Neki od njih su ovde privremeno, dok im ne istekne ugovor ili ih ne prebace na drugo gradilište. Ipak, ima i onih koji razmišljaju da ostanu u Kruševcu i u perspektivi ovde dovedu i članove svoje porodice.

Jedno od pitanja koje se nameće glasi: “Da li su Kruševljani spremni za sve veći broj stranaca koji će živeti i raditi ovde?” A nakon ovog otvara se i drugo pitanje: “Koliko su stranci voljni da se integrišu u lokalnu zajednicu i komuniciraju sa domicilnim stanovništvom?”.

Sa većinom stranih radnika, iako su neki godinama ovde, jako je teško uspostaviti kontakt. Viđamo ih u tržnim centrima, na ulici, u kladionicama, kafićima, ali jako malo znamo o njima. Zašto je tako teško uspostaviti kontakt sa strancima koji žive i rade u Kruševcu?

“Strani radnici koji u Srbiju izbegavaju kontakt sa medijima, jer ne znaju jezik i jer su delimično uplašeni. Naime, verujem da većina nema baš sve potrebne papire, te shodno tome izbegavaju da na bilo koji način privuku pažnju. Takođe, verujem da im poslodavci sugerišu (da ne kažem zaprete) takvo ponašanje, jer ne žele ni na koji način da privuku pažnju na sebe. Treba imati u vidu da je uglavnom reč o radnicima koji imaju niži stepen obrazovanja, te je poslodavcima lakše da ih zaplaše i da ih drže u neizvesnosti u vezi sa daljim angažovanjem”, objašnjava novinarka i dopisnica agencije BETA Jelena Božović.

Nisu samo strani radnici zatvoreni za kontakt. Ista je situacija i sa poslodavcima koji ih angažuju. U poslednjih pet meseci nekoliko puta smo pokušavali da kontaktiramo velike poslodavce poput “Behtel Enke” i “KruševacPuta”, kao i nekoliko manjih firmi koje angažuju radnike iz Azije, ali bez ikakvog uspeha.

“Poslodavci koji anagažuju strane radnike ne žele o tome da govore da ne bi privlačili pažnju, jer se ponovo vraćamo na to da, ukoliko je reč o manjim poslodavcima, možda nemaju svu potrebnu dokumentaciju. Verujem da se, takođe, plaše rekacije, odnosno kritike javnosti, jer angažovanje stranih radnika znači konkurenciju našim radnicima i posledično manje plate za ovdašnje radnike.

Velike kompanije (poput Behtel-Enke) su inače zatvorene za komunikaciju sa pojedinim medijima, a mislim da to nema veze sa tom kompanijom, već sa JP Koridori Srbije, koja im je praktično poslodavac. Iskustvo moje redakcije pokazuje da su Koridori Srbije otvoreni za saradnju za određene medije, one koji pripadaju provladinim medijima, kako na nacionalnom tako na lokalnom nivou”, dodaje Jelena Božović.

Ove teze potvrđuje i informacija o nekim neprijatnim slučajevima koji su se dogodili u Rasinskom okrugu. Dvojica Pakistanaca, koji su radili u okolini Trstenika, pretukla su i  opljačkala svog zemljaka, a potom pobegli. Na drugom kraju okruga, u okolini Kruševca, radnici iz Bangladeša su poslodavcu napravili veliku štetu nepravilnim rukovanjem mašinama. Ovakvi slučajevi ne idu na ruku ni poslodavcima, ni stranim radnicima, pa je, verovatno, i to jedan od razloga zašto se izbegava javnost.

“Pokušaj da uradim priču o nečemu što ima veze sa jednom stranom kompanijom u našem gradu koja među zaposlenima ima i veliki broj stranih radnika, bio je bezuspešan. Iako je priča bila afirmativna. Jedva sam uspela da zakažem intervju sa jednim od menadžera koji je takođe bio stranac. Uslov je bio da pre objavljivanja tekst pošaljem na autorizaciju, što sam učinila. Nikada nisam dobila povratnu informaciju i tekst nikada nije objavljen. Sam ulazak u kompaniju izgledao je čudno, počev od strogih provera pri ulasku, kolegu i mene čak su slikali telefonom na ulazu. Na pitanje da li možemo da porazgovaramo i sa nekim od radnika koji su bili deo te priče, odgovor je bio negativan”, govori o svom iskustvu novinarka Danijela Pavlović i nastavlja.

