Bezbednost novinara koji rade u lokalnim medijima razlikuje se u odnosu na kolege u nacionalnim redakcijama, i u velikoj meri zavisi od finansijskih, političkih, konkurentskih i ličnih odnosa u zajednici.
“Generalno gledano bezbednost novinara je uslovljena i celokupnim stanjem u društvu, odnosno koliko je ono nasilno, koliko su uticajne interesne grupe na institucije koje bi trebalo da zaštite svakog čoveka, a posebno ljude koji se bave zanimanjima poput novinarstva”, smatra Ninoslav Miljković, glavni i odgovorni urednik Radio Aleksinca i portala AlPress, novinar sa višedecenijskim iskustvom rada u lokalnim medijima.
Miljković kaže da lokalni mediji u kojima je on novinar i odgovorni urednik, kao i njegove kolege, nemaju neke prevelike bezbednosne rizike iz više razloga. Na neke mogu da utiču, a drugi se mogu podvesti pod sticaj okolnosti.
“Sredinu u kojoj radimo karakterišu: Slaba finansijska i politička moć, među lokalnim političarima nema biznismena sa velikim obrtom kapitala pa i mogućnosti da novinar svojim istraživanjem i radom poremeti takve poslovne tokove su minimalni. Korupcije koje su ,verovatno, prisutne i u ovoj sredini su manjeg obima, ako se uporede sa većim i finansijski moćnijim zajednicama. Teže ih je i dokazati u malim zajednicama.
Opozicioni kapaciteti u ovakvim sredinama su znatno slabiji, što se odražava na opozicionu aktivnost i kredibilitet iznetih tvrdnji na društvenim mrežama.
Nema konferencija za štampu, nema ni naznaka za tvrdnje iznete na društvenim mrežama, tako da novinarima osim citiranog izvora informacija, nijedan drugi valjan pokazatelj nije na raspolaganju kako bi pripremio svom konzumentu validnu i održivu informaciju”, pojašnjava situaciju u Aleksincu i okolnim mestima Ninoslav Miljković.
On podseća da je jako bitno da novinar teži poštovanju pravila i kada je u mogućnosti, naznači izvor informacije koju prenosi. Ovakvim ponašanjem novinar brine i o svojoj bezbednosti. Mnogo je odgovornije i teže ukoliko izvor ne želi da bude otkriven. Tada treba postupiti po kodeksu, časti i saznanjima proceniti koliko je održiva informacija koju objavljuje.
„Novinari i urednici postupaju sa dužnom profesionalnom pažnjom i svojim profesionalnim autoritetom staju iza informacije i odgovaraju za njenu tačnost.ˮ To je još jedan element bitan za bezbednost novinara, ali i za traženje profesionalne zaštite od javnosti i organa države. Znači, puna zaštita, kao službenog lica, za profesionalan odnos prema novinarstvu kao značajne delatnosti za javni interes, a ne zaštita ličnosti što se samo njegovo zanimanje zove medijski radnik. Nažalost, kao i mnogo šta drugo, ova oblast nije jasno zakonski precizirana, niti terminološki.
Ovde izneti stavovi imaju cilj da društvo podstaknu na određene aktivnosti radi njegovog boljeg funkcionisanja i uređenosti, a nikako ne dovode u pitanje stav da bez obzira na kvalitet rada novinara njemu se ne sme pretiti ni u kakvom obliku, niti vršiti na njega pritisak. Za rešavanje sporova nadležni su sudski organi ove države, a ne pojedinačna volja neodgovornih i moćnih pojedinaca ili grupa”, podseća glavni i odgovorni urednik više aleksinačkih medija.
„Mediji su dužni da poštuju pravo pretpostavke nevinosti i da štite privatnost i identitet osumnjičenog ili počinioca, čak i u slučaju priznanja krivice”, navodi se u medijskim kodeksima.
Kako poštovati to pravilo kada ste ograničeni sa vremenom, kada se nadležne institucije ne oglašavaju pravovremeno, kada se konkurencija ne pridržava tih pravila, i to bez sankcija, i kada je javno mnjenje višestruko zainteresovano za populističko i tračarsko pisanje o kriminalu nego za medijske sadržaje koji se bave neracionalnim trošenjem javnih sredstava, odnosno para tih istih građana?
