisanju i medijima propisuje odgovornost urednika za sadržaj koji uređuje, dok član 86 izričito zabranjuje da se sadržajem u medijima podstiču diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe zbog ličnog svojstva.

Kodeks novinara i novinarki Srbije, ističe ona, ide još preciznije.
–Kodeks kaže da su urednici odgovorni za celokupan sadržaj medija i izričito navodi da sadržaj obuhvata i komentare čitalaca, kao i sadržaje i komentare na zvaničnim nalozima medija na društvenim mrežama. Kodeks takođe nalaže medijima da javno objasne kako funkcioniše njihov sistem moderacije i da utvrde jasna pravila o tome koji korisnički sadržaji nisu dozvoljeni. To je veoma važno jer medij ne može jednostavno reći: „Mi to nismo napisali, to je napisao čitalac.“

Naravno, pravna odgovornost za konkretan komentar mora se utvrđivati u svakom pojedinačnom slučaju i nije isto pitanje kao etička odgovornost redakcije.
– Ali,sa stanovišta profesionalnih standarda nema dileme: prostor koji medij otvara za komentare i zvanični profili medija jesu deo njegove komunikacije sa javnošću i moraju biti moderirani. Ako se, na primer, ispod objave medija nalazi očigledna pretnja ili govor mržnje, posebno nakon što je redakcija na njega upozorena, neprihvatljivo je da medij danima ostavlja takav sadržaj vidljivim pod izgovorom da ga nije proizvela redakcija. Zato moderacija nije cenzura legitimne kritike.Ona je deo uredničke odgovornosti.

O tome da li poruke treba proveravati pre nego što postanu vidljive, naknadno ih ukloniti ili potpuno zatvoriti komentare na osetljive teme, Tamara savetuje:
–Ne postoji jedan model koji je najbolji za svaku redakciju, ali bih preporučila kombinovani pristup zasnovan na proceni rizika. Za uobičajene teme može funkcionisati naknadna moderacija: komentar se objavljuje, ali redakcija ima filtere, mogućnost prijavljivanja i osobu koja redovno kontroliše komentare i brzo reaguje. Kod tema za koje se unapred može očekivati veliki broj pretnji, diskriminatornih poruka ili targetiranje konkretne osobe – nacionalne i etničke teme, LGBTIQ+ pitanja, migracije, protesti, nasilje nad ženama, tekstovi o konkretnim novinarima ili aktivistima – prethodna moderacija može biti mnogo bezbedniji model. Komentar tada postaje vidljiv tek nakon odobrenja.

Zatvaranje komentara – poslednja mera 

Za lokalne portale, gde je broj komentara često manji nego kod velikih nacionalnih medija, prethodna moderacija na osetljivim temama može biti potpuno realna opcija.
–Potpuno zatvaranje komentara bih ostavila kao poslednju meru – na primer kada redakcija proceni da u datom trenutku nema kapacitet da bezbedno moderira veoma rizičnu diskusiju. Cilj ne treba da bude ukidanje debate, već sprečavanje da prostor medija postane kanal za pretnje i govor mržnje. Najvažnije je da redakcija ima unapred objavljena pravila: šta se uklanja, ko donosi odluku, kako se prijavljuje sporni komentar i koliko brzo se reaguje. Automatski filteri mogu biti pomoć, ali odluka o kontekstualno složenim slučajevima treba da ostane čoveku.

Kao prvi korak kada se uoči govor mržnje, Filipović Stevanović  preporučuje da se sačuva dokaz:
– Prvi korak koji bih preporučila u gotovo svim slučajevima jeste da se sačuva dokaz – screenshot, link, naziv profila, datum i vreme – pre nego što sadržaj bude obrisan. Ako je sporni sadržaj komentar na portalu ili na zvaničnom nalogu nekog medija, građanin treba da ga prijavi redakciji i zatraži moderaciju. Ako je reč o štampanom ili onlajn mediju i postoji povreda profesionalnih standarda, moguće je obratiti se i Savetu za štampu.

Za sadržaje objavljene direktno na Facebooku, Instagramu, X-u, TikToku ili drugoj platformi, treba koristiti i mehanizam za prijavu same platforme.
–To nije zamena za institucije, ali može omogućiti brzo uklanjanje sadržaja ili ograničavanje naloga. Ako je poruka zasnovana na ličnom svojstvu i predstavlja diskriminaciju, ponižavajuće postupanje ili govor kojim se podstiče diskriminacija i mržnja, građanin može podneti pritužbu Povereniku za zaštitu ravnopravnosti. Poverenik prima i razmatra pritužbe zbog diskriminacije, daje mišljenja i preporuke i može preduzimati druge mere iz svoje nadležnosti.

