Saša se  priseća osamdesetih godina, vremena kada su sve generacije odrastale napolju, po ceo dan uz loptu. Kako kaže, tada nije bilo mobilnih telefona, televizija je imala samo dva kanala, pa su sport i pokret bili jedina i najprirodnija zabava.

– Nastavak je bio kroz sportove, koji su u to vreme bili besplatni, a kasnije u vojsci je trčanje bilo deo dnevne rutine. Moj posao profesora fizičkog vaspitanja me svakako upućuje na održavanje forme i trčanje kao najjednostavniju i najdostupniju aktivnost uz šetnju, koje se prirodno nametnulo. Kako je vreme odmicalo, navika je stvorena i shvatio sam da je trčanje postalo sastavni deo mog života poput uzimanja hrane ili sprovođenja lične higijene- kaže Saša.

Maraton u vreme korone

Prvi polumaraton, nezvanično, Saša je istrčao 2014. godine, pravac od Paraćina do sela Plana i nazad, a prvi zvanični polumaraton je bio upravo onaj i najveći u regionu – Beogradski, 2021.godine.

–Ono što je zanimljivo vezano za tu trku je da je organizovana u vreme pandemije korona virusa i bio je pravi kuriozitet pristupiti i trčati taj polumaraton. Organizovati treninge, pripremiti se i planirati taj polumaraton u vreme ,,policijskog časa’’, zabrane kretanja, karantina, bila je praktično nemoguća misija. Nakon završetka polumaratona osećaj je bio neopisiv. Sreća, uzbuđenje, zadovoljstvo, ispunjenost, ponos su me preplavili i osećanja su se izmešala. To je bio jedan od onih ,,velikih dana’’– opisuje Saša.

Na pitanje da li ima pripreme pred polumaraton, naglašava da su te pripreme same po sebi kompleksne.

–Kod ljudi koji trče jedan ili dva polumaratona godišnje, način pripreme je puno rasterećeniji od takmičara koji u toku godine imaju više polumaratona i drugih trka. Osim polumaratona, lično trčim i staze od pet, sedam, deset, petnaest kilometara, pa i ponekad ,,treilove’’. Za ovakav dinamičan raspored, gde godišnje imam i od 9-12 različitih tipova trka pripreme su sveobuhvatne. Sve ove tipove treninga treba uklopiti sa porodičnim i profesionalnim obavezama. Treninzi praktično traju neprestano, samo je razlika u intenzitetu.

Kada govori o težini staza, posebno izdvaja polumaraton u mađarskom gradu Kapošvaru iz 2022. godine. Priznaje da je napravio previd jer je računao na laku, nizijsku stazu, a grad je zapravo u udolini pa se trka pretvorila u savladavanje šest teških brda, praćenih znojem i potpunom iscrpljenošću.

Nasuprot tome, u najlepšem sećanju mu je ostala Nica iz 2023. godine.

–Azurna obala, kombinacije boja mora i neba, šarenolikost sveta, gradsko jezgro, miris mora…sve to je veoma upečatljiv utisak da se nalazite u centru sveta i imate mogućnost da slobodno trčite ulicama, gde je inače na dnevnom nivou usled saobraćajnog kolapsa teško i ulicu preći.

–Polumaraton je test istine. Negde između 10. i 12. kilometra glava okupana znojem uvek krene da preispituje učešće i javlja se misao o odustajanju. Tu na scenu stupa mentalna snaga- objašnjava naš sagovornik.

Trčanje kao način života

Saša ističe da ceo način života treba prilagoditi, a to se postiže samo snagom volje. Kaže da, ukoliko uspemo da ubedimo sebe da je to što radimo dobro, ispravno i neophodno za nas same, onda te aktivnosti dolaze kao rutina, čime god se bavili.

Savet koj daje početnicima je da krenu sa trčanjem onoliko koliko im odgovara i kada im odgovara. Kada dožive ovu fizičku aktivnost kao blagodet, a ne kao obavezu, pozitivni benefiti će učiniti svoje i vremenom će to biti sve bolje i bolje.

Dodajte i to da treba odabrati lepe lokacije, finu opremu za trening u kojoj će im biti ugodno i termine koji im odgovaraju. Tako će, kako objašnjava,  fizičku aktivnost pretvoriti u performansu uživanja, što vodi u želju za ponavljanje iste.

–Vreme potrebno za pripremu za polumaratona je individualno. Da bi izbegli bilo kakve povrede,iscrpljenost ili osećaj pritiska i uznemirenosti, pripremama treba prići blagovremeno. Najbolje je isplanirati polumaraton koji je najranije za četiri meseca i krenuti lagano i opušteno sa postupnim treninzima.

Saša smatra da je najveća zabluda javnosti to što se misli da se maratonci trkaju jedni protiv drugih. Za njega je to isključivo borba sa samim sobom i težnja da danas budeš bolji nego juče. Napominje da je suludo porediti rezultate dvoje ljudi koji imaju različitu genetiku, građu, godine ili životne obaveze.

