Za porodice koje se svakodnevno suočavaju sa izazovima podizanja deteta sa smetnjama u razvoju, ovo udruženje je mnogo više od ustanove, ono je stub sigurnosti i trenutno jedini sistem podrške na koji mogu u potpunosti da se oslone.
Potvrđuje to i jedna od majki čiji sin koristi uslugu dnevnog boravka:

–Dnevni boravak omogućava mojoj porodici da lakše funkcioniše, da možemo da obavimo naše svakodnevne obaveze a da znam da je moj sin Ljuba na sigurnom mestu. Posebno imam poverenje u osoblje koje radi u boravku, koje razume naše potrebe i izlazi nam u susret kada je neophodno. Ovo je način na koji sistemski treba brinuti o porodicama i njihovim članovima koji su ometeni u razvoju.
Ipak, sve ovo nije postignuto preko noći. Iza današnjeg rada udruženja stoji više od dve decenije borbe, upornosti i vizije da niko ne sme biti zaboravljen na margini društva.

Od roditeljske inicijative do savremenog objekta

Udruženje za pomoć MNRO osnovano je krajem 2000.godine, a kako ističe sekretarka Udruženja i koordinatorka Boravka, Ljiljana Mihajlović, organizacija je nastala iz potrebe da se popune praznine u sistemu koji je u tom periodu potpuno zakazao:

–Udruženje je osnovano na inicijativu roditelja, nezadovoljnih brigom sistemskih institucija o njihovoj deci, profesionalaca iz različitih oblasti i građana motivisanih željom da unaprede položaj dece i osoba sa invaliditetom. U vreme osnivanja Udruženja, deca sa težim smetnjama u razvoju nisu bila obuhvaćena nijednim vidom obrazovanja, nisu pohađala vrtić niti školu, a veoma često ni „specijalna odeljenja“.

Uprkos teškim počecima, vizija je bila jasna od prvog dana:

–Iako su njihove razvojne teškoće bile različite, njihove osnovne potrebe nisu se razlikovale od potreba druge dece, želela su da uče, igraju se, druže i budu prihvaćena. Istovremeno, roditelji su, zbog stalne potrebe za brigom o deci, bili sprečeni da rade i obezbede egzistenciju svojim porodicama.Svest o ovakvoj situaciji i potreba da se ona promeni bili su snažna motivacija i podstrek za osnivanje Udruženja.

Tokom više od dve decenije rada, Udruženje je, korak po korak, gradilo sistem podrške. Danas su posebno ponosni na izgradnju savremenog i pristupačnog objekta u centru grada, koji je nastao pre svega zahvaljujući upornosti Udruženja i donacijama.

–Danas ovaj objekat predstavlja ne samo dom naših korisnika, već i primer kako se upornošću, poverenjem i partnerstvom mogu stvoriti promene značajne za čitavu zajednicu. Takođe, predstavlja i dokaz da nevladine organizacije imaju kapaciteta da iznesu vrlo ozbiljne projekte– naglašava predsednica.

Kako izgleda dan u boravku?

Udruženje danas okuplja oko 120 članova, uključujući korisnike, roditelje i staratelje. U Dnevnom boravku trenutno je 24 korisnika, od 17 do 70 godina. Najmlađima je od 2013. godine dostupan i program Rane intervencije koji trenutno pohađa 12 dece, a reedukacija psihomotorike je u fazi pripreme i implementacija počinje od septembra ove godine,

Govoreći o samom radu Dnevnog boravka, sekretarka ističe jasne principe na kojima počiva svaka njihova aktivnost:

–Cilj nam je postizanje što veće samostalnosti, ali i ličnog zadovoljstva korisnika. Rad Dnevnog boravka zasniva se na principima poštovanja ljudskih prava, dostojanstva, individualnosti i prava na izbor svakog korisnika. Programi rada kreiraju se tako da odgovaraju njihovim potrebama, mogućnostima i interesovanjima, uz aktivno učešće samih korisnika i njihovih porodica.Težimo ka tome da oni pre svega budu ispunjeni, da boravak bude mesto po njihovoj meri, gde mogu da se druže, uče i da im pre svega bude lepo.

