Poslednjih desetak godina brojnim slučajevi nasilja nad ženama su „zahvalna“ tema za mnoge, pre svega tabloidne medije, jer se agresivnim naslovima pristupom privlači publika željna senzacionalizma.
Zbog toga je grupa „Novinarke protiv nasilja ženama“ pre dve godine objavila „Smernice za medijsko izveštavanje o nasilju nad ženama“ sa preciznim uputstvima za novinare i urednike medija.
U ovom vodiču se naglašava da urednici ili urednice posebnu pažnju treba da obrate na naslove jer veliki broj čitalaca često čita samo naslove i podnaslove, eventualno nekoliko prvih rečenica u tekstu. Čak i u slučajevima kada su tekstovi u potpunosti korektni, naslov može da bude neodgovarajući.
Dobri naslovi o nasilju prema ženama ne smeju da počinju senzacionalističkim terminima poput „brutalno”, „jezivo”, „šokantno”, „horor” i slično.
Medijski izveštaj ne bi smeo da sadrži informacije kojima bi se čin nasilja mogao opravdati spoljašnjim okolnostima ili ličnim osobinama nasilnika, ne sme da sadrži detalje čina nasilja/ubistva ili izjave sagovornika/sagovornica, koje su nerelevantne za čin.
Takođe ne sme da sadrži senzacionalističke ili stereotipne izraze za nasilje, preživelu/žrtvu, nasilnika i nikako ne sme da umanjuje, ismeva nasilje i ne bi trebalo da se u njemu iznosi neverovanje preživeloj/žrtvi.
Poslednjih meseci u medijima je bilo dosta tekstova o nasilju nad ženama čiji su akteri poznate ličnosti – glumci, reditelji, političari…Jedno od pitanja koje se nameće je da li u ovakvim situacijama treba poštovati novinarsko pravilo da se čuje i glas druge strane?
„U novinarstvu postoji „pravilo dve strane“ ali u ovakvim situacijama mi nismo dužni da pitamo nasilnika koji je njegov komentar na to što žrtva kaže zato što nasilnik i pred zakonom i pred sudom nije ni u kakvoj obavezi da govori istinu. On sme da laže sud. U Americi se smatra federalnim zločinom ako lažeš i federalnog agenta, oficira i ako lažeš sud i postoji predviđena zakonska kazna za to. Samim tim i mediji imaju drugačiji pristup celoj toj priči i priči koja podrazumeva nasilništvo.
U Srbiji ako govorimo o dve strane tu je isto. Koleginica Jovana Gligorijević je ispoštovala tu priču. Ona je pozvala ljude iz okruženja nasilnika da potvrde priču i, na neki način, dobila priznanje od Uprave Petnica, što je zapravo i bilo važno. Tako da samog Jeličića ili Dragana Markovića Palmu uopšte nije potrebno kontaktirati. Druga strana su neki drugi ljudi koji bi mogli da potvrde ili ne, jer njegovo ne ne znači ništa. Nasilnici uglavnom zvuče isto“, objašnjava novinarka i edukatorka Miljana Nešković iz grupe „Novinarke protiv nasilja prema ženama“.
Izvor: krusevacpress.com