Ako bi mogao da bira bilo koje mesto na planeti za sledeću trku,  priznaje da bi to bio Rio de Žaneiro, grad neverovatne kulture koji zbog udaljenosti za naše trkače još uvek predstavlja prelep, nedostižan san.

Kaže i to da mu je u pripremi za polumaraton, znanje za fakulteta bilo dragoceno:

–Završiti Fakultet fizičke kulture je proces koji traje četiri godine i naravno da se radi o studioznom praćenju uticaja telesnog vežbanja na čovekovo telo i zdravlje. Znanje koje se akumulira tokom četiri godine učenja samo jedne studijske nauke je nepresušan izvor informacija u toj oblasti. Najveći deo znanja s fakulteta sam utkao u pripreme za polumaraton, gde je priprema jedna kategorija koju je potrebno voditi stručno. Povrede i oštećenja zdravlja koje nestručno vođenje priprema mogu napraviti prete da pređu u dugoročne i trajne.

Ističe i to da je puno truda i rada potrebno da se populaciji objasni da je fizička aktivnost lek pre lekara, terapija pre doktora. Najponosniji je, kako kaže, na učešće u “Trci mira”:

–Svakako ostaje kao najveći ponos ,,Trka Mira’’ gde sam nosio štafetu mira kao sportski promoter opštine Paraćin i trčao sa stotinama nasmejanih đaka kroz centar Paraćina (oktobar 2024).

Ipak, ova sportska priča ne bi bila kompletna bez Sašine supruge Gordane, koja mu je godinama bila verna podrška na svim takmičenjima, dok i sama nije odlučila da obuje patike i oseti tu magiju.

–Pošto sam pratila supruga na svim trkama, a i sama rekreativno trčim, pokrenulo me je da i ja budem deo toga. Počela sam sa manjim trkama od pet kilometara, kasnije povećala na deset, a imam i istrčan maraton. Energija koja je na startu je neverovatna i preporučujem svakome da to doživi– kaže Gordana.

Mnogi bi pomislili da među supružnicima na stazi ima rivalstva, što Gordana odlučno demantuje. Kaže da kod njih takmičarski duh ne postoji. Sve se preliva u uzajamno bodrenje i motivaciju da onaj drugi pruži svoj maksimum i ostvari željeno vreme. Baš kao i njen suprug, i ona veruje da takmičenje  u trčanju je takmičenje sa samim sobom.

Kao najlepši zajednički trenutak sa staze, Gordana izdvaja polumaraton u Španiji, na relaciji od Alikantea do Santa Pole. To je bio njen prvi zvanični polumaraton:

–Sam susret na cilju kasnije bio je pun emocija i sreće zbog uspelih pređenih kilometara. Tada smo zajedno istrčali 21 kilometar.

Priča Saše i Gordane Petrović jasno pokazuje da trčanje nije samo sport, već način života koji donosi disciplinu, zdravlje, unutrašnji mir i zajedništvo. Kroz kilometre, uspone i izazove, oni dokazuju da je najveća pobeda ona nad samim sobom.

Tekst: Nevena Miletić

Foto: privatna arhiva

Izvor: KruševcPRESS

Članak Profesor iz Paraćina trčanje utkao u srećan život se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

U Paraćinu, na mnogim lokalnim događajima, novinarka sa akreditacijom ostaje — nepozvana. Ne zato što je zaboravljena, već zato što je nepoželjna. Tako izgleda stvarnost Aleksandre Pavlović Đorđević, glavne i odgovorne urednice portala Lokalni.rs.

„Od kada sam pokrenula portal, susrela sam se sa svim mogućim oblicima opstrukcije – od nepozivanja na događaje, preko onemogućavanja ulaska, pa do ignorisanja prilikom traženja izjava. Sve ono što bi trebalo da bude normalan deo novinarskog posla, meni je sistematski otežano“, kaže Pavlović Đorđević.

Bauk autocenzure

Portal Lokalni.rs osnovan je pre pet godina, iz potrebe da Paraćin dobije medij koji neće biti glasilo lokalne vlasti. I upravo ta potreba postala je razlog za pritiske.

„Jednom smo konkurisali za sredstva kod lokalne samouprave – svi mediji u gradu su dobili neki vid finansijske podrške, osim nas. Od tada više ne konkurišem. Bolje mi je tako, bar znam na čemu sam“, kaže Aleksandra.

Nakon tog iskustva, jedinu institucionalnu podršku dobili su od Ministarstva informisanja. Lokalne vlasti su, kako kaže, jasno pokazale svoj stav – da za nezavisne medije nema mesta u budžetu.

„U malim sredinama svi se poznaju, i to postaje problem. Kada jednom dobijete etiketu da niste ‘poželjan medij’, ljudi se plaše da se reklamiraju kod vas. Neće niko da se zamera“, objašnjava Pavlović Đorđević.

Ona ukazuje da u takvom okruženju ekonomski pritisak postaje najefikasniji oblik kontrole. Oglašivači se povlače, a javni novac se usmerava samo ka medijima koji „ne prave problem“.