“Neka naša iskustva na lokalu kažu da je u takvim slučajevima potrebno držati se zakona i insistirati stalnim zahtevima da se oglase policija, tužilaštvo i sudovi. Ako ima sumnje u javnosti da postoje pritisci na ove organe, pojačati te zahteve i tražiti odgovore na „glasineˮ koje se čuju u javnosti. To je validnije i na neki način bezbednije, a i poštenije.
Navešću primer od pre par meseci. Na adrese lokalnih i regionalnih redakcija stiglo je saopštenje neke neformalne grupe da je automobil jedne aktiviskinje, koja se navodno bori protiv nepravilnosti u mesnoj vlasti, oštećen. Bez provere blogovi, regionalni, a i pojedini nacionalni mediji, pozivajući se na portale koji čak nisu registrovani kao mediji, preneli su u prepodnevnim satima takvu vest.
Mi smo insistirali na službenom saopštenju Policijske uprave, koje smo dobili nakon nekoliko sati. U njemu je stajalo da je oštećeno sedam automobila, da je to zabeležila video kamera i da su počinioci privedeni. To daje drugačiju sliku događaja.
Naravno, ovim problemom se niko više nije bavio. Čak ga nije bilo ni u zvaničnom policijskom saopštenju, pa je ostalo za one koji čitaju sve što se na internetu objavi da je to politički obračun, a možda se radi i običnom huliganstvu, jer je događaj bio u jednoj „problematičnojˮ sredini.
Idemo dalje, novi je dan, a šta je bilo juče i da li je neko povređen takvim ponašanjem nije nam često ni važno. Bitno da je završen dan i da smo mi bezbedno stigli kući. Narodu smo priredili senzaciju i zadovoljili njihovu dozu „tračarskihˮ saznanja”, priča Ninoslav Miljković.
Prema Bazi podataka napada na novinare NUNS u Nišavskom okrugu je u poslednjih 12 godina registrovano ukupno 47 napada. Zanimljivo da su se čak 44 napada dogodila u Nišu, od toga 14 u poslednje dve godine, dok su u svim ostalim mestima registrovana samo tri slučaja.
Najpoznatiji slučaj napada na novinara u Aleksincu dogodio se 2019. godine. Tada je, 29. maja uveče, nepoznata osoba razbila staklo na vozilu Dušana Ostojića, aktiviste i novinara portala Aleksinac.net, benzinom polila unutrašnjost automobila i zapalila ga. Policija je brzo reagovala i posle dva dana privela osumnjičenog koji je pritvoren, procesuiran i osuđen.
Po Miljkovićevom mišljenju bezbednost je složen proces i u njemu moraju svi da učestvuju. Državne institucije, koje često ne dostavljaju ili izbegavaju da daju informacije od javnog interesa i tako primoravaju novinare da koriste neformalne izvore koje često ne mogu da navode, na taj način posredno ugrožavaju bezbednost novinara. Policija bi trebala, u duhu savremenog vremena, brže da dostavlja tražene informacije i da dnevnim saopštenjima za lokalne medije obuhvati sve događaje iz te sredine. Da redakcije, novinari i urednici poštuju kodeks izveštavanje, da se sa građanima radi na medijskoj pismenosti, da mediji budu odgovorniji…
“Dok se klima u zajednici ne promeni ostaje nam da konstatujemo da bezbednost novinara nije sistematski rešena i da se još uvek dovoljno ne shvata njen značaj za javni interes. Samo bezbedan novinar, sa podrškom javnog mnjenja i državnih institucija, može slobodno i odgovorno da piše o temama od lokalnog javnog interesa bez obzira koliko one mogu biti neprijatne i „opasneˮ po pojedinca – moćnika i privilegovanih grupa, ali blagotvorne i korisne za većinu građana.
Najmanje koristi javnost će imati ako nas razmišljanje o našoj bezbednosti opterećuje prilikom pisanja. Možda je pravo pitanje zašto nema javnog mnjenja koje će ceniti našu spremnost na izlaganje opasnosti? Zašto građani u tome ne vidi svoj interes? Zašto javnost ne primora državne institucije da se ozbiljnije bave zaštitom novinara?
