U zavisnosti od toga kojom ranjivom grupom se bavi njihova organizacija učesnice debate su naglašavale određenu vrstu problema.

Po rečima Ane Tomić iz Edukativnog centra u Kruševcu postoje dva medija civilnog društva koji su veoma otvoreni za sve organizacije civilnog sektora što nije slučaj sa tradicionalnim medijima.

“Mladi sa kojima mi većinski radimo su populacija kojoj je potrebna podrška. Radimo sa mladima iz dodatno osetljivih grupa koji su potuno nevidljivi u tradicionalnim medijima. Ako i dođemo do toga da se sa njima razgovara to je odlazak u drugu krajnost. Afirmativno, u stilu “Joj, oni su nešto uradili”.  

O mladima se u medijima izveštava ili kada su problem ili afirmativno a između imamo jedan čitav nevidljivi spektar svakodnevnog života mladih kojih imamo veliki broj. Da čujemo njih šta misle o temama koje su im važne, da oni govore, da kažu šta je problem? Kada pričaju mladi od 16,17 godina njima je nezaposlenost gorući problem jer ne mogu  jako dugo da budu ekonomski nezavisni. Ako ne studiraju do kakvih poslova dolaze i slične teme”, govori o svom iskustvu Ana Tomić.

Po mišljenju novinarke i aktivistkinje Snežane Jakovljević “nevladine organizacije nemaju kapacitete a ni vremena da komuniciraju sa medijima jer imaju da urade milion drugih stvari”.

“Kada izveštavamo o manjinama nama je bitno da znamo šta je cilj? Da li je to povećanje vidljivosti, da li je to bolja uklopljenost u zajednicu ili su to neke druge teme? Za mene je jako važno razvijanje solidarnosti sa manjinskim grupama jer smo mi društvo koje nije dovoljno solidarno, koje nema osećaj za druge. Mladi ljudi danas manje znaju  jer se u društvu promoviše konzervativizam . Imamo iskustvo rada sa mladim ženama i meni je važno da kada je neko napadnut , bilo gde u Srbiji, da mi iz Kruševca ovde reagujemo. Zato je važna solidarnost kada izveštavamo o manjimana. Važno je i kako izveštavamo o manjinama. Često tekst bude afirmativan ali se koriste stereotipne fotografije. Zato treba voditi računa o detaljima”, naglasila je Snežana Jakovljević.

Slađana Milenković  iz Društva za mentalno nedovoljno razvijene osobe govorila je o problemima sa kojima se suočava njena organizacija, sa  oko 80 članova i članica, u pokušaju da obezbedi bolju vidljivost u zajednici.

“Iskreno rečeno imamo  ogromnu sreću da smo prihvaćeni u medijima jer su oni jako bitni. Nažalost, na konkursima Ministarstva kulture na koje konkurišemo ne možemo da dobijemo sredstva. Odbijaju nas uz obrazloženje da nismo inovativni. Kako da budemo inovativni sa licima koja imaju 15 minuta pažnje? Takve osobe ne možemo da vodimo ni na  manifestacije jer će neko da se sruši od napora a onda ću ja da odgovaram kao odgovorna osoba”, kazala je Milenkovićeva.

Ona je podsetila da se mentalna retardacija više ne zove posebne potrebe već intelektualne teškoće.

“Za nas je važna proslava Svetskog dana mentalnog zdravlja jer tada dobijemo više pažnje. Međutim, pre svakog obeležavanja nas zovu da nam kažu šta treba da pričamo novinarima. Niko ne zna koliko je teško porodicama koje imaju takve osobe. To je stanje od rođenja pa dokle ta osoba živi. Država nije povećala nadoknadu za tuđu negu i pomoć zbog nekih kojih su je zloupotrebili. Zbog takvih sada roditelji moraju da izvodi svake godine decu na komisiju da bi potvrdili da je to lice nesposobno”, apostrofirala je jedan od problema Slađana Milenković iz Društva za mentalno nedovoljno razvijene osobe.

Članak CIVILNI SEKTOR I MEDIJI: Neophodno je razvijati solidarnost sa ranjivim grupama se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

“Dozvolu za boravak i rad inostranim državljanima izdaje Ministarstvo unutrašnjih poslova, dok Nacionalna služba za zapošljavanje učestvuje u tom postupku kao služba koja daje procenu ispunjenosti uslova za zapošljavanje u vidu poštovanja uslova rada, odnosno da li su ispunjeni uslovi u pogledu minimalne cene rada, odmora, toplog obroka, naknade za sprečenost za rad…U Kruševcu je do avgusta ove godine izdato oko 360 dozvola za boravak i rad stranim državljanima. Stranci zapošljavaju pod jednakim uslovima kao građani Republike Srbije, što kasnije inspekcija rada proverava da li je i u praksi tako”, kazao je Milan Obradović koji je u filijali Nacionalne službe zapošljavanja Kruševac zadužen upravo za rad sa stranim radnicima.

