Definicije i okviri

Oko teme medijske pismenosti se već duže vreme vode ozbiljne diskusije svuda u svetu. Tako postoje i različite definicije medijske pismenosti. Stručna grupa Evropske komisije za medijsku pismenost je definisala medijsku pismenost kao skup „tehničkih, kognitivnih, socijalnih, građanskih i kreativnih kapaciteta koji građanima omogućavaju pristup, kritičko razumevanje medija i interakciju sa njim“. Sa druge strane, Ofcom, britanski regulator za komunikacije, to jednostavno naziva „sposobnošću korišćenja, razumevanja i stvaranja medija i komunikacija u različitim kontekstima“.

Sa rastućim značajem digitalnih medija pojmovi koji se koriste za definisanje „medijske pismenosti“ – kao što su ICT i digitalna pismenost, informaciona pismenost i UNESCO-ova medijska i informatička pismenost (MIL) – postali su sve više povezani i preklapaju se među sobom. Na primer, termin „digitalna pismenost“ često se koristi na sličan način kao „informatička pismenost“ i to „u smislu sposobnosti efikasnog i kritičkog pristupa informacijama u više formata, posebno digitalnih, i iz različitih izvora, u cilju stvaranja novih znanja, koristeći niz alata i resursa, posebno digitalnih tehnologija“(prema definiciji koju je dao UNESCO 2013. godine).

Takođe postoje okviri za kategorizaciju i ocenjivanje medijske pismenosti. Jedan od istaknutih je piramida Evropske asocijacije za interese gledalaca (EAVI), koja grupiše medijsku pismenost prema dve dimenzije: faktori životne sredine i individualne kompetencije. U osnovi piramide, faktori životne sredine pokrivaju preduslove koji olakšavaju ili sprečavaju razvoj medijske pismenosti, poput dostupnosti informacija, medijske politike, obrazovanja i uloge i odgovornosti zainteresovanih strana u medijskoj zajednici. Kada se piramida povećava, individualne kompetencije uključuju kognitivnu obradu, analizu i komunikacijske veštine.

U novije vreme, Mozilla je razvila veoma sveobuhvatan okvir veb pismenosti koji ima za cilj da obuhvati takozvane „veštine 21. veka“: rešavanje problema, komunikacija, kreativnost i saradnja. Okvir se zasniva na tri stuba: čitati, pisati i učestvovati na vebu; a obuhvata 14 podkategorija, poput „proceni“, tj. upoređujući i procenjujući informacije iz više izvora na mreži kako bi se proverila verodostojnost i relevantnost. Uz pomoć ovog okvira, Mozilla želi da pomogne ljudima da razviju svoju pismenost na proaktivan način; ne samo kao potrošači, već i kao aktivni učesnici, npr. na treninzima ili kroz pisanje softverskog koda.

Evropska komisija je pokušala da izmeri digitalne veštine stanovništva kroz svoju Agendu o digitalnoj tabli. Ta Agenda uključuje složeni pokazatelj koji pokriva četiri vrste veština: informacije, komunikacija, rešavanje problema i softverske veštine za manipulaciju sadržajem. Međutim, ovaj pokazatelj ima značajan jaz: donosi usku definiciju digitalne pismenosti i zaostaje za merom sposobnosti interpretacije i kritičke procene internet sadržaja. Generalno, uprkos raznovrsnim definicijama i okvirima medijske pismenosti, većina istraživanja na evropskom nivou fokusirana je na ono što je lakše izmeriti, poput tehničkih veština, veština pristupa internetu i potrošnje medija (Celot 2015). Pitanje kako izmeriti složenija i kritičnija pitanja, poput kapaciteta ljudi da procenjuju i stvaraju medijske poruke, i dalje je otvoreno i predmet je kontroverze među državama članicama EU.

Politike vezane za medijsku pismenost

Nisu samo definicije medijske pismenosti različite, već su i politike medijske pismenosti širom Evrope. To ima implikacije na nivo medijske pismenosti. Postojeće istraživanje jasno pokazuje da postoji povezanost između postojanja vladinih politika o medijskoj pismenosti i pojedinačnih nivoa medijske pismenosti (Livingstone 2011). To podrazumeva da su politike medijske pismenosti važne i za definisanje vrste veština medijske pismenosti koje je razvijalo stanovništvo.

Na evropskom nivou, ključni dokument politike, Evropska direktiva o audio – vizuelnim medijskim uslugama (2010), zauzeo je labav stav o medijskoj pismenosti. Direktiva ne postavlja posebne obaveze pred države članice; zadatak im je samo da promovišu i prate napredak u medijskoj pismenosti. Labavo kadriranje na evropskom nivou dovelo je do niza različitih pristupa politike na nacionalnom nivou. Neke od ovih politika građanima dodeljuju pasivnu ulogu pokušavajući da ih zaštiti od štetnog sadržaja ili prakse, dok neke priznaju da bi građani trebalo da budu osnaženi da postanu aktivni i kritični pojedinci koji su u stanju da se uključe u demokratske prakse (Frau-Meigs et al. 2017). U isto vreme, prvi skrining podataka Pluralizma medija za 2017. godinu pokazuje da su politike u nekoliko evropskih zemalja uglavnom usmerene na podržavanje tehničkih veština i upotrebu digitalnih medija, što ponekad ide na štetu promovisanja učešća građana.

Gde je tu Srbija ?

U Srbiji su, kao i uvek, stvari nešto drugačije. Rađeno je nekoliko istraživanja na ovu temu, od kojih je najzanimljivije ono koje je uradio BIRODI. Iz svega se nameću sledeći zaključci:
• U Srbiji postoji privid medijske pismenosti – lažno je visok nivo medijske pismenosti
• Edukacija svih grupa građana je neophodna
• Edukacija o korišćenju novih medija i društvenh mreža je neophodna i od velikog značaja
• Osvešćivanje o moći konzumenta je neophodno
• Mediji treba da budu uključeni u medijsko opismenjavanje

Od školske 2018/19. u gimnazije i neke od srednjih stručnih škola uveden je izborni predmet „Jezik, mediji i kultura“. I to je jedino što je država uradila po pitanju sistemskog medijskog opismenjavanja. Najveći broj aktivnosti na ovom polju i dalje sprovodi nevladin sektor kroz različite projekte. Međutim, to je sve malog obima i ne dopire do velikog broja građana. Medijska pismenost je, u ovom trenutku, daleko prisutnija kao deo neformalnog obrazovanja.

Na kraju, medijska pismenost je još jedna od onih kulturnih razlika sa kojom će se građani Srbije susresti ako naša zemlja postane članica EU.

Članak Medijska pismenost ide u digitalnom pravcu se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.