Da li znate da svaka pretraga koju izvršite na Google-u potroši 0.3Wh energije (Wh = vat-čas). Toliko potroši sijalica od 60W za 18 sekundi. To možda ne izgleda mnogo, ali ako uzmemo u obzir da Google obradi preko 4 milijarde zahteva svakog dana (prema podacima sa internetlivestats.com), to se prilično nakupi u zbiru. Pa, onda, da li da sve to probamo bez Google-a? U današnje vreme je to nezamislivo, čak i ako bi to uštedelo dosta energije. Internet je već postao neizbežan deo naših života. Postoje, naravno, i oflajn alternnative. Mogli bismo da odemo do prave prodavnice, umesto da nešto kupimo onlajn. Ili, da umesto Google mapa i satelitske navigacije koristimo stare dobre mape odštampane na papiru. Ipak, pitanje je: možemo li učiniti da digitalna revolucija bude mnogo više održiva?

U vremenu u kome živimo postoji novo zanimanje koje nam može pomoći da to malo detaljnije proučimo. Zove se: ekonomista zaštite životne sredine (eng. – environmental economist). Ekonomista za zaštitu životne sredine proučava i predviđa uticaj ekoloških događaja na lokalnu, nacionalnu i globalnu ekonomsku skalu. Stručnjacii iz ekološke ekonomije primenjuju podatke terenskog istraživanja na ekonomske podsticaje i koriste rezultujuće modele za procenu rada, tržišta, trgovine i rezultata. U našem slučaju, oni mogu da odrede efikasnost digitalnih rešenja u odnosu na klasična rešenja posmatrano kroz prizmu uticaja na ekologiju i održiv način života. Oni daju odgovor na pitanje: šta je stvarno bolje za životnu sredinu?

Dakle, da li je bolje da iznajmimo DVD ili da strimujemo film? Generalno posmatrano, gledanje DVD-a potroši manje energije, jer prevlačenje podataka sa mreže koristi dosta energije. Ali, ako se kolima odvezete do video kluba ili prodavnice u kojoj kupujete DVD, to takođe povećava potrošnju energije. Precizna analiza pokazuje da je strimovanje bolje od opcije kad ćete se voziti 20 km da biste došli do DVD-a. Za manje od 20 km, bolji je DVD. A ako po DVD idete pešice, on je uvek bolji izbor.

Da li je bolje da koristimo Internet, ili da koristimo arhivu štampanih podataka? Internet nam omogućava da manje štampamo i tako štedimo papir. U slučaju kad govorimo o štampanim dokumentima i mreži, Internet je „zeleniji“. Kancelarija bez papira i elektronska dokumentacija je ono čemu treba da težimo.

Buvlja pijaca ili e-bay? Kupovina stvari na buvljaku je bolja za životnu sredinu. Onlajn kupovina troši električnu energiju, a transport i pakovanje još povećavaju troškove. Od svih stvari koje možete da radite onlajn, e-bay (onlajn trgovina polovnim stvarima) je najmanje prihvatljiv sa ekološkog stanovišta. Onlajn je bolje kupiti novu stvar.

Knjiga štampana na papiru, ili e-reader? Tu stvari zavise od vaših ličnih navika. Što više knjiga pričtate u elektronskoj verziji, to je veća dobit za očuvanje okruženja. Ali, tačka preloma se nalazi tek negde između 30 i 50 knjiga. Tada elektronsko čitanje postaje „zelenije“ od čitanja papirnih knjiga.