Prema zvaničnim podacima  u Srbiji je prošle godine izdato 50.397 dozvola za rad strancima  što je značajno povećanje u odnosu na 2022. godinu, kada je izdato 35.180, kao i na 2021. godinu kada je izdato 23.662.

Poverenik za izbeglice u Kruševcu Ivan Brkić kazao je da povereništvo radi pod ingerencijom Komesarijata za izbeglice i migracije te da deluju na  zahtev stranaka.

“Do sada nismo kontaktirani od strane stranih radnika. Jedini stranci koji su dolazili u naše povereništvo su ukrajinski državljani i to u na početku ratnih sukoba u Ukrajini. Bilo je nekih osam porodica koje su  na različite načine kasnije definisale svoj status”, objasnio je Brkić.

Novinarka Danijela Pavlović smatra da je jedan od najvećih problema nedostatak komunikacije kako sa stranim radnicima tako i sa kompanijama koje ih angažuju.

“Ljudi koje ovde rade nemaju poverenja, nemaju kontakt sa okruženjem. Čak je i od ljudi iz Kine koji su godinama ovde teško  je dobiti neku informaciju . Postoji doza nepoverenja. Slično je i sa kompanijama, kako onima koje angažuju strane radnike tako i sa stranim kompanijama koje upošljavaju domaće radnike”.

Oni je govorila o svom iskustvu sa kompanijom “Behtel Enka” koja radi na Moravskom koridoru i angažuje najveći broj stranih radnika u Rasinskom okrugu.

“Kada je došlo do velikog požara u kineskoj robnoj kući kompanija “Behtel Enka” je poslala svoja vozila i zahvaljujući toj pomoći nije došlo do veće katastrofe. Sami su se ponudili. Želela sam da pohvalim taj gest ali i da uspostavim kontakt sa zaposlenima. To je išlo traljavo, trapavo i nakon puno prepiski dobila sam dozvolu da uđem u krug preduzeća. Na ulazu su me fotografisali, insistirali na nizu pravila  a na neka pitanja mi nikada nisu odgovorili niti sam mogla da pričam sa radnicima koji su bili tamo. Tekst nikada niej ni objavljen. Strani radnici se druže isključivo međusobno. Nemaju kontakt sa ljudima iz lokalne zajednice. Volela bih da nas neko nauči kako da priđemo tim ljudima”, pita se Danijela Pavlović.

Inače, na debate su bili pozvani predstavnici “Behtel Enke”, “KruševacPuta” i još nekoliko preduzeća koja imaju strane radnike ali se niko nije odazvao pozivu.

Jedno od pitanja na debate bilo je i “Da li Kruševac ima strategiju kada je u pitanju dolazak stranih radnika?”.

“Neke evropske države ciljano dovode radnike iz određenih zemalja kako bi izbegli problem adaptacije. Moramo znati da među tim ljudima postoje velike razlike. Marokanci nisu isto što i Alžirci. Iranci se itekako razlikuju od Pakistanaca i Avganistanaca. Od ljudi koji su trenutno ovde moramo razlikovati dve grupe. U jednoj su oni kojima je ovo usputna stanica za Zapadnu Evropu dok će drugi, verovatno, i nakon završetka Moravskog koridora ostati ovde jer su dobri radnici i potrebni su poslodavcima. Mi pratimo na lokalu potrebe ljudi koji dolaze, a trudimo se da stvorimo što bolje uslove da dođu investitori i radna snaga koja je potrebna”, kaže Dušan Todorović, član lokalnog Saveta za migracije.

On smatra da ima puno prostora za delovanje na lokalnom nivou ali da je dosta toga vezano za politike na nivou države pa i čitavog regiona.

“Najbolje okruženje za crpljenje radne snage je ono najbliže nama – Makedonija, Kosovo, Albanija i Crna Gora , kao i deo kulturološkog kruga koji se završava sa Moldavijom i Gruzijom. Mi smo pre nekoliko godina imali kontakte sa službom zapošljavanja iz Moldavije o angažovanju radnika iz ove zemlje ali su nas okolnosti omele u daljim aktivnostima. Važno je pratiti potrebe ljudi koji dolaze jer svaki čovek je resurs”, dodao je Todorović.

Milan Obradović smatra da je veoma važan posao izrada Katalog deficitarnih zanimanja u Republici Srbiji koji bi trebalo da bude završen do kraja ove godine. Cilj ovog Kataloga je da se precizno definišu zanimanja za koje Srbiji nedostaje radna snaga i da se na osnovu toga preduzmu akcije u angažovanju stranih radnika koji su potrebni.

