„REVERIE“ je moj drugi autorski album, nakon prvenca „Echo of Silence“, i predstavlja zbirku od deset originalnih kompozicija za klavir, violinu i violončelo. Album je zasnovan na idejama minimalizma, introspekcije i istraživanja odnosa između zvuka i tišine”, objašnjava Nikolić čije je umetničko ime jst mnml.

Nikolićev prvi album “Echo of Silence” objavljen je za nezavisnu izdavačku kuću Bad Architect Records iz Sjedinjenih Američkih Država.

“Drugi album, “REVERIE”, objavljen je za Felt & Wire, moj nezavisni izdavački imprint koji sam osnovao kako bih objavljivao sopstvena autorska izdanja. Osnivanje sopstvene etikete bio je prirodan korak nakon prvog albuma, jer mi omogućava potpunu kreativnu i izdavačku nezavisnost.„

Ovaj umetnik iz Aleksinca ističe da je trenutno najveći deo njegovog rada usmeren na komponovanje snimanje i objavljivanje autorske muzike.

“Planiram nastupe uživo ali ne kao klasične koncerte već kao audiovizuelna izvođenja u kojima će muziku pratiti generativni vizueli koji u realnom vremenu reaguju na izvođenje. Cilj mi je da publici ponudim iskustvo koje spaja zvuk i sliku u jedinstvenu umetničku celinu.
Pored komponovanja bavim se produkcijom muzike i videa. Posebno me interesuje spoj muzike i vizuelne umetnosti, pa razvijam autorske muzičke spotove i koncept budućih audiovizuelnih nastupa”, objašnjava Zoran Nikolić odnosno jst mnml.

Nije baš uobičajeno da ovakvi umetnici stvaraju u malim sredinama poput Aleksinca.

“Savremena klasična i minimalistička muzika nisu žanrovi koji su široko zastupljeni u lokalnoj sredini, pa je prirodno da ovakav izraz nije poznat široj publici. Ipak, veoma mi znači što su lokalni mediji pokazali interesovanje za moj rad i pružili podršku predstavljanjem albuma. Verujem da upravo kroz ovakve objave publika dobija priliku da upozna muziku sa kojom se možda ranije nije susretala”, dodaje Zoran Nikolić, pijanista i kompozitor iz Aleksinca.

Fotografije: Privatna arhiva 

Izvor: KruševacPRESS

Članak Aleksinački kompozitor i pijanista jst mnml objavio drugi album se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

U Policijskoj upravi Kruševac za naš portal je rečeno da je „od trenutka kada je policiji prijavljeno da je došlo do obrušavanja zemlje, policija izašla na mesto događaja, evakuisala stanare dva stambena objekta, obustavila pešački saobraćaj te obavestila Osnovno javno tužilaštvo u Brusu i nadležne inspekcijske službe“ .

Osnovno javno tužilaštvo iz Brusa je naložilo da na uviđaj sa policijom izađu inspekcija rada sa inspektorom za bezbednost i građevinska inspekcija.

– Naloženo je da se obave razgovori i da se proveri dokumentacija. Preduzimaju se sve neophodne radnje radi provere okolnosti i eventualnih propusta u radu – rekao je za naš portal glavni javni tužilac u Osnovnom tužilaštvu u Brusu, Milan Mihajlović.

Na Fejsbuk nalogu Opštine Aleksandrovac oko 14 časova i 30 minuta je objavljena izjava predsednice te opštine, Jelene Paunović, koja je kazala da je „odgovornost za nastali događaj na investitoru i izvođaču radova“, ne navodeći međutim ko su investitor i izvođač radova.

Investitor radova je, prema ranije objavljenim podacima, Javno preduzeće „Putevi Srbije“, radovi se izvode na popravci mosta u Ulici 29. novembra, koja je deo državnog puta drugog A reda, a počeli su 8. maja.
Opština je, kako je dodala Paunovićka, apelovala da se pešačka pasarela što pre vrati u funkciju kako bi pešaci mogli da se kreću tim delom ulice. Opština je takođe apelovala na izvođače i investitore „da se izgradnja ubrza onoliko koliko je moguće, a da se ne ugroze radovi, kako bi se život sugrađana odvijao redovno“.

FOTO: Nezavisne narodne novine Rasinskog okruga

Izvor: KruševacPRESS

Članak Aleksandrovac: Obrušavanje obale na radovima na mostu, utvrđuje se odgovornost se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

Skladištenje i reciklaža ambalaže od pesticida u Srbiji su još uvek nedovoljno razvijeni. Od oko 1.000 do 1.200 tona ovog opasnog otpada, koliko se godišnje stvori, pravilno se zbrine i reciklira tek oko 400 tona. Ostatak često završava u prirodi ili komunalnom otpadu.

Upravljanje ovom vrstom otpada definisano je zakonom i zasniva se na odgovornosti proizvođača i korisnika. Poljoprivrednici su u obavezi da ambalažu odmah nakon pražnjenja isperu tri puta, odnosno primene postupak trostrukog ispiranja, a isprana tečnost se vraća u prskalicu. Nakon toga ambalaža se privremeno skladišti na gazdinstvu do predaje ovlašćenom skupljaču.

Neki proizvođači savetuju da se nakon trostrukog ispiranja i ceđenja, isperu čep i navoj, a zatim na više mesta probušiti ambalaža da ne bi slučajno došlo do njene ponovne upotrebe. Opranu i izbušenu ambalažu treba odložiti u plastične džakove i čuvati na bezbednom mestu van domašaja dece i životinja, idealno pod ključem, dok se ne preda ovlašćenom sakupljaču.

