Podaci iz istraživanja Global Media Monitoring za 2025.godinu, koje Jakovljević izdvaja kao ključno jer obuhvata i lokalne i digitalne medije, pokazuju da rodni stereotipi u izveštavanju i dalje ne posustaju, bez obzira na to da li je reč o lokalnim, regionalnim ili nacionalnim medijima.

–Ni digitalizacija to nije radikalno promenila. U medijskim sadržajima je i dalje prisutno ignorisanje i nipodaštavanje žena i njihovog društvenog doprinosa i uloge, forsiranje tema koje se odnose na fizički izgled, majčinstvo. Žene su ređe intervjuisane nego muškarci osim ako nije reč o zabavnim i, donekle, kulturnim sadržajima.

Medijsko relativizovanje nasilja prema ženama

Jakovljević kao važno ističe da se nasilje prema ženama se često relativizuje i normalizuje dotle da se čak žrtva proglašava krivom.

-Analizirajući više od 36.000 informacija o nasilju prema ženama u periodu od 2019. do 2021. grupa Novinarke protiv nasilja otkrila je da su mediji u 40 odsto tih objava prekršili etičko pravilo otkrivanjem identiteta žrtava ili članova porodice. Dakle, mediji svojim izveštavanjem odražavaju tradicionalne rodne uloge i društvene obrasce i, istovremeno ih re-kreiraju, odnosno ponovo proizvode.

Prema nalazima Global Media Monitoringa, nedovoljno predstavljanje žena u zanimanjima i na pozicijama moći ostaje konstantna, kao i tendencija da se one opisuju prema njihovim godinama i fizičkim atributima.

– Analiza fotografija u medijskim sadržajima i dalje pokazuje obrasce seksualizovanog prikazivanja žena. Kada je reč o načinu na koji lokalni mediji prikazuju žene, važno je imati u vidu širi kontekst. Malobrojni profesionalni lokalni mediji se jako trude da opstanu u situaciji kada su im uskraćena sredstva iz budžeta i zvanične informacije iz lokalnih uprava i institucija, a pristalice režima im upućuju uvrede i pretnje.Važno je odati priznanje profesionalizmu u takvim uslovima i trudu da se koliko-toliko poštuju standardi profesionalnog izveštavanja uključujući tu i rodno senzitivno izveštavanje.

Poplava religioznih sadržaja u lokalnim medijima

Na naslovnim stranama nekoliko lokalnih portala, prema rečima Jakovljević, zapaža se dosta religioznog sadržaja a malo tema koje propituju društvenu stvarnost i istraživačkih tekstova.

–Na nekoliko lokalnih portala, konkretno 21. i 22. jula tekuće godine,zabeležene su aktivnosti nevladinog sektora, uglavnom u smislu najave događaja i saopštenja, ređe tema kojima se bave i zastupaju udruženja. Nedostaju intervjui, videla sam samo jedan i to intervju muškarca. Čak i kada su žene akterke događaja, nema njihovih izjava. U članku o porodičnoj firmi govori samo jedan član porodice – muškarac. Upotreba rodno senzitivnog jezika, odnosno ženskog roda za zanimanja titule i funkcije žena nije dosledna i ujednačena. Na primer, na istom portalu, ona koja pliva je „plivačica“ a ona koja rukovodi je „rukovodilac“, studenti oba pola su navedeni samo u muškom rodu, dok su novinari oba pola navedeni, svaki u adekvatnom rodu.

Odgovarajući na pitanje gde je granica između informisanja i senzacionalizma kada se izveštava o ženama, te zašto mediji i dalje imaju potrebu da u naslovima naglašavaju da je neka uspešna osoba „lepa“, „majka troje dece“ ili „nežnija polovina“, Jakovljević kaže:

–Duboko smo ukorenjeni u patrijarhat, u kojem se uloge jasno dele na muške i ženske. I duboko smo ukorenjeni u nasilje.Slavimo ratne zločince umesto da ih se stidimo. Za pokvarene govorimo da su snalažljivi. Dozvoljavamo kriminalnim uličnim bandama da tuku pamet ove zemlje.Umesto da promoviše, Ustavni sud Srbije suspenduje Zakon o rodnoj ravnopravnosti. Nasilno društvo počiva na nasilnim obrascima i reprodukuje ih.

