Aleksandra Paunović je mlada devojka iz Ćićevca koja se godinama unazad bavi aktivizmom, volonterizmom, vršnjačkom edukacijom i radom sa mladima.
Iako potiče iz male sredine u kojoj ova profesija još uvek nije zaživela, to je nije sprečilo da predano radi i ostvaruje svoje ciljeve. Njen rad nije ostao nezapažen, već je zahvaljujući svom trudu i požrtvovanju prošle godine osvojila nagradu: “Volonter/ka godine 2022.“ , a ove godine “Pokretač/ica promene 2023“ .
Koliko joj, znače ove nagrade, kako je došlo do toga da počne da se bavi akivizmom, kao i o drugim pitanjima, pokušali smo da saznamo u razgovoru sa Aleksandrom.
Šta te je motivisalo da počneš da se baviš aktivizmom?
“Pre svega, ja sam prvo počela da se bavim volonterizmom, pa tek onda aktivizmom. Još u osnovnoj školi sam volontirala na mnogim događajima i u školi i van nje. Prvo me je bilo strah da odudaram od društva, ali kada sam se priključila udruženju “Okular” shvatila sam koliko volonterizam i aktivizam znače mladima, ali i meni i mom razvoju. Jedna od najvećih motivacija za bavljenje aktivizmom mi je postizanje pozitivnih promena u društvu, motivisanje mladih, suočavanje sa problemima današnjice i slobodno iznošenje stavova i mišljenja”.
Da li misliš da aktivizam u Srbiji može da zaživi?
“Aktivizam u Srbiji živi i razvija se iz godine u godinu. Ali, ako me pitate da li nešto može biti bolje, moj odgovor je uvek da”.
Šta za tebe znače nagrade “ Volonter/ka godine 2022.” I “Pokretač/ica promene 2023.” ?
“Nagrade predstavljaju krunu mog zalaganja, truda, posvećenosti, aktivnosti i upornosti. Dodatno su me motivisale da nastavim da vredno radim i da pokušam da motivišem i druge mlade ljude da počnu da se bave volonterizmom i aktivizmom”.
Po tvom mišljenju, u čemu je glavni problem malog broja organizacija koje se bave mladima?
“Organizacija ima dovoljno, nije problem njihov broj, već kvalitet. Mislim da treba raditi na poboljšanju aktivnosti tih organizacija, participaciji mladih, motivisanju, ali i ličnom razvoju svih nas, kako bi taj trud i rad bili vidljiviji”.
Od svih projekata na kojima si radila, u kom si se najviše pronašla i zašto?
“Do sada sam učestvovala i sprovodila mnogo projekata, tako da teško mogu da izdvojim omiljeni. Ali , ako bih razmišljala o tome koji je za mene bio najznačajniji, to bi sigurno bio moj prvi samostalni projekat “NE cenjkanju ljudskim životima” koji je bio o trgovini ljudima i ekspolataciji”.
Postoji li nešto što može da te spreči u ostvarivanju ciljeva?
“Ne postoji! Pre par meseci sam saznala da bolujem od leukemije i trenutno sam u bolnici, ali me to nije sprečilo da se bavim onim što najviše volim. Konstantno planiram radionice, pišem projekte, planiram i pišem programe, održavam i prisustvujem sastancima preko “ Zoom-a “ . Bolest me je možda sprečila da uživo budem sa mladima, ali me nije sprečila da nastavim da budem aktivna, a svakako me nije demotivisala”.
Koliko ti sada znači podrška tvojih saradnika iz organizacije Okular i ostalih ljudi koje si upoznala u civilnom sektoru?
“Ne samo sad, već oduvek najveću želju za napredovanjem upravo dobijam od koleginica i kolega, kako iz mog Okular tima, tako i od ostalih iz civilnog sektora. Sada, kada sam u ovoj situaciji, moje koleginice i kolege su mi pružile veliku podršku, organizovali akcije koji su bile potrebne, a ono što mi je najvažnije, to je da me nijednog trena nisu “otpisali” ili isključili iz bilo koje aktivnosti, već me svakodnevno motivišu da nastavim da radim i da se borim”.
Šta imaš da poručiš mladima koji prate tvoj rad?
“Uvek budite svoji, jedinstveni, nikad ne odustajte od svojih ciljeva i snova jer ništa nije nemoguće! Budite sopstveni heroji, jer ne nose svi heroji plašt!”.
Izvor: KruševacPRESS
