Veče organizovano u svečanoj Sali narodne biblioteke u Ćićevcu započelo je minutom ćutanja, tišinom koja je u sebi nosila i tugu i ponos, ali i sećanje na čoveka čiji je život bio posvećen muzici i ljudima.

– Hajde da ovo veče načinimo lepim, da slušamo Sinišine kompozicije i da se lepo provedemo – reči su kojima se Aleksandar, sin Siniše Matejića, obratio okupljenima u sali koja je  bila ispunjena do poslednjeg mesta.

Interesovanje je, kako su naveli organizatori, bilo toliko da su se mogle popuniti dve ovakve sale, što najbolje govori o tome koliko je Siniša Matejić bio poštovan i voljen.

– Mnogi su prošli kilometre kako bi došli, meni je najveći utisak profesionalnost Sinišinih učenika, prijatelja i kolega koji su se odazvali – s ponosom je istakao sin Siniše Matejića.

Da je Ćićevac te večeri bio centar muzike, potvrdio je direktor Narodne biblioteke, Marko Aleksić:

– Mi smo se kao ustanova, zajedno sa porodicom Aleksandra Matejića, sponzorima i donatorima, potrudili  da ovo organizujemo. Očigledno je da je Siniša Matejić našu sredinu poprilično proslavio i možemo slobodno da kažemo, poprilično zadužio. Večeras možemo da kažemo da je Ćićevac u muzičkom i kulturnom smislu jedan mali centar koji je sakupio ozbiljna imena muzičke scene.

Nakon uvodnog govora prikazan je i video koji je podsetio na Sinišin životni put – od mladog talenta, preko vrhunskog izvođača, do pedagoga koji je oblikovao generacije. A onda je scenu preuzela muzika, ali i sećanja njegovih učenika.

Emocije sa kojima su Sinišini učenici o njemu govorili, nisu se mogle odglumiti.

– Ako sam od ikoga u životu naučio da sviram, mislim da sam naučio od njega, on je bio jedini pravi majstor – kazao je Ivica Ćerimović, prva harmonika Vojvodine, koji je kao dečak počeo da uči kod njega.

Uz osmeh, Ivica je sa prisutnima podelio i anegdote iz detinjstva, sećajući se dana provedenih kod učitelja, šale i nestašluka koji su, uz muziku, bili deo odrastanja.

Slično je govorio i Slaviša Savić, poznatiji kao Šoder:

– Pamtim savete, slušao sam majstora i to još uvek primenjujem. Milion stvari sam upamtio i primenjujem ih i sada.

Za Miljana Todorovića, danas nastavnika u muzičkoj školi u Aleksincu, Siniša je bio mnogo više od muzičkog pedagoga:

–Siniša je ovde ostavio nešto mnogo veliko, naučio me je kako biti dobar čovek, a onda i muzičar. U radu sa decom koristim njegove metode, to je pre svega razgovor, da se sve razume, da o svemu može da se priča i da nema tabu tema.

Veljko Milojković, prvi harmonikaš na takmičenju u Francuskoj, možda je najjednostavnije opisao svog učitelja harmonike:

– Kad pomislim na Sinišu, meni se odmah izmami osmeh i mislim da je to najbolji pokazatelj kakav je čovek bio.

Posebnu težinu večeri su dali su gosti koji su doputovali iz inostranstva. Ljubiša Božinović stigao je iz Beča samo da bi te večeri svirao u čast očevog prijatelja, dok je frulaš Velja Kokorić svojim nastupom dodatno obogatio program. Sve je to pokazalo da Siniša Matejić nije bio samo veliki muzičar, već i čovek koji je povezivao ljude, ostavljajući trag koji se ne briše.

Ipak, najjači trenutak večeri nije bio ni u rečima, ni u velikim imenima, već u jednom dečaku. Na kraju programa, na scenu je izašao njegov unuk, Damjan Matejić, zajedno sa učiteljem, a Sinišinim učenikom, Miljanom Todorovićem. Iako je bio mali kada ga je deda napustio, njegova priča pokazuje da neke veze ne prekida ni vreme.

U tišini sale, bez mnogo reči, Damjan je zasvirao  “Kolo iz Pojata”, kompoziciju koja nosi snažan pečat njegovog dede. Po završetku, sačekao ga je gromoglasni aplauz, a mnogi su i zaplakali.

Iako svoje misli nije podelio sa publikom te večeri, Damjan je, kako nam je ranije ispričao, prve korake sa harmonikom napravio već kao dečak:

– Sa osam godina sam počeo da sviram harmoniku. Dedinu prvu harmoniku sam kao mali uzimao, a da nisam ni znao šta je to, roditelji su mi rekli. Deda je moj najveći uzor i daću sve od sebe da budem približno dobar kao on, da pre svega budem dobar čovek.

I baš zato, nastup Sinišinog unuka nije bio samo muzički trenutak, već simbol da harmonika u ovoj porodici nije utihnula, već da se, tiho i sigurno, nastavlja. Jer Siniša Matejić nije ostao samo u sećanjima. Ostao je u svom mestu, u svojim učenicima, u svakoj noti koja je te večeri odsvirana. I u malim rukama svog unuka, u kojima harmonika ponovo živi.

Siniša Matejić bio je jedan od najvećih majstora harmonike na ovim prostorima. Potekao iz porodice muzičara, harmoniku je nasledio od oca i dede. Iako je u početku nije voleo, već kao dečak ušao je u svet koji će ga obeležiti za ceo život. Njegova posvećenost bila je gotovo nestvarna, vežbao je i do 20 sati dnevno, što ga je dovelo do vrha, do titule “Prva harmonika Jugoslavije”, najpre u omladinskoj, a potom i u seniorskoj konkurenciji.

Ipak, iako je mogao da bira drugačiji put, ostao je veran svom kraju, Ćićevcu i Pojatama, ne jureći estradnu slavu, već gradeći nešto mnogo trajnije, ljude. Njegovo ime ostalo je upisano u brojnim snimcima, aranžmanima i kompozicijama, ali ono što ga je istinski izdvajalo bio je rad sa učenicima. Njegova škola iznedrila je vrhunske umetnike, generacije harmonikaša koji su kasnije osvajali nagrade i gradili svoje karijere, noseći u sebi njegov pečat.

Tekst: Aleksandra Paunović

Foto: Foto video studio “Slađa i Neša”

Izvor: KruševacPRESS

Članak Memorijalno veče „Duša harmonike“: Sećanje na velikog Sinišu Matejića se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.