Centar za istraživačko novinarstvo Kruševac – CINK i Udruženje građana ZenicaBlog realizuju projekat „Pisma prijateljstva“.
„Dragi prijatelju,
Imam višak vremena, jer posao još uvek tražim, pa rekoh da ti napišem koju reč. Nekako mi je lakše kada svoja razmišljanja mogu da iznesem nekome ko me razume i ko ima slične probleme.
Nisam neko ko je izbirljiv i previše zahtevan, ali kako vreme prolazi šanse da pronađem odgovarajući posao u Kruševcu su sve manje i manje. Sve češće razmišljam da pokupim diplomu i pasoš i zapucam negde vani. Bilo gde.
Džaba mi diploma državnog fakulteta kada nemam ono što je mnogo važnije – partijsku knjižicu. Od svih papira neophodnih za zaposlenje najcenjenija je članska karta vladajuće stranke. One od manjih stranaka u vlasti više nisu u modi.
Članska karta „biblioteke“ je uslov svih uslova za posao, ali nije jedini. Potrebni su još neki papiri, i to u boji. Zovu ih evri. Lepi, šareni papirići, veoma cenjeni. Bez takvih šuški, od 3.000 do 5.000 „evrića“ , na posao ne računaj.
Treći uslov je standard za ove naše balkanske prostore, a zove se veza. Obavezno moraš da imaš nekoga – rođaka, prijatelja, kuma, komšiju koji je na poziciji ili zna „nekoga“, ili zna nekoga ko zna nekoga kome treba dostaviti one „evriće“, kazati koju reč direktoru i u stranci, ubaciti tvoje ime na neki spisak. Bez toga uzalud ti pare i članska karta.
Sve razmišljam kako mu članska karta dođe kao vozilo, pare kao gorivo, a veza kao navigacija kako da dođeš do cilja, odnosno posla. Ako nemaš jedno od ta tri izgubićeš se negde.
Komšija koji je završio neki „cash&carry“ fakultet, sedeći u kafićima sa profesorima, mi kaže: „Ti si budala! Šta ti vredi diploma kada nemaš pameti“. On se, još dok je bio apsolvent, učlanio u stranku. Išao je po kućama i stanovima i evidentirao „sigurne glasove“, lepio plakate, „čuvao kutije“ na izborima. Povezao se sa ljudima iz vlasti, kibicovao mesta koja mu odgovaraju i ubacio se u javno preduzeće. Prvo na tri meseca, pa na šest i onda za stalno. Plata, kaže, nije neka, ali ništa i ne radi. Uglavnom je na kompu, komentariše tekstove po portalima, što bi narod rekao: „botuje“.
Na sličan način razmišlja i moja buduća kuma. Učlanila se, njen ćale kešnuo tri soma evra svom školskom koji zna gomilu ljudi i dobila posao. Za svaki slučaj se učlanila i u stranku.
Kaže: „Baš me briga. Nikada nisam glasala za njih, niti ću glasati. Posao mi treba zbog iskustva. Upisala sam kurs nemačkog i za par godina najviše, čim se venčamo, tvoj kum i ja palimo vani. Ovde nema radosti“.
Njena računica mi nije baš najjasnija. Zašto plaćati radno mesto kada planiraš da ideš u inostranstvo? Ali, svako ima neku svoju logiku.
Većina mladih ljudi u Kruševcu razmišlja na sličan način. Jedni u džep pakuju člansku kartu, drugi pasoš. Sve je stvar izbora. Mada mi se čini da sve više njih bira drugu opciju. Nemačka, Švajcarska, Austrija, Kanada, Slovačka, Slovenija… Daj šta daš, samo da nije Srbija!
Slušam vesti. Prema zvaničnim statistikama u Kruševcu ima 11.800 nezaposlenih. To je manje nego pre pet, šest godina, ali niko ne kaže koliko mladih ljudi je u međuvremenu napustilo Kruševac.
Da ne grešim dušu može i ovde da se nađe posao bez veze i para, ali isključivo šljakerski. Ako hoćeš da rmbačiš za 250 evra mesečno onda ćeš naći posao. Momak koga znam iz grada krenuo na prekvalifikaciju za neko metalsko zanimanje, livca, varioca ili tako nešto. Inače, završio za prehrambenog tehničara, ali posla u struci nema.
„Moram brate! Otac radi kod privatnika za 25.000 dinara po deset sati dnevno, keva ostala bez posla, brat još uvek ide u školu, a računi veliki. Ne mogu da sedim besposlen. Radio sam sezonske poslove, ali mi treba nešto stalnije. Plan mi je prost. Uradim prekvalifikaciju, odradim neko vreme i onda „pravac Minhen“, priča mi preko neko veče.
Iskreno, voleo bih da ostanem ovde u Kruševcu, ali mi se ponekad čini da bi to bio čist mazohizam. I ako nađem neki posao, u struci ili van nje, drndaće me neki tugaljivi likovi, aparatčici. I to za sitnu paru. Mučenje od prvog do prvog da platiš račune, da kupiš osnovne stvari. Ko će, u takvoj situaciji, da razmišlja o formiranju porodice? Plašim se da na završim kao neki moji rođaci koji su prevalili 40 godina, a liče na zombije.
U velikoj sam dilemi prijatelju moj, ali ću veoma brzo morati da je rešim.
Veliko pozdrav od tvog druga iz Kruševca.„