U takvim nasilnim društvima, ističe ona, svako od nas je samo sredstvo koje služi naciji i onima koji upravljaju državom:

–Takva društva smatraju da žene služe za rađanje odnosno obnavljanje nacije, zato se u javnom prostoru definišu kroz fizički izgled, broj dece, zato im se sugeriše kuća kao prirodno stanište i mesto aktivnosti. Mediji su tu u službi onih koje žene smeštaju i žele u pomenutim okvirima, a to su vlast, crkva, desnica, ratni i svi drugi profiteri, trgovci oružjem, i pokretači i akteri ratova i sukoba.

Ipak, neke stvari su se zahvaljujući upornosti aktivistkinja i borkinja za ženska prava promenile.Zahvaljujući, pre svega, ženskom pokretu, koji u modernom smislu reči u Srbiji postoji od sedamdesetih godina prošlog veka, žene su znatno ojačale.

–Imali smo i jedan kratak period intenzivne demokratizacije zemlje, približavanja Evropskoj uniji, što je nestalo posle ubistva Đinđića. Studentkinje i građanke koje sve vreme nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu, novembra 2024. učestvuju rame uz rame sa muškarcima u protestima protiv korupcije i za vladavinu prava a često su i predvodnice tih pobuna i protesta pokazuju izuzetnu hrabrost. Sumnjam da će dozvoliti da žive u društvu u kojem će im nešto biti zabranjeno ili nedostupno.

Rodna perspektiva u izveštavanju

O tome kako novinari/ke u praksi mogu da promene dugogodišnje navike kada je u pitanju rodno senzitivan jezik, Jakovljevićka kaže:

–Navike se menjaju stvaranjem novih navika. Smatra se, često, da je novinarstvo ženska profesija jer u njoj radi značajan broj žena. Međutim, osim oblasti Pacifika, Kariba i Severne Amerike, broj novinarki je još uvek manji od broja novinara. Žene su i dalje manje zastupljene u izveštavanju o političkim i ekonomskim temama, kao i u sportu, ali po prvi put čine 52% naučnih i zdravstvenih reporterki. Ovo navodim zato što pol utiče na rodnu perspektivu u pričama.

Rodna perspektiva, kako ističe naša sagovornica, izraženija je u tekstovima koje pišu novinarke.

–Da bi se pisalo na rodno senzitivni način mora se učiti, tako da su edukacija, razmena informacija i primera dobre prakse, mentorstvo, načini da se stvari menjaju. Regulatorna medijska tela moraju da sankcionišu, u skladu sa svojim mandatom, kršenje Zakona o javnom informisanju i novinarske kodekse uključujući i standarde rodno senzitivnog izveštavanja. Savet za štampu to i radi, ali znamo kakva je situacija sa REM-om koji je tek sada obnovljen. Dakle, sa jedne strane edukacija i rodna senzibilizacija novinara i novinarki, a sa druge primena zakona.

Kao „prvo crveno svetlo“ u tekstu koje odmah signalizira da je prekršeno rodno osetljivo izveštavanje, Jakovljevićka navodi upotrebuili odsustvo upotrebe ženskog roda za zanimanje, titule, funkcije žena, kao i to ko je na fotografijama.

– Takođe, odsustvo imenovanja žene u tekstu posebno ako je muškarac imenovan, potezanje za ravnotežama, na primer govori se o nasilju prema ženama, a onda bude pitanje o nasilju prema muškarcima. Pazite, ovde govorim o ozbiljnim medijima, ne govorim o tabloidima, njih i ne smatram medijima i nemam uvid u njihovo izveštavanje.

Minimalnu promenu koju bi lokalni urednici/ce i novinari/ke mogu da uvedu već u nekom sutrašnjem tekstu, kako bi javni prostor bio pravedniji prema ženama, Snežana Jakovljević vidi u sledećem:

–Trebalo bi da se obrazuju, da čitaju. Preporučujem, na primer, tekstove i intervjue profesorke doktorke Svenke Savić, profesorke Snježane Milivojević, Tamare Skroze, novinarke, „Smernice za medijsko izveštavanje o nasilju prema ženama“, koje su objavile Novinarke protiv nasilja, „Vodič za izveštavanje o nasilju prema ženama“ Autonomnog ženskog centra, Medijsku deklaraciju Feminističkog kulturnog centra BEFEM, Kodeks novinara Srbije.

Udruženje žena Peščanik je od 2003. do 2009. uz podršku Norveške Narodne pomoći realizovalo program „Žene to mogu u medijima“, u kojem je više od 300 novinarki lokalnih i nacionalnih medija u Srbiji obučavano za rodno senzitivno izveštavanje. Tada je napravljen i Kodeks rodno senzitivnog izveštavanja, koji su potpisale 22 medijske kuće i medijskih udruženja, među njima i novina Grad, koju je tada uređivala Nadežda Budimović, jedna od trenerica na tom programu.