Zabranjeno je bacanje ove ambalaže u komunalni otpad, ostavljanje u prirodi, na njivama, pored kanala, u potocima, kao i njeno spaljivanje, jer se na taj način oslobađaju toksični gasovi.

Tako kaže zakonska regulativa, ali problemi na terenu su prisutni i možda trenutno i nerešivi. Postoji nedostatak stalnih sakupljačkih mesta u seoskim sredinama, pa se sakupljanje uglavnom, ako ga uopšte i ima, vrši kroz povremene sezonske akcije. Njih sprovode udruženja i lokalne samouprave. Redakciji nije poznato da su ovakve akcije organizovane na teritoriji opštine Aleksinac.

Suština je u tome, kako nam kažu upućeni sagovornici u ovoj oblasti, da su propisi komplikovani. Oni koji bi organizovali prikupljanje ovog opasnog matrijala mogli bi da dođu u situaciju da zbog toga zažale, jer je teško sve to sprovesti, a ne doći u situaciju da se prekrši neka od procedura.

Sve ovo navedeno nije opravdanje za naše poljoprivrednike da ovaj opasan otpad bacaju gde stigu i kako im je volja, ne vodeći računa čak ni o vodotocima. Jednu od mnogobrojnih takvih slika zabeležili smo u Gredetinu, kod seoskog igrališta, gde se nalazi arteška voda i koju poljoprivrednici ovog kraja koriste za punjenje cisterni, atozimera i prskalica.

Iz nekog samo njima poznatog razloga, ovu opasnu ambalažu ostavljaju svega metar ili dva od cevi sa koje toče artešku vodu. Malo je reći da je to neodgovorno, a u nekim društvima ovakvo ponašanje bi bilo i više od prekršaja.

Samo 50 metara od mesta gde smo zabeležili ovaj užasni pejzaž nalazi se kontejner. Nije po propisu odlagati ovu ambalažu u kontejner, ali je još manje po zakonu ostavljati je pored izvora vode, u prirodi i na otvorenom prostoru. Svaka dalja reč je suvišna, bilo da je upućena poljoprivrednicima ili inspektorima koji bi trebalo nešto da preduzmu.

Tekst i foto: Ninoslav Miljković

Izvor: KruševacPRESS

Članak Alarmantne slike iz Gredetina: Opasan pesticidni otpad svega metar od cevi sa arteškom vodom se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

Ovogodišnji Sabor počinje 7. avgusta dolaskom slikara iz Rusije, Bugarske i Srbije, dok je svečano otvaranje zakazano za 8. avgust u etno-domaćinstvu „Moravski do“. Program će se odvijati u Stevancu i Stalaću, pored Južne i Zapadne Morave.

– Sabor će biti posvećen tragično nastradaloj deci iz Stalaća, Kosti i Muhamedu. Biće dodeljene titule „Vila od Stalaća“ i „Zmaj od Stalaća“. Umetnički sabor otvoriće Miodrag Jakšić, predsednik Matice iseljenika i Srba u regionu, a voditelj programa biće Slobodan Radičević. Najavljen je dolazak i vajara iz Škotske, Mladena Raleva – kaže organizator i direktor festivala Dragan Čapkunović.

Prisećajući se početaka, Čapkunović kaže da je sve počelo sasvim spontano, tokom jedne privatne posete 2001. godine:

– Umetnički sabor „Pod krilima arhangela“ nastao je davne 2001. godine, sasvim slučajno. Tokom jedne privatne posete rodila se ideja da osnujemo Sabor. Osnovali smo ga Sanja (supruga) i ja, zajedno sa Milankom i Živoradom Milosavljevićem. Krenuli smo skromno, a kasnije je manifestacija prerasla u pravi bum na srpskoj kulturnoj sceni.

Umetnici sa gotovo svih kontinenata

Okosnicu Sabora od samog početka činila je međunarodna likovna kolonija, kroz koju su, prema Čapkunovićevim rečima, prošli umetnici sa gotovo svih kontinenata:

– Želja nam je bila da strani umetnici upoznaju Srbiju i shvate da ovde žive dobri i pošteni ljudi. To se pokazalo kao pun pogodak. Mnogi su dolazili sa određenom dozom straha, a odlazili sa suzama u očima. Posebno pamtim Tomoko Đindo iz Kjota, Andreu Bafonija iz Peruđe, kao i Ludviga i Tamaru Drahoš.

Jedan od ciljeva bio je i da se u svetu čuje za Mojsinjsku Svetu goru, jedinstveno duhovno i kulturno područje ovog kraja:

– U tome smo uspeli. Ceo svet je saznao za to blago, ali to, nažalost, nisu shvatili oni koji su trebalo – vlast. Ne mislim samo na sadašnju, već i na prethodnu, kada sam i sam bio predsednik Skupštine opštine Ćićevac. Najviše sam imao otpora među koalicionim partnerima. Ipak, nisam odustajao i svake godine smo uspevali da unapredimo nešto kada je infrastruktura u pitanju. San da Arhangeli postanu manastir, ostvario se zahvaljujući manifestaciji.

Od Nebojše Dugalića do Orkestra RTS-a

Za 26 godine postojanja, kroz Sabor su prošla brojna poznata imena srpske i svetske umetničke scene. Među gostima su bili glumci Nebojša Dugalić i Boris Pingović, koji su izveli kabare „Da, to su bili dani“, kao i pevači Asim Sarvan, Ceca Slavković, Saša Vasić, Nedeljko Bilkić, Staniša Stošić i Danka Stojiljković. Nastupali su i Ansambl „Lola“ i Orkestar RTS-a pod dirigentskom palicom Branimira Đokića.