Projekat “Položaj stranih radnika i ranjivih grupa stranaca u Rasinskom okrugu”  je finansiran od strane Evropske unije, a podržavaju ga Grupa 484 i Danish Refugee Council.

Izvor: KruešvacPRESS

Članak DEBATA O POLOŽAJU STRANIH RADNIKA: Nepoverenje i zatvorenost prepreka za bolju komunikaciju se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

Kao uvod u debatu prezentovani su preleminarni rezultati ankete koja je sprovedena u Kruševcu, Ćićevcu i Varvarinu a u kojoj su mladi imali priliku da daju svoje viđenje zajednice u kojoj žive i omladinskog aktivizma.

„Mladi sami kažu da im je položaj užasan ili loš i to je, na neki način, očekivano. Ne mogu da kažem da naša opština, Ćićevac, ništa ne nudi mladima. Nudi neke kulturne sadržaje ali to mlade ne zanima jer ih nisu pitali šta žele. Nisu iste potrebe mladog čoveka od 16 ili 26 godina. Volela bih da se mladima pruži bar nešto zbog čega bi se uvek rado vraćali u Ćićevac“, istakla je Jovana Janev, aktivistkinja „Okulara“ i Alternativnog centra za devojke.

Luka Milenković iz CINK-a smatra da nisu previše zainteresovani za učešće u političkom životu jer „između stranaka nema velikih razlika, a straije članove nije briga šta mladi žele“.

„Ne bih želela da imam bilo kakve veze sa politikom. Mladi se gnušaju politike. Razmišljaju da je politika jedan čovek, jedna stranka i da nema ničega zašta treba da se bore“, dodaje Jovana Janev.

Nikola Cvetanović iz Stranke slobode i pravde smatra da je „u poslednjih 12 godina mladima ogađeno bavljenje politikom“.

„Mladi ne žele da učestvuju u bilo kakvim političkim akcijama mada je to greška jer njima pripada budućnost ove zemlje. Ne bi trebali stariji da im kreiraju budućnost. Trebali bi više da se uključe u politički život. U poslednje vreme pristupa nam dosta mladih ljudi i to je dobro. Želimo da oni istupaju i vode politiku. Verujem da će na narednim izborima na odborničkoj listi SSP biti pretežno mladi“, tvrdi Cvetanović.

Ana Tomić tvrdi da se „prevelik teret stavlja na mlade“.

„Pričamo o njihovoj motivisanosti a onda kažemo „Mladi nisu informisani“. Mladi često ponavljaju tu rečenicu „Nemam dovoljno vremena“ jer im je tako jednostavnije nego da ne vide efekte svog aktivizma. Mladi moraju da imaju sadašnjost, na konkretnim aktivnostima da budu uvaženi, da bi imali budućnost. U Skupštini Srbije je jako malo mladih ljudi ali se to može preneti na svaku strukturu društva, na svaku ustanovu koja se bavi mladima. I kada su tu njihov glas se ne čuje, u većini slučajeva mladi su ukras. O potrebama mladih najčešće u medijima govore drugi. Njihov angažman se najčešće završava ad hoc“, analizirala je odnos prema mladima u društvu Ana Tomić iz Edukativnog centra.

Ona smatra da su neophodne sistemske promene u društvu, na svim nivoima, jer u mnogim institucijama mladi statiraju.

„Ako ih informišemo, pozovemo i oni se uključe ali ne vide šta je to konkretno proizašlo iz toga oni više nikad neće doći. Ako su tu da popune neku anketu, da budu broj, ako ih neko stavi u neku javnu politiku da bi bili članovi reda radi oni više nikada neće doći. To je sistemski problem i na svim nivoima društva, od obrazovnog pa nadalje. Zašto mladi smatraju da je politika prljav posao? Zato što im nismo pokazali drugačije. Odgovornost je na društvu“, zaključila je Tomićeva.

Učesnici u debati potencirali su i problematičan odnos škola prema učenicima.

„Nedavno sam bila na skupu gde je iznet podatak da je u 2022. godini u Srbiji registrovano 213 dečjih brakova. Moje pitanje je glasilo „Koliko je tih brakova prijavila škola?“ pošto su to deca od 11 do 17 godina. Samo 17 slučajeva je prijavila škola. Mislila sam da je taj broj negde oko 50. To govori koliko školu zanimaju deca. Mnogim profesorima je jedini cilj da ispričaju šta imaju i daju ocene a ne da pomognu deci“, iznela je kritike na način rada u školama Jovana Janev.

Katarina Dragonjić iz neformalne grupe Rtaći iz Kićblona tvrdi da učenici nemaju dovoljno poverenja u školske psihologe a da je procedura za odlazak kod psihijatra ili psihoterapeuta komplikovana i spora zbog čega mnogo mladih ne dobija adekvatnu podršku na vreme.