“Čemu tolika zatvorenost, ne znam. Generalno, strane radnike koji su zaposleni u našem gradu retko možete videti van firmi u kojima rade. Druže se samo sa svojim sunarodnicima, nemaju kontakt sa širom zajednicom. Nepoverlji su, to se jasno vidi, i radnici i poslodavci koji ih zapošljavaju. Da li strani radnici ne žele kontak sa medijima pa to njihovi poslodavci poštuju ili su poslodavci ti koji iz nekih razloga ne žele da njihovi radnici govore u javnosti jer se plaše da bi ovi rekli nešto što ne ide u prilog poslodavcu, u smislu da se ne poštuju prava radnika propisana u našoj zemlji, ne znam”.

Jedan od razloga za odsustvo kvalitetnije komunikacije između stranih radnika i Kruševljana verovatno je i činjenica da je za većinu stranaca naš grad, ipak, samo usputna stanica na putu na atraktivnijim destinacijama gde mogu više da zarade a pre svega prema Zapadnoj Evropi.

“Mislim da Srbija i Kruševac još uvek nisu percepirani od stranih radnika kao mesto gde će duže ostati. Radi se uglavnom o radnicima u građevinskom sektoru i poljoprivredi za koje je karakteristično da rade sezonski i često menjaju lokacije. Zapadna Evropa im je mnogo atraktivnija i privlačnija. Ozbiljniji dolazak stranih radnika u Srbiju i Kruševac sa porodicama  možemo očekivati tek za četiri do pet godina. Uostalom, to je na neki način već viđeno. Po sličnom modelu su i naši ljudi 60-tih i 70-tih godina išli u Nemačku, Austriju, Švajcarsku…Prvo su odlazili sami a kada bi obezbedili sigurniji posao is tan dovodili su članove porodice”, objašnjava sociolog Dejan Ognjenović.

Izvor: KruševacPRESS

Članak DA LI JE KRUŠEVAC SPREMAN ZA STRANE RADNIKE?: “Zid ćutanja” najveća prepreka se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

“Dozvolu za boravak i rad inostranim državljanima izdaje Ministarstvo unutrašnjih poslova, dok Nacionalna služba za zapošljavanje učestvuje u tom postupku kao služba koja daje procenu ispunjenosti uslova za zapošljavanje u vidu poštovanja uslova rada, odnosno da li su ispunjeni uslovi u pogledu minimalne cene rada, odmora, toplog obroka, naknade za sprečenost za rad…U Kruševcu je do avgusta ove godine izdato oko 360 dozvola za boravak i rad stranim državljanima. Stranci zapošljavaju pod jednakim uslovima kao građani Republike Srbije, što kasnije inspekcija rada proverava da li je i u praksi tako”, kazao je Milan Obradović koji je u filijali Nacionalne službe zapošljavanja Kruševac zadužen upravo za rad sa stranim radnicima.

Prema zvaničnim podacima  u Srbiji je prošle godine izdato 50.397 dozvola za rad strancima  što je značajno povećanje u odnosu na 2022. godinu, kada je izdato 35.180, kao i na 2021. godinu kada je izdato 23.662.

Poverenik za izbeglice u Kruševcu Ivan Brkić kazao je da povereništvo radi pod ingerencijom Komesarijata za izbeglice i migracije te da deluju na  zahtev stranaka.

“Do sada nismo kontaktirani od strane stranih radnika. Jedini stranci koji su dolazili u naše povereništvo su ukrajinski državljani i to u na početku ratnih sukoba u Ukrajini. Bilo je nekih osam porodica koje su  na različite načine kasnije definisale svoj status”, objasnio je Brkić.

Novinarka Danijela Pavlović smatra da je jedan od najvećih problema nedostatak komunikacije kako sa stranim radnicima tako i sa kompanijama koje ih angažuju.