Na Saboru su gostovali i Kruševačko pozorište, Niško pozorište, Atelje 212 i Prištinsko pozorište, dok su u likovnoj koloniji učestvovali umetnici iz Japana, Italije, Rumunije, Bugarske, Rusije, Škotske i drugih zemalja.

Jedan od trenutaka koji posebno pamti vezan je za nastup čuvenog flautiste, profesora dr Ljubiše Jovanovića:

– Posle nastupa čuveni flautista, profesor dr Ljubiša Jovanović, rekao mi je: „Večeras je ovo za mene bio Karnegi hol.“ Malo je većeg priznanja od takvih reči – priseća se Čapkunović.

Sabor opstaje uprkos finansijskim problemima

Iako je tokom godina stekao ugled, finansiranje manifestacije, prema Čapkunovićevim rečima, iz godine u godinu postaje sve teže:

– Dok su moji prijatelji bili na važnim funkcijama u Ministarstvu kulture, poput Dragana Kojadinovića, Bojana Dimitrijevića, Miodraga Jakšića, Aleksandra Čotrića i Vlajka Senića, bilo je dovoljno sredstava za organizaciju. Posle njihovog odlaska osetio se veliki pad.

Kako dodaje, bilo je i pokušaja da se Sabor ugasi:

– Hteli su da ugase Sabor, ali sam ga organizovao o svom trošku, u svom dvorištu, samo da se tradicija ne prekine. Nisam mogao da dozvolim da sve ono što smo godinama gradili nestane.

Prema njegovim rečima, Opština Ćićevac je ove godine za organizaciju izdvojila nekoliko desetina hiljada dinara, što nije dovoljno za realizaciju manifestacije:

– Taj novac nije dovoljan ni da se pokriju putni troškovi učesnika, a kamoli materijal za likovnu koloniju, hrana ili ozvučenje za trodnevni program. Zato sponzore negujemo kao svoju decu i radujemo se svakoj pomoći.

Govoreći o značaju Sabora, sagovornik podseća i na priznanje koje je dobio 2009. godine, kada mu je, kako navodi, upravo zahvaljujući radu na Saboru uručena Zlatna značka Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, jedno od najznačajnijih priznanja u oblasti kulture.

– To priznanje mi mnogo znači, ali najveća nagrada je što Sabor traje već 26 godina. Uprkos svim problemima, uspeli smo da sačuvamo tradiciju i stvorimo manifestaciju koja je spojila umetnike iz Srbije i sveta. To je ono na šta sam najponosniji – zaključuje Dragan Čapkunović.

„Vila i Zmaj od Stalaća“ za najzaslužnije

U okviru Sabora od 2011. godine dodeljuju se priznanja „Vila i Zmaj od Stalaća“, namenjena pojedincima koji su dali značajan doprinos kulturi, umetnosti i društvenom životu.

Ovogodišnji dobitnici priznanja „Vila od Stalaća“ su rediteljka i kulturna radnica Lidija Užarević, pesnikinja Tanja Milojević i muzičarka Katarina Jovanović, Isidora Čapkunović, turizmolog.

Priznanje „Zmaj od Stalaća“ ove godine pripalo je muzičarima Nenadu Zlatanoviću, Milanu Nikoliću i Vojinu Jovanoviću, istoričaru Bojanu Marinkoviću, privredniku Bojanu Milosavljeviću i fudbalskom treneru Aleksandru Saletu Jankoviću.

Biće uručene i Zlatne povelje Sabora, koje su ove godine pripale Opštini Ćićevac, dr Ljubiši Popoviću, pukovniku dr Zoranu Rajiću, Zorici Hani iz Beča i privredniku Bojanu Milosavljeviću. Povelje Sabora dobiće privrednici Safet Demiraj i Radisav Pantelić.

Ove godine, ustanovljena su i nova priznanja:

– Novoustanovljeno priznanje – Plaketa za najbolji promotivni video Sabora, pripalo je Dejanu Pejoviću Peji iz grupe “Familija”. Takođe novoustanovljeno priznanje Sabora Plaketa za promotivni video sabora koji je imao najviše pregleda, preko 160.000, pripalo je glumcu Vojinu Ćetkoviću – za kraj kaže Dragan Čapkunović.

Foto: Krasimir Georgiev i arhiva Dragana Čapkunovića

L. K.

Izvor: KruševacPRESS

Članak Stalać 26. put domaćin sabora „Pod krilima arhangela“ se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

Kako i pored više pokušaja, do zvaničnog razloga za donošenje ovakve odluke nismo uspeli da dodjemo, nezvanično saznajemo da je ovaj korak uslovljen zloupotrebama kojima je povlastica izgubila svoj smisao, a u opticaju su i ekonomski motivi.

Na pomenutu skupštinsku odluku i zaštitu prava boraca bruske opštine nije reagovao Savez udruženja boraca opštine Brus jer on, praktično, već godinama i ne postoji, a svoj stav u javnost iznosi Goran Predolac, predsednik Organizacije ratnih vojnih starešina opštine Brus koji najoštrije osudjuje donošenje pomenute odluke i koji je, kako kaže, dva puta uspeo da osujeti njeno donošenje, ali ne i u junu ove godine kada je u dnevni red uvrštena uz Predlog odluke o izmeni i dopuni Odluke o javnim parkiralištima, kroz amandman Odbora za društvene delatnosti.

–Insistiram na razlozima za donošenje jedne ovako sramne odluke. Pitam nadležne kako objasniti članovima porodica palih boraca da im se ukida pravo koje su na ratištu, svojim životima, ostvarili njihovi sinovi, muževi, očevi. Pravdanje zloupotrebom i finansijskim efektom je krajnje neozbiljno. Akoje reč o zloupotrebama, Brus je mali grad, svi se znamo. Stanimo na put tome, ali ne kažnjavanjem svih boraca i njihovih porodica.