Ukoliko poruka sadrži pretnju životu ili telu, poziv na nasilje ili postoji neposredna opasnost, ne treba čekati odgovor platforme ili uredništva:
–Takav slučaj treba prijaviti policiji ili nadležnom javnom tužilaštvu. Kada se pretnja vrši preko interneta i društvenih mreža, u praksi postupa i Posebno odeljenje za borbu protiv visokotehnološkog kriminala.Imamo brojne primere u kojima je to odeljenje postupalo upravo zbog pretnji upućenih preko društvenih mreža. U ozbiljnom slučaju može biti opravdano koristiti više mehanizama istovremeno.
Na pitanje o reakciji nadležnih organa na prijave toksičnog govora u lokalnim sredinama, kako navodi generalna sekretarka NUNS-a, teško je odgovoriti da budući takav vid govora sam po sebi nije zakonski zabranjen i kažnjiv.

Naslovna ilustracija: AI 

Izvor: KruševacPRESS

Članak Nije svaki ružan komentar za policiju, ali jeste za reakciju se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

Uporedni podaci pokazuju i da se drastično smanjuje broj mladih pa je za dva odsto između ova dva popisa smanjen broj mladih odnosno građana Blaca od 15 do 29 godine. Slično je i sa mlađima od 15 godina.

–Prošle godine sam završio srednju školu u Prokuplju. Imao sam nameru da ostanem ovde, ali ne mogu da pronađem posao. Nedostaje nam industrija i većina mladih koji žive u našoj opštini ili radi u prokupačkom „Leoniju“ ili kruševačkom „Krombergu“. Mi imamo samo pogon „Jumko“ koji ima pedesetak radnika– žali nam se mladi Blačanin.

Dodaje da povremeno leti naiđu sezonski poslovi, kao nedavno mesec dana na preradi paprike i višanja, ali je sve to trennutno i ne obezbeđuje sigurnost.

–Mi jesmo poljoprivredni kraj, ali niko više ne želi da se time bavi, jer nema sigurnog tržišta. Pogledajte cenu šljive, pa će vam sve biti jasno. Otkupa gotovo da nema, odnosno otkupljuje se po 200 do 300 gajbi dnevno, a šta je to kada imamo tri miliona stabala šljive– očajan je ovaj mladi čovek.

Za deset godina, odnosno od popisa iz 2011. godine do popisa iz 2022. godine opština Blace je izgubila oko 2.000 stanovnika. Sa 11.754 broj stanovnika je pao na 9.682 a trend je nastavljen i u poslednje četiri godine.

Iako je pokušao da ostane, odustao je, pa je konkurisao u Beogradu i od septembra se seli. I nije on jedini. Mnogo je mladih iz Blaca koji su izgubili volju da ostanu i žive u ovoj sredini.

–Nemamo nijedan noćni klub, nego idemo u Prokuplje ili Kuršumliju, pre Kuršumliju. Nemamo ni sportske klubove sem rukometnog i fudbalskog. Ima i odbojkaškog, ali je on slabiji. Prosto za nas mlade nema sadržaja– dodaje drugi Blačanin sa kojim smo razgovarali.

Kao ilustraciju navodi da Blace nema ni tržni centar na primer, niti neku prodavnicu nekog brenda, već za svaku kupovinu moraju do Porkuplja ili Kruševca, čak i Kuršumlije.

On će pokušati još ove godine da pronađe siguran posao, ali ukoliko to ne uspe, rešio je da ide preko.

–Moram da mislim na svoju buduću porodicu i moram da im na vreme obezbedim sigurnost. Ovako ne vredi. Blace je dobro samo za malu decu, jer je kao sredina koliko toliko sigurnija u odnosu na veće, ali ni za njih nema sadržaja– zaključuje mladić iz Blaca.

Nesigurnost, neizvesnost i nedostatak sadržaja i mogućnosti za rad su razlozi zbog kojih Blačani napustaju svoje rodno mesto iako bi najradije ostali.

Za deset godina, odnosno od popisa iz 2011. godine do popisa iz 2022. godine Blace je izgubilo 2.000 stanovnika, a prema nezvaničnim podacima i u ove četiri godine je na žalost nastavljen taj trend pada broja stanovnika.

Lokalna samouprava nema neki jasan plan kako da zadrži mlade, pa je trend starenja u ovoj opštini sve brži.
B.R.