Global Media Monitoring Project 2025 (GMMP) je najveće i najdugovečnije svetsko istraživanje i inicijativa o zastupljenosti i rodnoj ravnopravnosti žena i muškaraca u vestima.Pokrenuto je 1995, a glavno prikupljanje podataka sprovedeno je za 2025. godine sprovedeno je 6. maja u skoro 100 zemalja sveta, uključujući i Srbiju, u kojoj je istraživanje u okviru ovog ciklusa sproveo tim Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Neki od ključnih nalaza su da žene čine 41% novinara u tradicionalnim medijima u odnosu na 28% iz 1995. godine, kao i da žene i dalje ostaju nedovoljno zastupljene kao subjekti i stručni izvori u vestima, jer se medijski prostor i dalje dominantno fokusira na teme koje vode muškarci.

Naslovna fotografija: Lokal Press

Izvor: KruševacPRESS

Članak Kako mediji prikazuju žene u javnom prostoru?: Od ignorisanja do senzacionalizma se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

Medijski prilozi o osobama sa invaliditetom mogu se podeliti u nekoliko grupa. To su, pre svih, prigodni, svečarski povodom određenih datuma kao što su međunarodni dan OSI, Dan slepih i slabovidih i slično. Često, kada je reč o „crnoj hronici“ imamo izveštavanje u kojem se naglašava invaliditet žrtve ili počinioca kako bi se izazvala što jača emocionalna reakcija publike.

„O osobama sa invaliditetom se često izveštava i kada je reč o raznim humanitarnim akcijama za pomoć pojedincima ili grupa ili kroz tzv „tople ljudske priče“. Naravno, svaka aktivnost državnih i lokalnih organa usmerena ka ovoj grupaciji se prati u medijima“, objašnjava Darija Stjepić iz Novosadske novinarske škole.

Iako čine 10% stanovništva osobe sa invaliditetom su u medijima prostorno i vremenski znatno manje zastupljene od većinske populacije a prva dva modela izveštavanja preovlađuju i u nacionalnim i u lokalnim medijima, podjednako štampanim, elektronskim i portalima.

Darija Stjepić navodi nekoliko primera loše prakse izveštavanja o osobama sa invaliditetom.

„Imamo čitav niz primera „heroizacije“ takvih osoba a priče se mogu podeliti u nekoliko podgrupa sa „stisni zube“ ili „super bogalj“ narativima. Česti su i patetični prilozi o ovim osobama kao i individualizacija odnosno izdvajanje pojedinačnih slučajeva. Imamo i slučajeve tabloidizacije i estradizacije poput priče o Merimi Isaković koja je stala u odbranu Danijele Štajnfeld u slučaju optužbe za silovanje protiv Branislava Lečića“, ističe Stjepićeva.

Različiti su uzroci neadekvatnog izveštavanja o osobama sa invaliditetom. To su, pre svega, nedovoljno znanje o temi koja se obrađuje, što podrazumeva (ne)poznavanje propisa i zakona, nepoznavanje profesionalnih standarda i kodeksa, preovlađujuće predrasude i streotipi, lične negativne emocije prema određenim grupama i pojedincima, uređivačka koncepcija kao i neuvažavanje publike korz negovanje i povlađivanje aferaškog novinarstva.

„Fizički i mentalni nedostaci ne bi trebali da budu glavni fokus u prikazu osoba sa invaliditetom. Važno je poštovanje njihovih prava. Osobe sa invaliditetom ne treba tretirati kao žrtve već objektivno izveštavati o njima. Takođe, treba koristiti ispravnu terminologiju. Mediji treba da aktivno promovišu anti diskriminacionu klimu i traže odgovornost nadležnih organa. Osobe sa invaliditetom treba da imaju priliku da javno govore o svojim iskustvima, priče o osobama sa invaliditetom treba da budu deo raznih programa a ne samo specijalizovanih emisija a mediji treba da angažuju osobe sa invaliditetom u kreiranju programa“, nabraja neke od preporuka za kvalitetnije izveštavanje o osobama sa invaliditetom Darija Stijepić iz Novosadske novinarske škole.

Izvor: KruševacPRESS

Članak IZVEŠTAVANjE O OSOBAMA SA INVALIDITETOM: Kako prevladati patetiku? se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.