„Krug“ će u februaru napuniti deset godina. Mala redakcija, bez velikih sponzora, bez oslonca na političke strukture, ali sa jednim kapitalom koji ne može da se kupi — poverenjem čitalaca.
„Ljudi nam kažu: ’Kad pročitam na Krugu, znam da je tako.’ Ništa lepše od toga nam nije potrebno“, kaže glavna i odgovorna urednica Marina Miljković Dabić, koja je istovremeno i vlasnica produkcije iz koje je portal nastao.

U  deset godina rada, kaže, lokalni novinari su naučili da cena istine nije mala.
„Vlast nas pritiska finansijski. Naši projekti, koji su godinama dobijali najviše ocene, odjednom više ne prolaze. Ne pozivaju nas na događaje. Ali najteži pritisak je onaj nevidljivi — kad postanete meta mržnje“, kaže ona.

Dnevnik uvreda

Redakcija portala „Krug“ godinama je izložena talasima uvreda, pretnji i brutalnih komentara, najčešće sa lažnih profila. Nisu usmereni samo na redakciju, već i na lokalne aktiviste, političare.

„To nisu samo uvrede, to su poruke koje podstiču nasilje. ’Treba vas kamenovati’, pišu. Ili: ’Ako neko umre u subotu, neće se ponovo roditi’. Mi sve te komentare čuvamo. Ne da bismo se vraćali na njih, nego da bismo znali kroz šta smo prolazili kad jednom sve ovo prođe“, kaže Marina.

Tokom pandemije, njihovi izveštaji o Kovidu bili su okidač za novi talas napada.

„Samo smo prenosili saopštenja i izjave lekara. Nije bilo našeg komentara, ali su nas napadali da promovišemo vakcine. Za neke ljude je i istina postala provokacija.“

Sa godinama, shvatila je da institucije nemaju odgovor.

„Ne pokušavamo ni da prijavljujemo. Znamo da rešenja nema. A i kad organizacije podrže novinare saopštenjima, realna zaštita ne postoji. Ćutanje institucija je jednako opasno kao i same pretnje, jer kad država ne reaguje — to znači da su napadi dozvoljeni.“

Jedna od scena koje opisuje dogodila se na protestu u Kraljevu.

„Dok smo snimali, pripadnica vladajuće stranke govorila je da sam „uzimala pare od Nebojše“. Samo pretpostavljamo da je mislila na pokojnog Nebojšu Simovića, nekada prvog čoveka Srpske napredne stranke u Kraljevu. Naravno da smo ostavili da se to čuje u video prilogu, zato što nam je savest čista, a jedini novac koji smo dobijali su sredstva sa konkursa lokalne samouprave, po propisu. Te optužbe ostaju u etru, žive na mrežama, i svako ih može tumačiti kako hoće.“

„Sutra se sretneš u prodavnici s nekim o kome si pisao. Ali ja živim u gradu u kojem sam novinarka decenijama. Moj ideal, pa prema tome i sav rad, je uvek bio pošteno, istinito i novinarstvo – to me štiti više od bilo kakve partije.“

Strah od narednih izbora

„Mi ne objavljujemo uvrede, ne dozvoljavamo govor mržnje, ne zato što nemamo hrabrosti, nego zato što postoje granice ispod kojih ne treba ići. Ako neko kaže ili napišeuvrede na račun gradonačelnika, opozicije, mi to nećemo objaviti. To nije cenzura, to je pristojnost.“

U vremenu kada novinarstvo na društvenim mrežama sve više liči na digitalni ring, „Krug“ uporno radi staromodne stvari — proveru, kontekst, uravnoteženost.

„Trudimo se da objavimo i video, i tekst, i da sve bude provereno. Ali građani više ne prave razliku — veruju svemu što vide na društvenim mrežama. Društvene mreže često koriste interesne grupe da plasiraju svoje stavove, a ljudi to ne prepoznaju.“

Na kraju razgovora, Marina otvoreno priznaje — plaši se narednih lokalnih izbora.

„Čekam ih sa strahom. Znam da nas čekaju još veći pritisci. Pitaju nas koliko bi koštalo da bude zastupljena samo jedna strana. To, jednostavno, kod nas, ne može da se desi. Takva cena ne postoji.“

 „Hrabrost ne zavisi od veličine redakcije. Mi smo mali, ali smo pokazali da, uprkos svemu postoje,dosledni mediji. Ako se dozvoli nasilje nad onima koji pitaju u ime javnosti, sutra niko neće smeti da pita. Možda neki tek tada postanu važni značaja lokalnih medija, ali o tome, možda, više neće imati ko da piše“, zaključuje Marina Miljković Dabić, glavna i odgovorna urednica portala „Krug“ iz Kraljeva.