„Tako vlast ni ne mora da sprovodi cenzuru. Novinari sami preuzmu tu ulogu. Autocenzura je, barem u Paraćinu, veća od same cenzure“, dodaje.

„Prešla sam fazu straha“

Iako je, kako kaže, bilo neprijatno biti jedini medij koji se tretira drugačije, Pavlović Đorđević je strah ostavila iza sebe.

„Prošla sam sve te faze – od nepozivanja do zatvorenih vrata. Sad više nemaju čime da me uplaše. Jedina sam koja izveštava sa protesta u gradu, i ne osećam strah. Dok moje kolege to kao da ne vide“, kaže.

Prema njenim rečima, najteže je bilo prihvatiti da ne može svima da objasni ispravnost onoga što radi. „Neki će uvek verovati onome što vlast kaže o tebi. Moraš to da progutaš i nastaviš.“

Bez solidarnosti – nema opstanka

Pavlović Đorđević smatra da je opstanak lokalnih medija moguć samo ako se među novinarima obnovi solidarnost i zajednički otpor pritiscima.

„Malo je nas koji smo spremni da podnesemo teret nezavisnosti. Većina će zaćutati da ne izgubi sredstva. Zato nema ni kolegijalne podrške. Kada bi je bilo više, pritisci bi bili manji“, ističe ona.

Kao moguće rešenje vidi udruživanje lokalnih medija, zajedničku produkciju i jačanje novinarskih udruženja koja bi se bavila bezbednošću novinara i ekonomskom održivošću medija.

„Sve je centralizovano. Lokalni novinari su prepušteni sami sebi. Ali ako se udruženi ne izborimo za sebe – neće niko“, zaključuje Pavlović Đorđević.

Paraćin je samo jedan od gradova na karti Srbije, ali priča Aleksandre Pavlović Đorđević odslikava celu medijsku scenu – sistem koji nagrađuje ćutanje, a kažnjava nezavisnost. Kada novinar mora da se navikne na zatvorena vrata kao na „normalan deo posla“, onda je novinarstvo već izgubilo bitku za javni interes.

Ono što ostaje – jesu pojedinci koji se još usuđuju da pitaju, pišu i ne pristaju.

Izvor: KruševacPRESS

Članak „U Paraćinu novinarima ne treba zabrana – dovoljna je tišina“ se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

Inspekcija za zaštitu životne sredine u rešenju o zabrani rada kamenoloma, između ostalog, navodi da u vreme inspekcijskog nadzora „Кruševacput“ AD nije posedovao izveštaje o izvršenim ispitivanjima kvaliteta vazduha u zoni novog kamenoloma. Nisu vršena ni ispitivanja kvaliteta vode u sastavu sistema za odvodnjavanje površinskog kopa. Takođe, u ovom rešenju se navodi da je eksploatacija krečnjaka započeta bez usvajanja Plana detaljne regulacije za kamenolom, čime nisu ispunjeni osnovni uslovi za njegov legalan rad. Navedene, ali i druge nepravilnosti koje su uočene analizom dokumentaciju koja se odnosi na rad novog kamenoloma na planini Baba, navele su Udruženje građana „Pridruži se“, da nastavi istraživanje u vezi sa radom kamenoloma. Cilj im je, kažu, da utvrde jesu li, nakon dve godine, sve nepravilnosti otklonjene i da li se eksploatacija danas vrši u skladu sa propisima.

Кako bismo mogli da utvrdimo činjenično stanje, obratili smo se svim nadležnim institucijama: Skupštini opštine Paraćin, Opštinskom veću, Upravi za urbanizam, zatim Javnom komunalnom preduzeću Crnica, u čijem je sada sastavu Direkcija za izgradnju, ali i Ministarstvu zaštite životne sredine i Ministarstvu rudarstva i energetike. Podaci dobijeni na osnovu Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja pomoći će nam da analiziramo ceo postupak, od početka rada rudnika, pa hronološki kroz reagovanje institucija, sve do situacije na terenu do današnjeg dana – kaže Aleksandra Paunović, zastupnica ovog udruženja.

Legalnost rada kamenoloma na planini Baba, na površinskom kopu Lešje, u selu Plana, tema je projekta koji od septembra realizuje udruženje „Pridruži se“. Nakon sprovedenog istraživanja, namera je da se utvrdi trenutno stanje zakonitosti rada novog kamenoloma, da se o svim okolnostima informiše javnost, a zatim pokrene  i inicijativa za izmenu lokalnih i državnih politika čija primena bi rad navedenog kamenoloma uvela u zakonske okvire.

Na konferenciji za medije naglašeno je da će o svim aktivnostima koje udruženje sprovodi, redovno obaveštavati lokalno stanovništvo, donosioce odluka, ali i širu javnost putem medija, sajta pridružise.rs i društvenih mreža.

Projekat ”Šta je jače – kamen ili zakon?” podržan je kroz projekat “Snaga aktivizma” i program “Građani imaju moć“.

Preuzeto sa: lokalni.rs

Članak UG Pridruži se o realizaciji projekta „Šta je jače – kamen ili zakon?“ se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.