“Ljudi koje ovde rade nemaju poverenja, nemaju kontakt sa okruženjem. Čak je i od ljudi iz Kine koji su godinama ovde teško  je dobiti neku informaciju . Postoji doza nepoverenja. Slično je i sa kompanijama, kako onima koje angažuju strane radnike tako i sa stranim kompanijama koje upošljavaju domaće radnike”.

Oni je govorila o svom iskustvu sa kompanijom “Behtel Enka” koja radi na Moravskom koridoru i angažuje najveći broj stranih radnika u Rasinskom okrugu.

“Kada je došlo do velikog požara u kineskoj robnoj kući kompanija “Behtel Enka” je poslala svoja vozila i zahvaljujući toj pomoći nije došlo do veće katastrofe. Sami su se ponudili. Želela sam da pohvalim taj gest ali i da uspostavim kontakt sa zaposlenima. To je išlo traljavo, trapavo i nakon puno prepiski dobila sam dozvolu da uđem u krug preduzeća. Na ulazu su me fotografisali, insistirali na nizu pravila  a na neka pitanja mi nikada nisu odgovorili niti sam mogla da pričam sa radnicima koji su bili tamo. Tekst nikada niej ni objavljen. Strani radnici se druže isključivo međusobno. Nemaju kontakt sa ljudima iz lokalne zajednice. Volela bih da nas neko nauči kako da priđemo tim ljudima”, pita se Danijela Pavlović.

Inače, na debate su bili pozvani predstavnici “Behtel Enke”, “KruševacPuta” i još nekoliko preduzeća koja imaju strane radnike ali se niko nije odazvao pozivu.

Jedno od pitanja na debate bilo je i “Da li Kruševac ima strategiju kada je u pitanju dolazak stranih radnika?”.

“Neke evropske države ciljano dovode radnike iz određenih zemalja kako bi izbegli problem adaptacije. Moramo znati da među tim ljudima postoje velike razlike. Marokanci nisu isto što i Alžirci. Iranci se itekako razlikuju od Pakistanaca i Avganistanaca. Od ljudi koji su trenutno ovde moramo razlikovati dve grupe. U jednoj su oni kojima je ovo usputna stanica za Zapadnu Evropu dok će drugi, verovatno, i nakon završetka Moravskog koridora ostati ovde jer su dobri radnici i potrebni su poslodavcima. Mi pratimo na lokalu potrebe ljudi koji dolaze, a trudimo se da stvorimo što bolje uslove da dođu investitori i radna snaga koja je potrebna”, kaže Dušan Todorović, član lokalnog Saveta za migracije.

On smatra da ima puno prostora za delovanje na lokalnom nivou ali da je dosta toga vezano za politike na nivou države pa i čitavog regiona.

“Najbolje okruženje za crpljenje radne snage je ono najbliže nama – Makedonija, Kosovo, Albanija i Crna Gora , kao i deo kulturološkog kruga koji se završava sa Moldavijom i Gruzijom. Mi smo pre nekoliko godina imali kontakte sa službom zapošljavanja iz Moldavije o angažovanju radnika iz ove zemlje ali su nas okolnosti omele u daljim aktivnostima. Važno je pratiti potrebe ljudi koji dolaze jer svaki čovek je resurs”, dodao je Todorović.

Milan Obradović smatra da je veoma važan posao izrada Katalog deficitarnih zanimanja u Republici Srbiji koji bi trebalo da bude završen do kraja ove godine. Cilj ovog Kataloga je da se precizno definišu zanimanja za koje Srbiji nedostaje radna snaga i da se na osnovu toga preduzmu akcije u angažovanju stranih radnika koji su potrebni.

Projekat “Položaj stranih radnika i ranjivih grupa stranaca u Rasinskom okrugu”  je finansiran od strane Evropske unije, a podržavaju ga Grupa 484 i Danish Refugee Council.

Izvor: KruešvacPRESS

Članak DEBATA O POLOŽAJU STRANIH RADNIKA: Nepoverenje i zatvorenost prepreka za bolju komunikaciju se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

U poslednjih nekoliko godina nekoliko hiljada stranih radnika, najviše iz Turske, Indije i Albanije, obezbeđuje sebi egzistenciju radeći u Rasinskom okrugu. Kruševljani ih svakodnevno sreću na ulici, u tržnim centrima, ugostiteljskim objektima, kladionicama, na ulici. Neki i rade sa strancima. Zato smo pitali žitelje Kruševca šta misle o stranim radnicima i njihovom položaju u našem gradu.