Predolac kaže da se donošenje odluke ne može pravdati ni finansijskim problemima JKP ‘’Rasine’’ jer nije reč o iznosu koji bi mogao značajno da utiče na likvidnost preduzeća.

–Žrtva koju su podneli borci i njihove porodice nema cenu i ne sme nikako biti stvar nečijeg uspešnog ili neuspešnog poslovanja, tim pre što postoji mogućnost refundacije troškova bez uskraćivanja prava borcima.
‘-Poseban problem su borci sa sela, koji u Brus dolaze samo prekom potrebom. Kod lekara, u nabavku ili da završe administrativne poslove. Mogu li oni za dvasata da završe pregled, odu do prodavnice, plate račune? Svi znamo da je to nemoguće. Znaju to i oni koji su predložili i izglasali odluku– ističe Predolac.

Kako saznajemo od Nikole Zbiljića, šefa Odseka za društvene delatnosti, privredu i lokalni ekonomski razvoj OU Brus, u julu mesecu na ažuriranom spisku bilo je 467 od nešto više od 550 boraca sa prebivalištem na području bruske opštine.

Iako iza prava boraca Brusa zvanično niko ne stoji, lokalna vlast, smatra Predolac, ima dovoljno vremena i prostora da dobro razmisli, ispravi svoju grešku i vrati dostojanstvo ljudima koji na ratištu nisu gledali na sat, zašto bi to činili u miru?

Tekst i foto: Natalija Moskovljević Miletić 

Izvor: KruševacPRESS

Članak Brus ograničio besplatno parkiranje za borce na dva sata se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

Naša redakcija uputila je pitanja „Jugoprevozu“ krajem prošle sedmice. Pitali smo koji su najčešći razlozi kašnjenja autobusa, koliko se puta nedeljno vrši čišćenje vozila i ko je zadužen za higijenu, zašto 27. juna na pojedinim linijama, prema svedočenju građana, autobusa nije bilo, da li su do sada dobijali pritužbe na neprimereno ponašanje radnika, koliko često se vrše provere vozila i šta preduzimaju u vezi sa bezbednošću putnika? Odgovori do momenta objavljivanja teksta nisu stigli.

– Poslednjih meseci situacija na liniji 2, Golovode–Čitluk, veoma je haotična. Dešavalo se da, u proseku, jednom sedmično autobus uopšte ne dođe. Ponekad kasni i po 20, 25 minuta. Često šalju neispravne autobuse. O higijeni u autobusima mogao bih da kažem svašta. Dešavalo se da se, dok voze, poklopci u unutrašnjosti autobusa klate i samo je pitanje vremena kada će nekome pasti na glavu. Posebna priča su vozači i kondukteri koji nonšalantno puše u autobusima, kao da su ispred zadruge. Užas! – svedoči sugrađanin Milenko Simić (57).

Prašina i prljavština na sedištima 

Sugrađanka T. M. (25) često se vozi linijom 4 (Spomenik–Stanci). Ona kaže da je do sada nekoliko puta doživela neprijatnosti u vozilima gradskog prevoza:

– Konkretno, što se tiče četvorke, ne kasni često. Nisu svi vozači neprijatni, neki su stvarno divni, ali neki se baš neprimereno ponašaju. Da, nekad ne stanu na stanici jer misle da nema ko da izađe, pa viču na putnike, a nekad samo ne stanu. Drugarici se desilo da vozač viče na nju što je uopšte ušla u njegov autobus, a ne u autobus koji je dolazio pre, a onda i zato što nema da joj vrati kusur.

Na liniji broj 6 (Mudrakovac–Makrešane) kašnjenja se dešavaju gotovo svakodnevno, tvrdi K. K. (32):

– Živim u Mudrakovcu i često se vozim linijom šest. Ono što svako ko se vozi ovom linijom može da potvrdi jesu česta, da ne kažem svakodnevna, kašnjenja. Dešavalo se da autobus uopšte ne dođe, a ljudi čekaju na stanici gde nema zaklona od sunca ili kiše, niti bilo kakvog obeležja da se tu nalazi stajalište. Nikad ne mogu da budem sigurna i da računam na tačnost „Jugoprevoza“. Mnogo puta sam zbog toga zakasnila negde. Dođem na stanicu, čekam autobus koji bi trebalo da pođe u 15 časova, a on dođe oko 16. Kada vidim da će autobus kasniti, pozovem taksi. To je isto u redu. Međutim, moje ključno pitanje je – čemu onda služi „Jugoprevoz“ i zašto se nalazi u takvom stanju?

Sugrađanka N. S. (44) kaže da se o higijeni u vozilima ne vodi dovoljno računa:

– Sedišta su prljava, tu nema govora. Golim okom se može videti nagomilana prašina i prljavština. Ponekad stojim, odbijam da sednem, zato što su sedišta bukvalno crna. Pitam se da li se to ikada čisti?

Sugrađanka S. R. (38) smatra da bi vozač trebalo da stane na svakom stajalištu, bez obzira na to da li mu putnici signaliziraju ili ne:

– Pre nekoliko meseci prisustvovala sam situaciji koja mi je bila prilično neobična. Autobus kojim je upravljao vozač iz Indije zaustavio se bukvalno kod semafora kako bi kondukter izašao jer mu je bio kraj smene. Takve situacije ostavljaju utisak neorganizovanosti i mogu da zbune putnike. Ne dopada mi se ni to što vozači često ne stanu na stajalištu ukoliko im putnik ne da znak da želi da uđe ili izađe. Smatram da bi autobus trebalo da se zaustavi na svakom registrovanom stajalištu na svojoj liniji, bez obzira na to da li je neko unapred signalizirao vozaču.