Tržni centar ili onlajn kupovina? Tržni centar je još uvek bolja opcija. Jer, onlajn kupovina podrazumeva posebno pakovanje i transport individualnih narudžbina, što nije previše efikasno. Analiza pokazuje da bi onlajn kupovina mogla biti bolja za naše okruženje, ali samo ako bi radila u svom punom opsegu. Ironično, onlajn kupovina podrazumeva i onlajn oglase koji povećavaju opseg kupovine i potrošnju resursa terajući vas na kupovinu. Koju je, sa druge strane, vrlo lako realizovati onlajn. Jer, kao i gledanje filmova putem strima ili čitanje knjiga onlajn, zahteva samo nekoliko klikova mišem. Ali, čak i energetski efikasni procesi, ako se ponavljaju mnogo puta, predstavljaju problem, jer troše neku energiju. To znači da digitalno nije uvek automatski i „zeleno“.

Neophodno je, u svakom slučaju, dobro planiranje i da pažljivo vodimo računa i brinemo o svom okruženju. Digitalizacija ne čini baš svaki proces ekološki prihvatljivim. Zato je došlo vreme kada počinje da cveta tzv. ekonomija deljenja (sharing economy). Već se dele automobili, bicikli, stanovi… Jedan od novijih trendova je i deljenje hrane koja bi inače bila bačena. Postoji aplikacija koja to omogućava, a mogu je koristiti svi: pojedinci, restorani, supermarketi… Aplikacija OLIO povezuje komšije jedne sa drugima i sa lokalnim preduzećima. Na taj način višak hrane može da se deli, a ne baca. To bi mogla biti hrana koja se bliži isteku datuma prodaje u lokalnim prodavnicama, višak domaćeg povrća, hleb od pekara ili namirnice u frižideru kada odlazite od kuće. To je jedan primer pametne upotrebe mobilne tehnologije.

Stručnjaci misle da je ekonomija deljenja (sharing economy) odlična ideja. Digitalizacija je odlična za mnogo stvari, ali treba naglasiti da postoje i negativni primeri. Neka istraživanja su pokazala da ljudi koriste deljenje automobila umesto hodanja ili upotrebe javnog prevoza. To je onda, u realnosti, zamena za kupovinu automobila. Dakle, „car sharing“ može dovesti do povećanja broja automobila na ulicama, što je sa ekološkog stanovišta loše.

A sad malo i o navikama pri kupovini mobilnih telefona. Izgleda da smo počeli prebrzo da ih menjamo. Zapitajte se koji vam je po redu sada mobilni telefon koji koristite? Jer, svi hoćemo najnovje i najbolje. Od 2007. do 2017. je proizvedeno nešto preko 7 milijardi mobilnih telefona (izvor: Greenpeace). A to je ogroman uticaj na životnu sredinu. Prvo, troše se značajne sirovine. Mobilni telefoni koriste neke prilično retke i skupe materijale: kobalt u baterijama, indijum za ekrane… A svi ti materijali se moraju rudariti i hemijski obraditi, što u velikoj meri šteti okruženju.

Potom, tu je elektronski otpad. Proizvođači mnogo investiraju da nas ubede da kupimo najnovije modele, i rezultat je zamena velikog broja mobilnih telefona koji još uvek dobro rade. Isto važi i za računare, televizore i kućne aparate. Sve ovo teško možemo smatrati „zelenim“. Dalje, kod mobilnih telefona, što je uređaj složeniji, potrebno je više energije za njegovu proizvodnju

Čak i surfovanje Internetom može da troši više energije nego što mislimo. Danas imamo novu vrstu fabrika, fabrika digitalnog doba. Veliki datacentri skladište ogromne količine podataka kojima korisnici mogu da pristupe kad god požele. Bilo da strimuju neki video, slušaju muziku ili obavljaju neku pretragu. Sve te operacije zahtevaju popriličnu energiju. Stručnjaci kažu da, kad bi Internet bio jedna od zemalja na svetu, on bi bio peti ili šesti potrošač energije.

Posebno je energetski zahtevno tzv. rudarenje kripto valuta. Da bi se došlo do kripto valute neophodan je neprekidan rad vrlo snažnih i energetski zahtevnih računarskih sistema. Tu se neprekidno obavljaju složene matematičke operacije koje verifikuju finansijske transakcije. Procena je da svaka finansijska transakcija sa kripto valutama potroši onoliko energije koliko zamrzivač potroši za godinu dana.