Mišljenja su podeljenja. Većina podržava dolazak stranih radnika, ali prednost, ipak, daje domaćem stanovništvu kada su radna mesta u pitanju. Niko od sagovornika nije imao neprijatno iskustvo sa stranim licima u našem gradu. Građani smatraju da ksenofobija nije odlika Kruševljana, kao i to da su svi dobronamerni ljudi uvek dobrodošli.

Dolazak stranih radnika nije mogućnost nego budućnost!

Ivan (39) smatra da je život u multikulturalnom društvu moguć:
– Razlog dolaska stranih radnika nije ništa drugo nego posledica globalizacije. Mobilnost radne snage, tj. prelazak jeftine radne snage u razvijenije zemlje. Kao što naši radnici odlaze na zapad, tako i kod nas dolaze oni sa istoka. Dolazak stranih radnika nije mogućnost nego budućnost. Nemam ništa protiv ako to ne utiče na smanjenje cene rada ili položaj naših radnika. Život u savremenom društvu podrazumeva život u multikulturalnom društvu, a to između ostalog, znači i, uz očuvanje svoje kulture, poštovanje kulture, zakona, društvenih pravila zemlje domaćina.

Sugrađanka Sara Popović (30) ističe da ksenofobija nije odluka Kruševljana i da su svi dobrodošli u naš grad:
– Dolazak stranih radnika je jedan od pokazatelja da Kruševac ima tedencije ka razvoju. Za početak infrastrukture, s obzirom da su prisutni pretežno strani radnici angažovani na izgradnji auto-puta, ali bave se i drugim zanimanjima. Kruševac je grad koji, čini se, teži ka stalnom razvoju, te su i migracije ljudi sastavni deo tog procesa. Ksenofobija nije odlika ni Kruševljanki ni Kruševljana. Tvrdim da znaju da poštuju one koji njih poštuju. Svi dobronamerni ljudi sa pozitivnom i lepom energijom su uvek dobrodošli.

No, nisu svi u Kruševcu i okolini tako tolerantni prema stancima, posebno prema onima koji su drugačije veroispovesti od domicilnog stanovništva. Krajem decembra 2020. godine društvenim mrežama je počela da kola vest da će u Kruševcu, na okretnici kod Jasičkog mosta, početi izgradnja džamije a potom i minareta i da je vlast opredelila lokaciju.U pomenutoj objavi je navedeno da bi verske objekte koristili radnici islamske veroispovesti angažovani na izgradnji Moravskog koridora uz poziv da se organizuju protesti i zabrani početak izgradnje. Zbog ove glasine reagovalo je i rukovodstvo kruševačke Srpske napredne stranke.

Društvenim mrežama su svojvremeno kolale i informacije da se uz romsko naselje “Marko Orlović” zidaju zgrade u koje će biti smeštene izbeglice iz Avganistana i Pakistana.

Stranci u Kruševac, Kruševljani u Beograd!

Dejana (20) smatra da o stranim radnicima ne znamo mnogo:

-Iako broj radnika povećava prosperitet, smatram da se sama praksa ne obavlja na adekvatan način. Mi kao građani nismo dovoljno obavešteni o stranim radnicima. Znamo da postoje, viđamo ih na ulicama, ali nam nisu transparentni podaci koliko ih je i zašto su ovde. Mi imamo veliki procenat zdravog i sposobnog stanovništva koje se tretira kao jeftina radna snaga i koja zbog istog razloga odlazi u centralizovan Beograd ili u neku drugu zemlju.

Dodaje da je izrabljivanja sve više, ali da ga ne primećujemo:

– Ako želimo postati centar, onda je potpuno normalno da će postojati više etničkih i nacionalnih grupa na jednom mestu. Sam primer je naša prestonica u kojoj je najmanje Beograđana. Plašim se samo da ne ostanemo industrijski grad u potpunosti i da jedina ,,služba” Kruševca bude u tom pogledu. Nemam ništa protiv stranaca, ali imam protiv manjka informacija o njima, njihovom statusu i stanju. Plašim se da postoji dosta izrabljivanja koje nam je pred nosom, ali niti ga vidimo niti šta možemo uraditi povodom toga – kazala je naša sagovornica.