Dodaje i da postoji prostor za unapređenje kvaliteta prevoza i usluge:
– Dešava se i da vozila nisu dovoljno čista, naročito sedišta, što ostavlja loš utisak. Što se zaposlenih tiče, moja iskustva su uglavnom korektna. Generalno, mislim da postoji prostor za unapređenje kvaliteta prevoza, pre svega u pogledu održavanja vozila, komfora putnika, organizacije rada i poštovanja reda vožnje.
Više primedbi građana možete videti i u komentarima na našu anketu. 

„Vozi Miško, stranka zove“

Deo čitalaca tvrdi i da 27. juna saobraćaj na pojedinim linijama nije funkcionisao. Naglašavaju da obaveštenja o obustavi prevoza tog dana nije bilo, kao ni informacije o razlogu takve odluke. Građani to dovode u vezu sa mitingom SNS-a, koji je tog dana održan u Beogradu, navodeći da su vozila „Jugoprevoza“ poslužila za prevoz simpatizera te stranke.

– Tog dana sam htela da iz Bele Vode dođem u centar grada. Autobusa nije bilo skoro celog podneva. Na kraju je oko šest došao i tada sam konačno stigla u grad. Ovo nije prvi put da se gradski prevoz obustavlja kada su mitinzi SNS-a. Sve ja to razumem, podržavaju svog predsednika, ali zašto da mi ispaštamo i budemo prepušteni slučaju tog dana, bez prevoza – kaže sugrađanka B. Ž. (63).

B. K. (67) kaže da obaveštenja o obustavi saobraćaja tog dana nije bilo:
– Nigde nisam pročitao da autobusa neće biti. Samo sam naivno, kao budala, čekao autobus skoro sat vremena. Sve su privatizovali i upropastili, pa i taj nesrećni „Jugoprevoz“. Usluga im je nikakva. Zamislite, na primer, da u Beogradu, na jedan dan, obustave sve linije i da nigde to ne jave. Naravno da bi to bio skandal. Kada se to isto desi u Kruševcu, to je okej, manja sredina, manji grad… Pa dokle više?

Podsećamo da je 11. marta 2026. godine Grad Kruševac sklopio ugovor sa „Jugoprevozom“ o javno- privatnom partnerstvu sa elementima koncesije za poveravanje obavljanja delatnosti gradsko- prigradskog linijskog prevoza putnika na teritoriji grada Kruševca.

„Ugovor vredan blizu 2,5 milijardi dinara donosi stroge ekološke standarde i odnosi se na desetogodišnji aranžman. Na ovaj način obezbeđujemo besplatan prevoz za sve osnovce, invalidna lica, sve penzionere, borce i pripadnike dobrovoljnih vatrogasnih društava u gradskom saobraćaju (za grad i 101 naseljeno mesto). Privatni partner će obezbediti i najmanje 70 autobusa na komprimovani prirodni gas (KPG) ili sa dizel motorima koji ispunjavaju minimum EURO 6 standard. Očekujemo uspešnu saradnju na zadovoljstvo naših sugrađana“, naglasio je tada gradonačelnik Kruševca Ivan Manojlović.

Tekst: L.K.

Izvor: KruševacPRESS

Članak GRAĐANI O JAVNOM PREVOZU: Česta kašnjenja, neispravna vozila i loša higijena se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

Građani Brusa stariji od 65 godina sa najnižim mesečnim primanjima već četiri godine ostvaruju pravo na besplatan prevoz u lokalnom javnom saobraćaju.U početku, od 2022. godine ovo pravo su imali svi penzioneri, da bi odluka kasnije bila preinačena i odnosila se na penzionere sa najnižim primanjima. U ovom trenutku to je iznos od oko 31.000 dinara, saznajemo od Nikole Zbiljića, šefa Odseka za društvene delatnosti, privredu i lokalni ekonomski razvoj.

–U junu mesecu tekuće godine, pravo na besplatan prevoz ostvarilo je 249 penzionera. Naravno da ih je sa najnižim primanjima više, ali nisu svi podneli zahtev. Mesečni iznos subvencija prevozniku varira. Tokom letnjih meseci iznos je veći, zimi penzioneri manje putuju pa je i taj iznos manji.Za jun mesec je 488.000 dinara. Prosečno je oko 400.000 mesečno, odnosno 5 miliona dinara godišnje– ističe Zbiljić.

Procedura za ostvarivanje prava besplatng prevoza u lokalnom saobraćaju je maksimalno pojednostavljena.Uz ličnu kartu i poslednji penzioni ček,zahtev se podnosi Centru za socijalni rad.

Penzioneri pozdravljaju već ustaljenu praksu lokalne samouprave sa ciljem olakšanja njihove svakodnevice i rasterećenja kućnog budžeta za najugroženije, ali upozoravaju da je uz besplatan prevoz neophodno rešiti i problem redovnosti i pokrivenosti linija prema bruskim selima.

–Šta mi znači besplatna autobuska karta kad autobus ide samo četvrtkom? Ništa ne stignem da uradim.Kod lekara je najveća gužva tog dana. Ceo dan mi prođe u čekanju. A sve moram da završim jer autobusa nema drugog dana. Od četvrtka do četvrtka samo. A čujem da će i to da ukinu. Pitam se šta ćemo tad?-kaže meštanin Krive Reke.