Nakon zajedničkog doručka, korisnici se uključuju u različite kreativne i radno-okupacione radionice. Boje keramiku, dekupaž tehnikom ukrašavaju predmete koje im donira preduzeće „DIM TIM“ iz Lopaša, liju magnete i ramove, a u poslednje vreme najviše se raduju pravljenju tapiserija od kićanki. Gotove radove izlažu na lokalnim bazarima.
Uličnim manifestacijama obeležavaju za njih značajne datume, Dan osoba sa Daunovim sindromom, Dan svesnosti o autizmu…

–Opštinska uprava nas poziva na sajmove i događaje koje organizuje, tada imamo priliku da izložimo proizvode koje su korisnici napravili na kreativnim i radno okupacionim aktivnostima. Sugrađani nam prilaze, kupuju proizvode, razgovaraju i druže se sa korisnicima.

Sistemski izazovi i borba na ivici zakonskih licenci

Iako budžet poslednjih godina stabilno raste i lokalna samouprava preuzima veći deo finansiranja, Udruženje se i dalje suočava sa ozbiljnim problemima na nivou države i administracije. Predsednica otvoreno govori o preprekama sa kojima se suočavaju:

–Ključni izazov ostaje dugogodišnje funkcionisanje na ivici ispunjenosti visokih „minimalnih standarda“. To se potvrdilo i ove godine, kada smo kroz proces obnove licence jedva uspeli da okončamo postupak.Aktuelni pravilnik nalaže angažovanje još većeg broja stručnih radnika i saradnika, za šta u okviru trenutnih sredstava nemamo budžet.Sa druge strane, suočavamo se sa ozbiljnim problemom niskih zarada zaposlenih, koje su daleko ispod propisanih koeficijenata u sistemu socijalne zaštite.

Problem je i zakonska obaveza finansiranja preko javnih nabavki, što unosi dodatnu nesigurnost. Slična situacija je i sa zapošljavanjem osoba sa smetnjama u razvoju na lokalu, gde je interesovanje poslodavaca slabo, uz izuzetak trsteničkog preduzeća „Polyseal“ koje je zaposlilo dvoje njihovih korisnika.

–U suštini, smatram da poslodavce zanima dobit, konkretno osobe sa intelektualnim teškoćama mogu i treba da rade, ali poslovi na kojima su angažovani i zahtevi koji se pred njih stavljaju moraju bili u skladu sa njihovim mogućnostima– objašnjava Mihajlović.

„Stanovanje uz podršku“ – Granica dostojanstvenog života i izvor stvarnog mira

Dok je nekadašnji program „Vikend boravka“ ugašen zbog ukidanja konkursa za podršku OSI od strane nadležnog Ministarstva, udruženje ipak održava „urgentni smeštaj“ u kriznim situacijama.

–Mi smo taj program zamislili kao podršku porodici, kako bi roditelji zadovoljili svoje potrebe, povratili snagu, napravili pauzu i nastavili sa odgovornošću i brigom o detetu. Ono što smo održali je urgentni smeštaj, a on se zasniva na senzibilisanosti osoblja, podrazumeva kratkotrajan smeštaj korisnika kada se porodica nađe u kriznoj situaciji, najčešće je to smrtni slučaj, a porodica nema srodničku podršku ili nekog ko može pričuvati njihovo dete. U takvim slučajevima organizujemo se vrlo brzo, zbrinemo korisnika na taj način što se zaposleni organizuju, dok se porodica ne snađe.