Izvor: KruševacPRESS

Članak Mladima u Blacu nedostaju posao i kvalitetan sport se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

Poseban deo koncepta je način na koji će publika gledati film jer će, umesto formalnog bioskopskog prostora, posetioci će moći da donesu ono na čemu žele da sede, kao i sokove i grickalice, a biće i besplatnih kokica.

–Suština je da napravimo komfor i da razbijemo jednu vrstu krutosti i sramote, da ljudi mogu slobodno da se ponašaju u prostoru, da sednu gde god i kako god žele. Popularna kultura gledanja filmova danas je drugačija nego ranije. Svi koji žele mogu da donesu svoje stolice, ćebad, jastuke, ležaljke, a mi ćemo obezbediti oko 70 do 80 mesta– kaže Marko Aleksić, direktor Narodne biblioteke Ćićevac.

Prikazivanje „Sunđer Boba“ prvi je korak ka cilju da letnje filmske večeri postanu tradicija u tom mestu. Kako objašnjava Aleksić, ideja postoji još njegovog dolaska u ustanovu 2022. godine, ali su se tek sada stvorili uslovi da ona i oživi.

–U mnogim sredinama u Srbiji letnji bioskop postoji, ali se kod nas sistematski nije razmišljalo niti se u bioskopsku delatnost ulagalo na taj način. Letnji bioskop u Ćićevcu poslednji put je, koliko imamo podatke, organizovan 1994. ili 1995. godine, na trgu, kada se film emitovao na zidu tadašnje ustanove. Sada prvi put imamo i infrastrukturu i sredstva da ovakvu ideju realizujemo– kaže Aleksić.

Prva projekcija zamišljena je pre svega kao sadržaj za decu i porodice, ali u biblioteci ne žele da se zaustave na tome. Plan je da se naredne godine broj projekcija poveća, pa bi jedna bila namenjena odraslima, a druga deci i porodicama.

Za dečje projekcije razmatra se i mogućnost izmeštanja programa na neku drugu lokaciju u opštini, što bi zahtevalo dodatnu infrastrukturu i logistiku.

–Letnji bioskop je idealan za sve uzraste, ali je u maloj sredini poput naše posebno važno da imamo sadržaje za decu, od najmlađih do učenika osnovne škole. Nadam se da će ovo postati stalna praksa i da ćemo sledeće godine imati dva filma. Za odrasle bi projekcija bila u Ćićevcu, a razmišljamo da dečji ili porodični program iznesemo i na neku drugu lokaciju, što zavisi od infrastrukture i mogućnosti– navodi direktor biblioteke.

Izbor filma, kako objašnjava, nije slučajan. Biblioteka je već četiri godine član Mreže Kinoprikazivača Srbije, nacionalnog udruženja koje se bavi filmovima i kinematografijom. Cilj je da se narednih godina filmski program razvija sistematičnije.

U planu je postepeno širenje programa, u skladu sa mogućnostima Ćićevca.

-Nećemo povećavati organizaciju i masovnost preko onoga što naša infrastruktura može da podnese. Ćićevac nema velike kapacitete, ali smatram da je ovo sasvim dovoljno za broj stanovnika koji imamo. Svašta nam pada na pamet kada je u pitanju izmeštanje bioskopa van ustanove, ali videćemo, to ne zavisi samo od nas- zaključuje Aleksić.

Aleksandra Paunović

Izvor: KruševacPRESS

Članak U Ćićevcu ponovo radi bioskop na otvorenom se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

U razgovoru za naš portal, Tijana govori o radu sa mladim talentima i snazi zajedničkog stvaranja.

Svoj muzički put ova flautiskinja započela je u Trsteniku. Završila je osnovu muzičku školu “Kornelije Stanković”, obrazovanje nastavila u Srednjoj muzičkoj školi u Čačku, a studije flaute završila je na FILUM-u u Kragujevcu gde je stekla zvanje master flautiskinje.

Danas radi kao profesorka flaute u osnovnoj i srednjoj muzičkoj školi u Kragujevcu, a već četiri godine je dirigentkinja crkvenog hora „Boško Jugović“ iz Trstenika sa kojim oraganizuje humanitarne akcije. Pored toga, svira u narodnom orekestru Nenada Milovanovića Pegija.

Tijana je učestvovala je i na brojnim takmičenjima,  koncertima i lokalnim manifestacijama kao i u muzičkim projektima. Dobitnica je više priznanja i nagrada, kao solistkinja ali i kao dirigentica hora.