Video striming predstavlja oko 60% Internet saobraćaja. I jedan je od veoma energetski zahtevnih procesa. A taj procenat raste… Primećen je porast u potrošnji energije od 10% širom sveta i to isključivo zbog rada data centara. A tu energiju moramo od nekud da stvorimo, što, opet, doprinosi klimatskim promenama. Širom sveta broj Internet korisnika nastavlja da raste. U prethodnim godinama porast je bio oko 9%.

Zaključno, moramo da posvetimo mnogo pažnje načinima na koje koristimo Internet ako želimo da očuvammo planetu i okruženje u kome živimo. U današnje vreme vrlo često i ono što na prvi pogled izgleda energetski efikasno nije takvo. Potrebno je da se detaljno upoznamo sa svim procesima i njihovim posledicama. A za to, sa ekološke tačke gledišta, imamo sve manje vremena.

Članak Koliko je održiv naš digitalni način života? se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

Definicije i okviri

Oko teme medijske pismenosti se već duže vreme vode ozbiljne diskusije svuda u svetu. Tako postoje i različite definicije medijske pismenosti. Stručna grupa Evropske komisije za medijsku pismenost je definisala medijsku pismenost kao skup „tehničkih, kognitivnih, socijalnih, građanskih i kreativnih kapaciteta koji građanima omogućavaju pristup, kritičko razumevanje medija i interakciju sa njim“. Sa druge strane, Ofcom, britanski regulator za komunikacije, to jednostavno naziva „sposobnošću korišćenja, razumevanja i stvaranja medija i komunikacija u različitim kontekstima“.

Sa rastućim značajem digitalnih medija pojmovi koji se koriste za definisanje „medijske pismenosti“ – kao što su ICT i digitalna pismenost, informaciona pismenost i UNESCO-ova medijska i informatička pismenost (MIL) – postali su sve više povezani i preklapaju se među sobom. Na primer, termin „digitalna pismenost“ često se koristi na sličan način kao „informatička pismenost“ i to „u smislu sposobnosti efikasnog i kritičkog pristupa informacijama u više formata, posebno digitalnih, i iz različitih izvora, u cilju stvaranja novih znanja, koristeći niz alata i resursa, posebno digitalnih tehnologija“(prema definiciji koju je dao UNESCO 2013. godine).

Takođe postoje okviri za kategorizaciju i ocenjivanje medijske pismenosti. Jedan od istaknutih je piramida Evropske asocijacije za interese gledalaca (EAVI), koja grupiše medijsku pismenost prema dve dimenzije: faktori životne sredine i individualne kompetencije. U osnovi piramide, faktori životne sredine pokrivaju preduslove koji olakšavaju ili sprečavaju razvoj medijske pismenosti, poput dostupnosti informacija, medijske politike, obrazovanja i uloge i odgovornosti zainteresovanih strana u medijskoj zajednici. Kada se piramida povećava, individualne kompetencije uključuju kognitivnu obradu, analizu i komunikacijske veštine.

U novije vreme, Mozilla je razvila veoma sveobuhvatan okvir veb pismenosti koji ima za cilj da obuhvati takozvane „veštine 21. veka“: rešavanje problema, komunikacija, kreativnost i saradnja. Okvir se zasniva na tri stuba: čitati, pisati i učestvovati na vebu; a obuhvata 14 podkategorija, poput „proceni“, tj. upoređujući i procenjujući informacije iz više izvora na mreži kako bi se proverila verodostojnost i relevantnost. Uz pomoć ovog okvira, Mozilla želi da pomogne ljudima da razviju svoju pismenost na proaktivan način; ne samo kao potrošači, već i kao aktivni učesnici, npr. na treninzima ili kroz pisanje softverskog koda.