U drugim bruskim selima problem sličan. Polasci su zbog nerentabilnosti proređeni, naročito van školske godine. Zbog toga se od nadležnih očekuje da se uz subvencionisanje karata, poradi i na redovnosti autobuskog saobraćaja prema udaljenim selima bruske opštine.

Mera besplatnog prevoza u lokalnom saobraćaju je važan korak podrške najstarijima i najugroženijima, ali da bi u potpunosti ispunila svoju svrhu mora biti dostupna svakom penzioneru u bruskim selima gde je na kraju krajeva i najpotrebnija.

Tekst i foto: N. Moskovljević Miletić

Izvor: KruševacPRESS

Članak Bruski penzioneri: Šta nam znači besplatan javni prevoz ako su linije neredovne? se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

Prema proceni RZZS opština Ćićevac je sredinom 2024. godine imala 7.768 stanovnika.  Na popisu 2022. godine Ćićevac je imao 7.860 stanovnika što je pravi sunovrat u odnosu na, recimo, 1981. godinu kada je ova opština imala 12.568 žitelja.

Prema procenama iz 2024. godine mladi do 17 godina čine samo 15% populacije a stariji od 65 godina 26%.

U poslednjih pet godina broj živorođenih u opštini Ćićevac se na godišnjem nivou kreće između 40 i 60 a broj umrlih između 113 i 214.

U 2025. godini na području opštine Ćićevac bilo je ukupno 573 učenika osnovnih škola u dve matične osnovne škole i pet područnih odeljenja.

Opština Varvarin je 2022. godine imala 14.217 stanovnika a prognoze kažu da će 30 godina kasnije imati 6.835 što znači da će se broj žitelja u ovoj lokalnoj samoupravi za 26 godina prepoloviti!  Samo da podsetimo da je 1991. godine Varvarin sa okolnim selima imao 23.821 žitelja!

Broj umrlih se u poslednjih pet godina kreće u rasponu od 241 2025. godine do 407 2021. godine.  Najmanje živorođenih beba registrovano je prošle godine, samo  71.

Kada je reč o strukturi stanovništva situacija je još lošija nego u Ćićevcu. Osobe do 17 godina čine 14% populacije a stariji od 65 godina 29%.

U 2025. godini pet osnovnih škola u Varvarinu i selima pohađalo je 885 đaka ili u proseku 177 po školi.  U Srednjoj školi bilo je 299  učenika.

Šta brojke kažu za opštinu Trstenik? U 51 naseljenom mestu pre dve godine živelo je 35.141 stanovnik dok je broj projektovanih stanovnika za 2052. godinu 21.475!

Kada je reč o starosnim grupama stanje je slično kao i u Varvarinu i Ćićevcu. Mladi do 17 godina čine 15% a stariji od 65 godina 29% stanovništva.

Broj umrlih je 2016. godine bio 687. Maksimum je dostigao 2021. godine sa 918 umrlih a u prošloj godini je pao na 601 umrlu osobu. Broj živorođenij je u poslednjoj deceniji poprililno stabilan i kreće se u rasponu od 237 do 272.

Izvor: Republički zavod za statistiku

Tekst preuzet sa KruševacPRESS

Članak Ko će poslednji da ugasi svetlo? se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

Kako ističe Tanja Mihailović, jedna od aktivistkinja ove grupe, inspiracija za delovanje proistekla je iz svakodnevnih problema sa kojima se meštani susreću na terenu.

–Inspiraciju za akciju dobile smo kada je pre nekoliko godina neko bacio staru fotelju u reku. Došla je bujica, voda ju je odnela i nismo uspele da je izvučemo. To je bio samo jedan u nizu signala da nešto moramo da preduzmemo. Učestvovale smo u akciji “Zavrni rukave” a imale smo i nekoliko samostalnih akcija čišćenja. Poslednja je bila na seoskom groblju, gde se đubre gomilalo skoro godinu dana– objašnjava Tanja.

Pored čišćenja, članice grupe rade i na edukaciji i prevenciji. Postavljene su table sa upozorenjem „Ne bacaj smeće” na lokacijama na kojima se sporadično prave divlje deponije, a u betonsku kantu postavljenu u centru sela, same stavljaju crne džakove i odnose ih kući na pražnjenje kako bi održavale red.

Sistemska nebriga: Bez kontejnera i organizovanih akcija

Meštani Modrice suočavaju se sa sistemskim problemom odlaganja otpada. U selu nema postavljenih kontejnera, već se komunalni otpad iznosi petkom ispred kuća. Pored toga, kako navodi Mihailović, rešetkasti kavez za prikupljanje plastike za reciklažu nedavno je uklonjen zbog neodgovornih pojedinaca koji su u njega odlagali običan komunalni otpad.

Poseban problem predstavlja nepravilno i neredovno odnošenje smeća.

–Kamioni JKP-a povremeno uopšte ne ulaze u pojedine ulice, iako smatraju da vozila mogu neometano da prođu. Dešava se da u pojedinim ulicama đubre ostane neodnešeno po dve ili tri nedelje. Zbog toga su sugrađani, a neretko su to stariji ljudi, prinuđeni da nose đubre po 200 ili 300 metara od svojih kuća, iako svi uredno plaćamo odvoženje smeća po broju članova domaćinstva– ističe sagovornica.

Ona dodaje da problem nije u samom JKP-u, već u nedostatku naloga i razumevanja od strane Gradske uprave i mesne zajednice:

–Grad organizuje dve velike akcije odnošenja kabastog otpada godišnje, polećnu i jesenju, ali naše selo nije obuhvaćeno nijednom. Sekretar mesne zajednice nam je u usmenom komunikaciji odgovorio da to “ne može”. Trebalo bi da gradske službe pokažu više interesovanja i razumevanja za seoske sredine. Nemamo problem sa komunalnim preduzećem, već sa Gradskom upravom koja treba da izda odgovarajući nalog.