Siniša B.  (64) je mišljenja da smo trpeljivi kada su stranci u pitanju:

Činjenica je da dolaze, ali i odlaze! Osim Kineza, kojih još uvek ima. Da ih nema, ne znam gde bismo robu nabavljali. Jer mi nemamo nikakvu industriju. Mi uvozimo beli luk, šrafove, veš! Takoreći sve! Daj Bože da taj ,,ekonomski tigar” u bliskoj budućnosti zaživi! Što da ne dođu?! Ali to zahteva i našu angažovanost, u smislu smeštaja i raznih garancija! Mi smo nekako netrpeljivi kada su stranci u pitanju. Kako naši ljudi idu po inostranstvu da bi zaradili, tamo zasnivaju i porodice. I zarade! I obogate se, ali tamo! Vredan je naš narod, snalažljiv i disciplinovan kad ode u inostranstvo.

Da li strani radnici dolaze da kopaju litijum?

Pojedine sugrađanke plaši dolazak stranih kompanija, kao i potencijalno iskopavanje litijuma u Srbiji:
– Plate u našoj zemlji su male, ali se, očigledno, uvozi jeftinija radna snaga. Naš standard ide dole… Ako stranih radnika bude više, to znači da ovu vlast ne interesuje bolji život Srba. Tražiće one koje mogu malo da plate. Ko još ovde može da dođe, ako počnu kopanje litijuma, ne znam, ali ako se to desi, crno nam se piše.

Petar  (22) objašnjava zašto, po njegovom mišljenju, treba ograničiti dovođenje stranih radnika:

– Mislim da je dobro što dolaze strani radnici, oni mogu da doprinesu izvođenju radova i poboljšanju uslova za stanovnike Kruševca, ali smatram da treba obezbediti i dovoljno adekvatnih radnik mesta za naše sugrađane. Trebalo bi ograničiti dovođenje stranaca, prvenstveno zato što su mnogim našim sugrađanima i sunarodnicima, a pogotovo mladima, neophodne bolje i raznolikije mogućnosti za zaposlenje i stručno usavršavanje

Da strani radnici ,,odmažu” privrednom razvitku našeg grada, mišljenja je Aleksa  (25):

Mislim da to i nije bas toliko dobra opcija za razvitak našeg grada, zato sto postoje ljudi naše nacionalnosti koji svakodnevno u Kruševcu i okolini gube posao i muče se da zarade kako bi prehranili porodice. Time što izgradnja auto-puta u Kruševcu dovodi strane radnike, samo odmaže privrednom razvitku našeg grada. Mislim da bi dolazak stranih, celih, porodica, u velikom broju uticao na migraciju kruševačkog stanovništa, a samim tim i na lošiji kvalitet života u gradu… Ako nema nas, ko će pleviti travu oko naših ognjišta? – postavlja pitanje A.G.

Izvor: KruševacPRESS

Članak ANKETA O STRANIM RADNICIMA: ,,Ksenofobija nije odlika Kruševljana” se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

Najčešće je reč o radnicima sa niskim nivoom kvalifikacija koji se relativno brzo, nakon obuke koja traje od mesec dana do tri meseca, prilagođavaju potrebama proizvodnog procesa.

“Sagledavajući nedostajuće resurse, a jedan od resursa koji nam nedostaje u dužem periodu  je radna snaga, obučena i neobučena, prinuđeni smo da se tržišno postavimo i orijentišemo. Došli smo do zaključka da probamo u određenoj meri da uposlimo strance. Zaposlili smo tri osobe. Jedna je iz Ruske Federacije, dvojica iz Egipta. Uradilo smo to da bi videli kako će taj model rada da funkcioniše, kakve su zakonske norme i kakve su naše zakonske obaveze i generalno smo zadovoljni s tim. Radimo na tome da zaposlimo još dvadesetak ljudi koji bi radili kod nas a nisu državljanstva Srbije”, objašnjava Vladimir Raičević, vlasnik kompanije MAREL iz Velikog Golovoda kod Kruševca.