Evropska komisija je pokušala da izmeri digitalne veštine stanovništva kroz svoju Agendu o digitalnoj tabli. Ta Agenda uključuje složeni pokazatelj koji pokriva četiri vrste veština: informacije, komunikacija, rešavanje problema i softverske veštine za manipulaciju sadržajem. Međutim, ovaj pokazatelj ima značajan jaz: donosi usku definiciju digitalne pismenosti i zaostaje za merom sposobnosti interpretacije i kritičke procene internet sadržaja. Generalno, uprkos raznovrsnim definicijama i okvirima medijske pismenosti, većina istraživanja na evropskom nivou fokusirana je na ono što je lakše izmeriti, poput tehničkih veština, veština pristupa internetu i potrošnje medija (Celot 2015). Pitanje kako izmeriti složenija i kritičnija pitanja, poput kapaciteta ljudi da procenjuju i stvaraju medijske poruke, i dalje je otvoreno i predmet je kontroverze među državama članicama EU.

Politike vezane za medijsku pismenost

Nisu samo definicije medijske pismenosti različite, već su i politike medijske pismenosti širom Evrope. To ima implikacije na nivo medijske pismenosti. Postojeće istraživanje jasno pokazuje da postoji povezanost između postojanja vladinih politika o medijskoj pismenosti i pojedinačnih nivoa medijske pismenosti (Livingstone 2011). To podrazumeva da su politike medijske pismenosti važne i za definisanje vrste veština medijske pismenosti koje je razvijalo stanovništvo.

Na evropskom nivou, ključni dokument politike, Evropska direktiva o audio – vizuelnim medijskim uslugama (2010), zauzeo je labav stav o medijskoj pismenosti. Direktiva ne postavlja posebne obaveze pred države članice; zadatak im je samo da promovišu i prate napredak u medijskoj pismenosti. Labavo kadriranje na evropskom nivou dovelo je do niza različitih pristupa politike na nacionalnom nivou. Neke od ovih politika građanima dodeljuju pasivnu ulogu pokušavajući da ih zaštiti od štetnog sadržaja ili prakse, dok neke priznaju da bi građani trebalo da budu osnaženi da postanu aktivni i kritični pojedinci koji su u stanju da se uključe u demokratske prakse (Frau-Meigs et al. 2017). U isto vreme, prvi skrining podataka Pluralizma medija za 2017. godinu pokazuje da su politike u nekoliko evropskih zemalja uglavnom usmerene na podržavanje tehničkih veština i upotrebu digitalnih medija, što ponekad ide na štetu promovisanja učešća građana.

Gde je tu Srbija ?

U Srbiji su, kao i uvek, stvari nešto drugačije. Rađeno je nekoliko istraživanja na ovu temu, od kojih je najzanimljivije ono koje je uradio BIRODI. Iz svega se nameću sledeći zaključci:
• U Srbiji postoji privid medijske pismenosti – lažno je visok nivo medijske pismenosti
• Edukacija svih grupa građana je neophodna
• Edukacija o korišćenju novih medija i društvenh mreža je neophodna i od velikog značaja
• Osvešćivanje o moći konzumenta je neophodno
• Mediji treba da budu uključeni u medijsko opismenjavanje

Od školske 2018/19. u gimnazije i neke od srednjih stručnih škola uveden je izborni predmet „Jezik, mediji i kultura“. I to je jedino što je država uradila po pitanju sistemskog medijskog opismenjavanja. Najveći broj aktivnosti na ovom polju i dalje sprovodi nevladin sektor kroz različite projekte. Međutim, to je sve malog obima i ne dopire do velikog broja građana. Medijska pismenost je, u ovom trenutku, daleko prisutnija kao deo neformalnog obrazovanja.

Na kraju, medijska pismenost je još jedna od onih kulturnih razlika sa kojom će se građani Srbije susresti ako naša zemlja postane članica EU.

Članak Medijska pismenost ide u digitalnom pravcu se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.