Kako se prijaviti za akciju odnošenja kabastog otpada?

Leto je vreme kada se najčešće sređuju kuće i dvorišta, pa je ova akcija od izuzetnog značaja za sve meštane Modrice. Prikupljanje kabastog otpada vršiće se direktno sa kapija prijavljenih domaćinstava. Prijava je obavezna i traje dok se ne popune kapaciteti, a meštani se mogu prijaviti putem telefona kod meštanke Tanje Mihailović ili kontaktiranjem članica grupe „Žene Modrice”.

Odnošenje je besplatno, a organizatorke akcije napominju da će se otpad odnositi isključivo od onih koji su se unapred prijavili, dok će svaki neprijavljen i neplanirano ostavljen otpad na javnim površinama biti odmah prijavljen nadležnim inspekcijskim službama.

Aktivistkinje grupe „Žene Modrice” poručuju da je cilj ove akcije podizanje svesti o očuvanju životne sredine, ali i jasan apel gradskim vlastima da seoske sredine ne smeju biti zapostavljene kada je u pitanju osnovna komunalna infrastruktura.

Akcija prikupljanja kabastog otpada u selu Modrica realizuje se zahvaljujući finansijskoj podršci organizacije „Okular” iz Ćićevca i razumevanju „Auto servisa Živković” iz Paraćina koje će taj otpad otpremiti na deponiju u Srnju.
J.P.

Izvor: KruševacPRESS

Članak “Žene Modrice” pokreću akciju prikupljanja kabastog otpada se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

Janjić, koji je na FakeNews Tragaču angažovan od njegovog osnivanja 2017. godine, odnosno ima dugogodišnje iskustvo otkrivanja dezinformacija, govori i o tome kako da čitaoci/teljke prepoznaju lažni i manipulativni sadržaj, koliko je on opasan za lokalnu zajednicu te ko snosi najveću dogovornost za plasiranje takvih informacija.

Šta je lažna vest, šta dezinformacija, a šta manipulativan ili politički pristrasan sadržaj? 

– Posmatrano van naučnog diskursa, rekao bih da se svi ovi izrazi koriste kao sinonimi. U jednom istraživanju pokušali smo da vidimo koliko građani razlikuju ove pojmove, pa smo zaključili da svako ima svog „favorita“, ali da ne zna jasno da ga razgraniči od alternativnih pojmova. U nauci se favorizuje izraz „dezinformacija“ u odnosu na „lažnu vest“, koja se smatra previše kolokvijalnom. Manipulativni sadržaji nešto su „mekši“ od dezinformacija i taj se izraz obično koristi kada tekst ili video navode na pogrešan zaključak, ali bez eksplicitnih laži.

Da li su građani u lokalnim sredinama više izloženi takvim informacijama u odnosu na veće sredine?

– Čini mi se da su imućne medijske kuće kupovanjem velikog broja lokalnih medija učinile od njih svoje megafone, tj. da veliki broj lokalnih portala zapravo funkcioniše kao dodatno sredstvo za širenje manipulativnih sadržaja kreiranih u redakcijama tabloida iz Beograda. Danas često koristimo izraz „informativne pustinje“ za lokale bez pravih, autentičnih lokalnih medija, a „oaze“ u tim pustinjama javljaju se van nekakvog predvidljivog obrasca. Na primer, pronaći ćete kvalitetan medij u nekom veoma malom mestu, a onda u susednom, većem, nijedan – i obrnuto.

Koje su najčešće tehnike pomoću kojih se manipuliše čitaocima?

– Na FakeNews Tragaču koristimo sistem tagovanja medija koji šire dezinformacije, kako bismo imali jasnu evidenciju o učestalosti i trendovima. Kada tagujemo lokalne medije, to su po pravilu slučajevi prenošenja dezinformacija koje su kreirali veliki mediji. Teško je tu izdvojiti „najčešću tehniku“, jer su sve prisutne. Napredovanje AI alata dovelo je do toga da se očas posla kreiraju lažni sadržaji uz minimalno ulaganje, tako da se sada naširoko manipuliše i tekstom, i slikom, i zvukom, i videom.

Kako čitaoci/pratioci mogu da prepoznaju kada je medijski sadržaj više promocija političara nego objektivno izveštavanje?

– Nažalost, publika se u Srbiji navikla na pseudodogađaje, tj. na različite konferencije, presecanja crvene vrpce, polaganje kamena temeljca, najave, obilaske, svečane večeri i tome slično, posebno u predizbornim kampanjama. Kada pogledamo takav sadržaj, treba da se zapitamo „Šta je ovde vest?“, tj. koji je element javnog interesa prisutan. Zašto je važno da vidimo političara u kadru i da ga čujemo šta priča? Ako nemamo jasan odgovor na to, onda je po svoj prilici reč o promociji, pogotovo ako se medij postavi kao puki prenosilac sadržaja, bez ikakvog autentičnog doprinosa, bez postavljenih pitanja, datog konteksta i tome slično.

Na koje elemente teksta (objave, priloga) treba da obrate pažnju kako bi procenili da li je sadržaj uravnotežen?

– U načelu bi to bilo „pravilo druge strane“, koje danas retko gde viđamo. Čak i kada novinari žele da daju prostor „drugoj strani“, ta strana često ne želi da daje izjave za taj medij, ili čak uopšte ne komunicira sa novinarima. Iako se „pravilo druge strane“ smatra svetinjom u novinarstvu, ponekad za drugo ili alternativno mišljenje nema prostora, niti ga treba praviti. Dakle, ako razgovaramo sa žrtvom nasilja – ne zovemo i nasilnika. Ako razgovaramo s profesorom geografije – ne zovemo i ravnozemljaša.