Izvor: krusevacpress.com

Članak DEBATA O OMLADINSKOM AKTIVIZMU: Zašto se mladi gnušaju politike? se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

Po rečima Biljane Petrović, predsednice Udruženja „Miona“, demografska situacija u opštini Aleksandrovac je jako loša a prosečna starost stanovništva se sa 47 godina povećala na 53.

„Većina građana je, nažalost, digitalno nepismena. U tu grupu svrstavam i radnike Opštinske uprave. Zato su nam važni tradicionalni mediji kojih nema. Trenutno imamo samo „Župsku hroniku“ i jedno nezavisno izdanje koje radi, kako je prijavljeno u APR-u, agencija za organizaciju događaja. Izdavač „Rasina presa“ je sada glavni i odgovorni urednik „Župske hronike“ tako da je pod kontrolom“, priča Biljana Petrović i nastavlja.

„Što se same Opštinske uprave tiče ona nije raspoložena ni za kakvu saradnju sa civilnim sektorom. Čak imam i pouzdanih osnova da sumnjam da su mi na zahteve za informacije od javnog značaja slali, više puta, falsifikovanu dokumentaciju. Sekretarku Skupštine sam pozvala da je pitam najbanlnije pitanje – Koliko odborničkih grupa ima u lokalnom parlamentu i koliko koja grupa ima odbornika? Dobila sam jako drzak i bezobrazan odgovor da će mi odgovoriti ako joj se obratim pismeno i ako joj obrazložim zašto to meni treba i šta to uopšte ima meni da treba. Ukratko, to je Opština Aleksandrovac“.

Po rečima Slaviše Milenkovića, glavnog i odgovornog urednika KruševacPresa, 78% medijskih sadržaja u lokalnim medijima odnosi se na aktivnosti funkcionera. Osim novina i portala Grad civilnom sektoru praktično niko ne daje prostor.

Biljana Petrović ističe da u Aleksandrovcu predstavnici lokalne vlasti redovno ignorišu skupove koje organizuje „Miona“.

„Kada smo u martu organizovali okrugli sto na temu ekonomskg osnaživanja žena pozvala sam Agenciju za regionalni razvoj, Privrednu komoru, neke lokalne institucije iz Rasinskog okruga i niko nije došao. Ali su zato došli iz Ministarstva privrede i iz Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost. Zbog toga su morali da pošalju novinarsku ekipu i napravili su lep prilog za „Župsku hroniku“.

Aleksandra Milutinović iz udruženja „Okular“ iz Ćićevca ističe da je ovoj organizaciji praktično onemogućen ulazak u škole na teritoriji opštine iako su njihova ciljna grupa mladi.

„Mi smo, kao organizacija, učestvovali u procesu usvajanja Plana razvoja. Tada smo podneli i preldog da u plan razvoja opštine Ćićevac uđe međusektorska saradnja. To je prihvaćeno mada nisam sigurna da u opštini i znaju o čemu se radi. U svakom slučaju to će nam koristiti kada ubuduće budemo kontaktirali direktore škole jer sada imamo nešto našta možemo da se pozovemo“, ističe Milutinovićeva.

Aleksandra dodaje da i „Okular“ teško dolazi do prostora u lokalnim medijima.

„Jednostavno, nismo pogodni. Mnogo nas ima, mladi smo, sakupljamo neke mlade ljude, pričamo o demokratiji i ljudskim pravima. Zovu me novinari i izvinjavaju se. “Vi ste super, želimo da objavimo ali ne smemo”. Zato smo odlučili da pokrenemo naš medij, portal  “Nek se čuje glas”. To trebamo sada da registrujemo. Za sada dobro funkcioniše. Neke stvari se menjaju i sa drugim medijima. U Nišu, gde radimo projekte, nas odlično prate. Tako su i mediji u Rasinskom okrugu shvatili da nismo tolika pretnja kada neko iz Niša, ko je podoban, može da nas objavi. Sada nas više zovu“.

Biljana Petrović dodaje da njena organizacija ima probleme i oko organizacije skupova.

„Radili smo projekat koji je finansirala UN Woman i hteli smo da organizujemo skup u muzeju ali su nam otkazali. Bila sam prinuđena da žene prevedem preko puta, u kafanu. Tako sam odradila posao. Kada sam sledeći put otišla u opštinu rekla sam im: “Gospodo, ja sam realizovala projekat koji su finansirale UN. Ja sam dobila veliki plus za snalažljivost ali je Aleksandrovac dobio jedan veliki minus zbog uskraćivanja prostora“. Ostali su zbunjeni“.

Izvor: krusevacpress.com

Članak CIVILNI SEKTOR I LOKALNE VLASTI: Zabranjeni u medijima! se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.