Raičević kaže da je najveći problem upostaviti kvalitetnu komunikaciju sa radnicima koji je govore srpski ili engleski  jezik. Takođe, treba razumeti razlike u sociološkom i kulturološkom doživljaju sveta oko sebe. Uprkos manjih  problema kaže da se strani radnici veoma brzo privikavaju na uslove rada i pravila koja važe u našem sistemu.

“Trenutno aktivno radimo da primimo 20,25 ljudi sa strane što je procentualno veliki deo u odnosu na broj zaposlenih u MAREL-u. To je oko 20-tak odsto ljudi koji rade ovde. Već smo kontaktirali različite agencije pošto naša kompanija izvozi u više od 67 zemalja sveta. Kontaktirali smo i naše partnere kako bi došli do kvalitetne radne snage i moraćemo da radimo u tom smeru. Ne vidim kako bi mogli da motivišemo ljude da ostaju ovde, da povećamo lične dohotke s obzirom na stopu poreza i doprinosa, kao i na subvencije koje za zapošljavanje dobijaju samo strane kompanije. Tako da je trenutno jedini pravac da radimo na angažovanju stranaca”, naglašavaju u kompaniji MAREL.

Iako je u Rasinskom okrugu trenutno angažovano nekoliko hiljada stranih radnika u Sindikatu nemaju kontakt sa njima. Nemaju kontakt ali ni jasno definisan stav u vezi angažmana stranih radnika.

“Imamo čudnu stvar gde naši radnici kada  im se nudi posao jednostavno neće da rade. Verovatno su poslodavci u takvom  položaju da moraju da angažuju strane radnike. Mi kao sindikat nemamo nikakav dodir sa stranim radnicima a bili smo strogo protiv toga da bilo koji strani  radnici ulaze u naše firme. Po Zakonu oni imaju ista prava kao i domaći radnici  ali za sada nemamo nikakve pritužbe. Po mojoj proceni radi se o radnicima kojima ova plata u Srbiji i minimalac odgovaraju jer je u njihovim zemljama to drastično manje”, priča Saša Nešić, predsednik Veća saveza samostanih sindikata Srbije za Grad Kruševac i opštine Ćićevac, Varvarin i Brus.

Nešić dodaje da SSSS nema kontakt ni sa poslodavcima tako da ne znaju kakve ugovore imaju strani radnici i da li im on dopušta sindikalno udruživanje.

“O stranim radnicima se dosta pričalo u Sindikatu na republičkom nivou. Svesni smo da strain radnici dosta obaraju cenu rada. Što se tiče Kruševca tu nemamo definisan stav. Ovde su uglavnom angažovani sezonski radnici koji nisu u stalnom random odnosu. Potpuno je drugačija situacija, recimo, u GSP Beograd gde su angažovali dosta stranih vozača. Vrlo je moguće da se takva situacija iz Beograda prelije u manje gradove jer su i  ovde vozači deficitarni”, zaključuje Saša Nešić.

Vladimir Raičević smatra da  potraga poslodavaca za random snagom u inostranstvu može da ostavi trajne posledice po demografsku sliku naše zemlje.

“Mi smo mala zemlja, sa 6 do 7 miliona stanovnika, tako da veliki priliv radne snage iz inostranstva može da ima svoje dobre ali i loše posledice. Mi, kao male poslovne jedinice nismo u stanju da sami nosimo teret tih dešavanja. Neophodna nam je podrška države kako bi našim državljanima davali veće lične dohotke da ih tako motivišemo da ostanu, da ne idu u strane zemlje da rade. Tako bi mogli da smanjimo prijem radnika koji nisu državljani Srbije.  Kao što je za našu zemlju dobro kada naši ljudi odu u inostranstvo i šalju novac, doznake, u Srbiju i to se oseti na budžetu moramo da shvatimo da će ljudi koji dođu ovde novac da šalju u zemlje iz kojih su došli, da pomažu svojim porodicama”, analizira sve aspekte zapošljavanja stranih radnika Raičević.

Izvor: KruševacPRESS

Članak KOLIKO STRANIH RADNIKA NAM JE POTREBNO?: Demografija diktira trendove se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.