Šta čitalac/pratilac treba da uradi kada pročita vest koja mu deluje sumnjivo?

– Čini mi se da većina ljudi u takvim situacijama samo pomisli „Ovo je sumnjivo“ ili „Ovo je netačno“ i da se sve završi na tome. Ne mogu da osuđujem takvu praksu, jer bi nam bila potrebna čitava večnost kada bismo proveravali svaku informaciju koja dođe do nas. Međutim, ako je reč o nekoj važnoj temi, vredi zastati i postaviti sebi nekoliko pitanja – Koliko je ovaj tekst pismen? Da li je jasno naveden izvor podataka (npr. za neki zaključak iz oblasti nauke)? Da li stil pisanja deluje ostrašćeno? Da li bi neko mogao da ima koristi od ovako predstavljene teme?

Kako proveriti da li je fotografija ili video-snimak autentičan?

– Ako ste na sumnjiv sadržaj naišli na telefonu, pritisnite sliku malo duže i otvoriće vam se opcija „Google Lens“ ili „Google Objektiv“. Ona će vam omogućiti da vidite gde se taj sadržaj prethodno pojavljivao. Možda ga je neko već označio kao netačan. Ako ste taj sumnjiv sadržaj videli na nekoj od društvenih mreža, pročitajte komentare čitalaca. Veoma često je neko već utvrdio da je sadržaj lažan i objavio to u komentaru. Na kraju, ako ništa drugo ne funkcioniše, pokušajte da se fokusirate na detalje i da vidite da li nešto štrči, da li kontekst ima smisla, da li sve deluje previše plastično, „ispolirano“. U AI videima često se dešavaju „prekidi“ – ruka koja nestaje upola pokreta, broj prstiju koji se menja, neprirodni pokreti usana dok se izgovara tekst…

Koliko su čitaoci zaista spremni/zainteresovani da se bave proverom vesti, odnosno koliko su zaista osposobljeni za tako nešto?

– Nažalost, nemam odgovor na to pitanje. Ovu temu uglavnom pokrivam sa studentima novinarstva i oni mi deluju veoma zainteresovano, ali ne postoje istraživanja koja bi nam rekla koliko je prosečna osoba zainteresovana za proveru vesti.

Koliko je opasno to što se čitaoci često informišu preko društvenih mreža, odnosno različitih grupa, zajednica, kanala, koji nisu mediji i koji ne snose odgovornost za informacije koje plasiraju? Koliko su ljudi uopšte toga svesni?

– Grupe, kanali i zajednice ne moraju nužno da budu loši. U kontekstu koji je obremenjen niskim medijskim pluralizmom i cenzurom, ponekad su takvi kanali jedini relevantan izvor informacija na lokalu. Međutim, čim je koncept takav da svako može da piše – svako ima prostor i da slaže. Budući da nije reč o formalno registrovanom mediju, nema odgovornog urednika, nema sistematizovane provere pre objavljivanja, a sadržaji su veoma često naglašeno emotivni i lični. Dakle, građane ne treba obeshrabrivati da koriste ove kanale, ali bi bilo dobro da se u okviru njih uspostave jasna pravila, koja bi uključivala i sankcije za dezinformisanje, govor mržnje i uvrede.

Kakve posledice lažne ili manipulativne vesti mogu imati na lokalnu zajednicu? Ko za to snosi najveću odgovornost (mediji, lokalna samouprava, regulatorna tela, kreatori lažnog sadržaja, građani)?

Posledice mogu biti različite i zavise od slučaja do slučaja. Drugačije reagujemo na informaciju koju smo čuli od svog komšije nego na onu koju smo čuli na Pinku, RTS-u ili N1. Ukoliko je dramatična vest striktno fokusirana na određenu lokalnu zajednicu, kod građana se može javiti burnija reakcija i potreba da se odmah reaguje. Pre nekoliko godina imali smo poplavu lažnih vesti o navodnoj izgradnji džamija po selima u Srbiji, što se oslanjalo na teorije zavere o islamizaciji naše zemlje. Desio se, u tom svetlu, i komičan rasplet gde su se građani u jednom mestu zabrinuli zbog izgradnje botaničke bašte, verujući da je to buduća džamija koja čeka postavljanje minareta.

Šta bi svaki  koje bi svaki građanin trebalo/mogao da primeni pre nego što poveruje nekoj informaciji?

Mogli bismo dati hiljadu sitnih uputstava, ali bih umesto toga rekao da je osnovno pravilo zapitati sebe kako se osećamo u vezi sa tim tekstom. Da li imamo utisak da neko viče na nas? Ili da nam nešto prodaje? Ili da više vodi računa kako nešto zvuči nego šta znači? Uz to, važno je držati se podalje od cinizma, tj. od stava da svi mediji lažu, jer to jednostavno nije tako. Ponekad nam se stomak prevrne na vesti koje su tačne. Ponekad ćemo čitati o neprijatnoj istiniti i nadati se da je laž. Ponekad će naš politički neistomišljenik dati dobar argument. Ponekad ćemo shvatiti da smo se olako upecali na neku laž ili da smo prebrzo doneli zaključak. Sve je to u redu, dok god taj proces shvatamo kao proces učenja.

Izvor: KruševacPRESS

Članak Kako protiv lažnih i manipulativnih vesti?: Zdrav razum je najbolja odbrana se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.