Ipak, njihova najveća ambicija i apsolutni prioritet za budućnost jeste uspostavljanje usluge „Stanovanja uz podršku“. U martu su, u saradnji sa organizacijom “Na pola puta” iz Pančeva, održane i prve info sesije za lokalnu samoupravu i roditelje. Sekretarka udruženja o ovoj temi šalje snažnu poruku celom društvu:

–Stanovanje uz podršku nije za nas samo jedan pojam iz zakona. To je zapravo granica između dostojanstvenog života u zajednici ili odlaska u institucije zatvorenog tipa. Naša najveća težnja je da svaki korisnik, u trenutku kada roditelji više ne budu mogli da brinu o njemu, ostane tu gde pripada, u svom gradu, svom komšiluku, među ljudima koji ga poznaju i vole.Na taj način čuvamo njihov svet i njihove navike.Za svakog roditelja, ova usluga je jedini izvor stvarnog mira. To je ona duboka potreba da zaspite mirni, znajući da će vaše dete sutra imati human, dostojanstven i topao dom u kome će se osećati sigurno i voljeno.

Na tom putu, podrška zajednice je ključna. Svako ko želi da pomogne radu Udruženja MNRO Trstenik može to učiniti doniranjem materijala za kreativne radionice, kupovinom unikatnih rukotvorina na bazarima, finansijskim donacijama za pokrivanje stručnog kadra ili pružanjem šanse za zaposlenje u lokalnim preduzećima. Krajnji cilj je, kako predsednica zaključuje, jasna poruka sistemu i društvu:

–Svaka nova usluga koju pokrenemo mora biti održiva. Nedopustivo je korisnicima i porodicama pružiti nadu i sigurnost kroz neku uslugu, a zatim je ukinuti.Naš apsolutni prioritet mora biti uspostavljanje stanovanja uz podršku, kako bismo sprečili odlazak korisnika u institucije i pružili im oslonac tamo gde pripadaju u zajednici.

Opština Trstenik, prema rečima sekretarke Udruženja, prepoznaje njihove potrebe, od obrazovanja i zdravlja do emocionalnog razvoja i socijalne uključenosti. Lokalna samouprava svake godine uvećava budžet za postojeće usluge što je, kako navodi sekretarka, od velike važnosti za Udruženje.

–Dnevni boravak i usluga ličnog pratioca funkcionišu, a broj dece korisnika raste iz godine u godinu. Međutim, realnost je da smo daleko od punog kapaciteta usluga koji postojeći Zakon o socijalnoj zaštiti predviđa, a kamoli od inovativnih programa koji su porodicama preko potrebni. Pogledi su s pravom uprti u nadležne socijalne ustanove, ali one kao da nemaju jasnu sliku o sve težim problemima sa kojima se ove porodice suočavaju– zaključuje Ljiljana Mihajlović.
J.Pavlović
Foto: Udruženje za pomoć MNRO Trstenik

Izvor: KruševacPRESS

Članak Udruženje za pomoć MNRO Trstenik: Toplina i sigurnost pod jednim krovom se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

Iako su odrasli, mnogi od njih su u svojoj svakodnevnoj borbi na istoj tački kao i deca, jer su im potrebni isti uslovi da bi im život bio lakši i pun. Ali i u ovom malom društvu koje su stvorili, osećaju se kao da nešto znače. Za njih, jedan mali korak je ponekad čitav svet.

Slađana Milenković, sekretar Udruženja za mentalno nedovoljno razvijene osobe, objašnjava da su najveći problemi sa kojima se susreću u stvari najosnovniji, kao što je prevoz.

„Dok su išli u školu, imali su besplatan autobus, ali sada, kad su odrasli, ne mogu da priušte kartu. I to je jedan od najvećih problema. Moraju da imaju sredstva da dođu do nas, a to često nije slučaj“, objašnjava ona.

Milan je jedan od onih koji koristi sve mogućnosti koje mu Udruženje pruža. Živi sa gluvonemim roditeljima ali je samostalan u mnogim stvarima. Naučio je da se obrije, da sadi cveće, da čisti ispred zgrade.

 „Ovde je super. Nađem nove prijatelje, naučim nešto novo svakog dana. Ovde mi je kao kod kuće“, kaže Milan s ponosom.

Za njega, ova zajednica je oaza, jer mu pruža mogućnost da bude samostalan i da se oseća vrednim.