Kako ističe, pored velikog zadovoljstva koje joj pruža izvođenje klasične muzike, otkrila je nova polja svoje muzičke osećajnosti i izražajnosti – naklonost prema improvizaciji u žanrovima.

–Kombinacijom klasične tehnike sa modernim interpretacijama, želim da donesem svežinu u muzički svet i da flautu približim ljudima. To je instrument koji se možda ne sreće tako često na polju muzike kod nas, ljudi je obično mešaju sa frulom, a mislim da je sad pravo vreme da flauta dođe na tu našu muzičku scenu– kaže  Tijana.

Svog verenika Nemanju Pavlovića, koji se bavi snimanjem i produkcijom, a sa kojim danas i poslovno sarađuje, upoznala je na studijama. Radom na zajedničkim projektima kreiraju video-spotove u kojima Tijana pesme ne peva, umesto glasa, glavnu reč vodi flauta, dok je Nemanja prati kroz produkciju i iza kamere, što njihovom radu daje vizualni identitet.

Početak zajedničke saradnje obeležila je obrada pesme iz filma “Gladijator” koju su snimali na Magliču, zatim obradu muzike iz serije “Game of Thrones” u Belogradchiku (Bugarska), do poslednjeg projekata tj obrade pesme “Zona Zanfirova” na Ohridu (Severna Makedonija).

Nemanja kaže da ovakvi projekti teško dostignu vrh popularnosti, pogotovo kada dolazite iz male sredine, ali ipak imaju svoju vernu publiku:

–Delom zahvaljući i društvenim mrežama koje omogućavaju direktnu promociju i vidljivost, muzika nađe put do publike koja to prenozna, pa svaki novi snimljen materijal pomaže da se taj rad i ulaganje ne zaboravi. Zahvalan sam što je naš rad pronašao put čak izvan granica Srbije. Tijana takođe nastupa u Nemačkoj, Austriji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini.

Za potrebe poslednjeg projekta, obrade “Zone Zamfirove”, angažovali su mlade glumačke talente iz Trstenika, Luku Racića i Unu Nikolić.

Luka je u projektu učestvovao kao glumac:

–Zajedno sa Unom, a za potrebe spota, nosili smo narodne nošnje i tumačili likove iz „Zone Zamfirove“, čime smo želeli da što bolje prenesemo duh tog vremena i priče– navodi Luka.

Za njega je, kako ističe, ovo bilo jedno lepo i novo iskustvo, posebno zato što se ovog puta našao pred kamerom u ulozi glumca.

– Bilo mi je zanimljivo da kroz glumu, pokret i samu atmosferu lokacija ispričamo ljubavnu priču bez oslanjanja na klasičan tekst pesme. Hvala Tijani što nas je pozvala da učestvujemo kao i Nemanji, našem snimatelju i producentu koji je uspeo da sve dočara i prenese na veoma profesionalan način– objašnjava Luka.

Una kaže da joj je prijala saradnja sa Lukom, te da je zaista uživala tokom realizacije ovog projekta:

–Zahvalna sam celoj ekipi na ukazanom poverenju i prilici da budem deo ovakvog projekta. Mislim da smo napravili nešto drugačije, lepo i autentično i nadam se da će se publici dopasti koliko se nama dopalo da radimo na tome.

Flautistkinja Tijana ističe da joj je, kao pedagogu i nekome ko je svoj muzički put započeo u Trsteniku,  cilj i bio da u ovom projektu bude akcenat na mladima iz tog kraja:

–Uključivanjem Luke i Une imala sam želju da podržim mlade talente iz svog rodnog grada jer smatram da je potrebno da pomažemo mladima iz lokalne sredine i podržimo njihov potencijal, pogotovo u oblastima umetnosti koje su od posebnog značaja za njihovu budućnost  i profesionalni razvoj.

Sviranje, dirigovanje i pedagogija su , kako ističe, neraskidivi i međusobno se nadopunjuju:

–Volim da radim sa ljudima, da imamo komunikaciju, a da bismo se razumeli moramo međusobno pažljivo da se slušamo. U današnje vreme forsiraju se više individualne vrednosti, ali meni je najbolje kada je ukljucena kolektivna svest i kada zajednički nešto stvaramo– kaže na kraju flautistkinja Tijana.

Tekst: M. Rašić

Izvor: KruševacPRESS

Članak Flautistkinja Tijana Bojović: Od “Zone Zamfirove” do holivudskih tema se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.