Možda se deo odgovora nalazi i u medijima i njihovoj vlasničkoj strukturi. Najčešće su oni predstavnici kapitala i političkih krugova, i naravno brinu o očuvanju kapitala i uticaja. Bezbednost su ostavili novinarima i njihovim organizacijama. A oni su podeljeni u bezbroj većih ili manjih udruženja u cilju obezbeđivanja predstavnika u raznim konkursnim komisijama gde se dodeljuju sredstva. Njima su ta sredstva potrebna da prežive, a vlasnicima za stabilno poslovanje i bolju zaradu”, priča Miljković i nastavlja.
“Pitamo se zašto se mladi novinari retko odlučuju za istraživačko novinarstvo. Obično se ono obavlja preko projekata finansiranih iz donacija međunarodnih organizacija u ime javnog interesa. Lično, više bi imao poverenja da se taj javni interes finansira iz javnih sredstava građana.
I kada se pare nađu, nedostaje povoljna društvena klima u celoj zajednici. Dok se kao zajednica ne ustrojimo, proći će dosta vremena. A do tada ostaje ona konstatacija” kakva nam je zajednica, takvo su nam i novinarstvo i bezbednost novinara”. Po mom nekom iskustvu, individualna, zasnovana na snalažljivosti, sopstvenom uticaju u zajednici, spremnosti ili nespremnosti da izazivamo „sudbinuˮ u ime viših ideala i javnog interesa zajednice koja to često ne prepoznaje. O stanju duha velikog broja lokalnih zajednica možda najbolje kazuju komentari koji se mogu čutu na rad novinara „Šta je tražio, to je i dobioˮ. Takvim stavovima verovatno deo građana opravdava svoju neaktivnost i neučešće u društvenim tokovima veoma značajnim za javni interes”.
Prošlog decembra u Aleksincu je evidentiran slučaj ometanja rada novinara. Naime, Aleksandar Marković, urednik portala Aleksinac.net, dobio je prekršajnu prijavu dok je izveštavao sa protesta građana.
“U prijavi piše da sam se 4. decembra kretao i zadržavao na kolovozu u Šumatovačkoj ulici, što je suprotno Zakonu o bezbednosti saobraćaja na putevima. Navedeno je da je prekršaj otkriven neposrednim opažanjem i da je time učinjen prekršaj člana 333 Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima. Uredno sam radio svoj posao i nisam ni slutio da će ovo da se dogoditi”, kazao je Marković.
Ninoslav Miljković ističe da novinari koji rade u njegovim redakcijama i on lično od strane lokalne vlasti nisu doživeli da im kaže „Ovo morate objaviti“ iako zna da su negodovali u kuloarima.
“Pitali su da li smo zainteresovani za određene teme i nudili, ali nisu se mešali u uređivačku politiku. Ali to ne znači da na lokalu u potpunosti imamo izveštavanje u interesu građana. Ovakva situcija nije odraz spremnosti da se u zajednici da mesto javnom informisanju koje bi ono trebalo da ima, već odnosa moći medija i vlasti. Istrajan rad, i pridržavanja definisane uređivačke politike prema svim subjektima koji učestvuju u političkom i javnom život.
Želim da ukažem i na značaj društvenih mreža kada razmatramo pitanje bezbednosti lokalnih novinara. Često ne čitajući sadržaj neodgovorni pojedinci etiketiraju novinare raznim pogrdnim rečima od izdajnika do plaćenika vlasti i slično. To na neki način podiže tenzije u javnosti i može biti okidač za neke nestabilne osobe za nasilno reagovanje prema novinarima. Nažalost, ovo je još jedna oblast koja nije adekvatno uređena, ne samo kod nas, nego i šire.
Jedino što nam ostaje je da svojim profesionalnim radom, usavršavanjem, znanjem i posvećenošću poslu u zajednici gradimo imidž korektnog, nepotkupljivog novinara koji svoje razumne stavove iznosi hrabro i u interesu zajednice. Bitno u javnom, a ne u sopstvenom i u interesu određenih grupa i politika. Takođe, moramo da preko profesionalnih udruženja radimo na institucionalnom poboljšanju bezbednosti novinara”, zaključe Ninoslav Miljković, glavni i odgovorni urednik urednik Radio Aleksinca i Alpressa.
Izvor: KruševacPRESS