Prva poseta bazenu – najlepše iskustvo u životu

Tina, koja živi sa ocem, više voli da bude kod kuće, ali otac je često dovodi u Udruženje, jer ne želi da bude zatvorena.

„Ove godine sam prvi put otišla na bazen u Ribarskoj Banji. Bilo je to najlepše iskustvo u životu“, dodaje Tina s osmehom.

Ljudska potreba za društvenim kontaktom je nešto što ona oseća kao svi mi, ali ne uvek ima šansu da ga ostvari.

Jadranka je uvek nasmejana, ali ima problema sa govorom i ponekad je teško razumeti je. Međutim, ona je uvek tu za druge i često je prva koja će pomoći kada je neko u potrebi. Za nju je Udruženje spas.

Slađana Milenković  nam je ispričala jedan veoma važan i potresan detalj.  Jadranka i njena majka žive u stanu koji je u veoma lošem stanju.

„Izvinjavam se Jadranki i njenoj majci, Radici, što žive u takvim uslovima, ali ja ne mogu da učinim ništa. Socijalno nije ni došlo da ih poseti, a oni su u velikoj potrebi za pomoć“, kaže Slađana.

Tina je ove godine, po prvi put u životu, slavila rođendan u udruženju. Prvi put je duvala svećice na torti, prvi put je jela tortu.

„Slavila sam rođendan prvi put sa mojim drugarima, probala sam tortu, bilo je prelepo“, kaže Tina. Taj trenutak nije bio samo obeležen svečanošću, on je značio da je ona, konačno, mogla da oseti tu radost koju mnogi od nas uzimaju zdravo za gotovo.

Zaboravljeni od institucija i političara

Za ovu zajednicu, najveći problem nije samo materijalna beda, već i sam način na koji ih društvo tretira.

„Nas niko ne primećuje. Mi idemo na sajmove, izložimo svoje radove – krpe koje smo vezli ili crteže koje smo nacrtali. Ali, uglavnom, oni koji nas gledaju, ne vide nas stvarno. To nam najviše nedostaje – da nas neko primeti kao ljude, da nas ne smatra za nešto manje“, govori Slađana Milenković.

Kada smo pitali Milana da li ima prijatelje, odgovorio je tužno:

„Imao sam, ali je on umro. Sada se družim samo sa ovima iz Udruženja“.

Njegovi prijatelji su oni koje poznaje i koji razumeju njegov život, ali je razlika u tome što oni nemaju šansu da se druže sa ostatkom sveta.

Roditelji, takođe, pate sa svojom decom. Njihova patnja je često nečujna ali očigledna.  Upamtila sam jednog oca koji je bio veoma ljubazan, ali njegovi odgovori su bili tihi i povučeni. „Ne znam šta da radim…“ Rekao je, sa tugom u očima. Čini se da je gotovo slomljen. Ova emotivna patnja nije samo lična, već i kolektivna. Roditelji ovih ljudi često se osećaju kao da su krivi, kao da nešto nisu uradili kako treba, iako je zapravo ceo sistem taj koji ih je zapostavio.

Članovi i članice Udruženja MNRO su naši sugrađani koji su pogođeni sistemskim problemima. I dok im je potrebna pomoć u osnovnim stvarima – od prevoza do rešavanja stanovanja, oni traže i poštovanje i razumevanje.

Verovatno  je najveći problem potpuna nezaninteresovanost lokalnih vlasti.

„Opština nikada ne dolazi da nas obiđe. Mi tražimo pomoć i od gradonačelnika, ali ništa“, kaže Slađana i dodaje.

 „Mi možemo mnogo da uradimo za njih. Dajte Milanu šansu za posao, omogućite im besplatan prevoz, pomognite Jadranki i njenoj majci, rešite im stan. To su samo mali koraci, ali za njih znače čitav svet“, nabraja Slađana Milenković, podsećajući nas da ove ljude sistem ne sme da zaboravi.

Izvor: KruševacPRESS

Članak ZABORAVLJENI LJUDI KRUŠEVCA: Borba za osnovne životne uslove i dostojanstvo se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.