Izvor: KruševacPRESS

Članak KAKO SE „KRUG“ NOSI SA PRITISCIMA?: „Hrabrost ne zavisi od veličine redakcije“ se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

U Paraćinu, na mnogim lokalnim događajima, novinarka sa akreditacijom ostaje — nepozvana. Ne zato što je zaboravljena, već zato što je nepoželjna. Tako izgleda stvarnost Aleksandre Pavlović Đorđević, glavne i odgovorne urednice portala Lokalni.rs.

„Od kada sam pokrenula portal, susrela sam se sa svim mogućim oblicima opstrukcije – od nepozivanja na događaje, preko onemogućavanja ulaska, pa do ignorisanja prilikom traženja izjava. Sve ono što bi trebalo da bude normalan deo novinarskog posla, meni je sistematski otežano“, kaže Pavlović Đorđević.

Bauk autocenzure

Portal Lokalni.rs osnovan je pre pet godina, iz potrebe da Paraćin dobije medij koji neće biti glasilo lokalne vlasti. I upravo ta potreba postala je razlog za pritiske.

„Jednom smo konkurisali za sredstva kod lokalne samouprave – svi mediji u gradu su dobili neki vid finansijske podrške, osim nas. Od tada više ne konkurišem. Bolje mi je tako, bar znam na čemu sam“, kaže Aleksandra.

Nakon tog iskustva, jedinu institucionalnu podršku dobili su od Ministarstva informisanja. Lokalne vlasti su, kako kaže, jasno pokazale svoj stav – da za nezavisne medije nema mesta u budžetu.

„U malim sredinama svi se poznaju, i to postaje problem. Kada jednom dobijete etiketu da niste ‘poželjan medij’, ljudi se plaše da se reklamiraju kod vas. Neće niko da se zamera“, objašnjava Pavlović Đorđević.

Ona ukazuje da u takvom okruženju ekonomski pritisak postaje najefikasniji oblik kontrole. Oglašivači se povlače, a javni novac se usmerava samo ka medijima koji „ne prave problem“.

„Tako vlast ni ne mora da sprovodi cenzuru. Novinari sami preuzmu tu ulogu. Autocenzura je, barem u Paraćinu, veća od same cenzure“, dodaje.

„Prešla sam fazu straha“

Iako je, kako kaže, bilo neprijatno biti jedini medij koji se tretira drugačije, Pavlović Đorđević je strah ostavila iza sebe.

„Prošla sam sve te faze – od nepozivanja do zatvorenih vrata. Sad više nemaju čime da me uplaše. Jedina sam koja izveštava sa protesta u gradu, i ne osećam strah. Dok moje kolege to kao da ne vide“, kaže.

Prema njenim rečima, najteže je bilo prihvatiti da ne može svima da objasni ispravnost onoga što radi. „Neki će uvek verovati onome što vlast kaže o tebi. Moraš to da progutaš i nastaviš.“

Bez solidarnosti – nema opstanka

Pavlović Đorđević smatra da je opstanak lokalnih medija moguć samo ako se među novinarima obnovi solidarnost i zajednički otpor pritiscima.

„Malo je nas koji smo spremni da podnesemo teret nezavisnosti. Većina će zaćutati da ne izgubi sredstva. Zato nema ni kolegijalne podrške. Kada bi je bilo više, pritisci bi bili manji“, ističe ona.

Kao moguće rešenje vidi udruživanje lokalnih medija, zajedničku produkciju i jačanje novinarskih udruženja koja bi se bavila bezbednošću novinara i ekonomskom održivošću medija.

„Sve je centralizovano. Lokalni novinari su prepušteni sami sebi. Ali ako se udruženi ne izborimo za sebe – neće niko“, zaključuje Pavlović Đorđević.

Paraćin je samo jedan od gradova na karti Srbije, ali priča Aleksandre Pavlović Đorđević odslikava celu medijsku scenu – sistem koji nagrađuje ćutanje, a kažnjava nezavisnost. Kada novinar mora da se navikne na zatvorena vrata kao na „normalan deo posla“, onda je novinarstvo već izgubilo bitku za javni interes.

Ono što ostaje – jesu pojedinci koji se još usuđuju da pitaju, pišu i ne pristaju.

Izvor: KruševacPRESS

Članak „U Paraćinu novinarima ne treba zabrana – dovoljna je tišina“ se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.