„Imam 29 godina i rođena sam u Kruševcu. Završila sam Fakultet političkih nauka, smer za Socijalnu politiku i socijalni rad.

Iz Srbije sam otišla 2017. godine. Nakon završenog fakulteta shvatila sam da su šanse za profesionalno angažovanje u državnom sektoru, što je primarna oblast angažovanja socijalnog radnika, skoro pa nepostojeće kao i da to nije nešto čemu težim i što bi me ispunilo lično i profesionalno.

Bila sam zaposlena u par firmi vezanih za internet poslovanje, međutim želela sam da naučim više i shvatila da želim da svoje životno i profesionalno iskustvo gradim van granica Srbije.

Želja da upoznam kulture dalekih zemalja i drugih kontintenata bila je izražena još od malih nogu tako da je zapravo ta želja za avanturom ono što je najviše prevladalo da se odselim iz Srbije. Putovanje u Aziju pažljivo je planirano kako bih se 2017. godine preselila u Kinu. U provinciji  na jugoistoku Kine Guangdong, gradu  Šenženu, živela sam do početka ove godine. Trenutno živim u Vijetnamu gde se poseta zbog godišnjeg odmora zapravo pretvorila u krajnje odredište zbog trenutne situacije sa koronavirusom i nemogućnosti putovanja„, započinje svoju priču Jovana Purić.

Pored Vijetnama i Kine Jovana je uspela da obiđe i par zemalja Jugoistočne Azije i imala priliku da se bliže upozna sa načinom života u ovom delu sveta.

Ističe da bi volela, kada joj mogućnosti dozvole, obiđe i ostale zemlje Jugoistočne  kao i Centralne Azije.

„Jedan od faktora koji je uticao na to da se odselim iz Srbije je svakako nedostatak perspektive i toksična društvena atmosfera. Većina nas koji odlazimo iz zemlje ima zapravo jako skromne materijalne težnje a to su primanja koja mogu da pokriju troškove stanovanja, putovanja i nekih malih stvari. U Srbiji, nažalost, ove male stvari koje se u razvijenim zemljama podrazumevaju pod normalnim, predstavljaju luksuz i vrlo je teško finansirati bilo šta drugo osim osnovnih životnih troškova.

Želela bih da se vratim u Srbiju zbog porodice i prijatelja. Moram da priznam da su oni ono što mi najviše nedostaje. Ali upravo ta toksična društvena i politička atmosfera koja se preslikava na materijalno stanje, nešto je što me odvraća od činjenice da se trajno vratim u Srbiju.

Sa porodicom i prijateljima, što u Srbiji sto u ostalim delovima sveta održavam redovne kontakte putem interneta„, kaže Jovana i nastavlja.

„U Kini sam imala prilike da radim kao predavač engleskog jezika i da budem angažovana sa decom i mladima. Ovo mi je pružilo mogućnost da produbim znanja u oblastima kojima sam bavila na fakultetu kao i uvid u način na koji se u drugim kulturama prilazi obrazovanju i vrednostima koje se ugrađene u školski sistem i vaspitanje dece.Moj posao je trenutno i dalje usko vezan za oblast obrazovanja i rad sa decom i mladima.

Zemlje Istočne Azije su jako razvijene u različitim oblastima tehnologije i internet delatnosti čemu sam posvedočila iz prve ruke i što svakako predstavlja još jednu od sfera mojih interesovanja ka kojoj bih želela da se dalje profesionalno orijentišem„.

Jovana naglašava da do sada nije imala nikakve poslovne kontakte sa ljudima iz Kruševca radi moguće saradnje.

„Otvorena sam za saradnju budući da su tržista Istočne I Jugoistočne Azije obilata proizvodima i resursima koji ne samo da se proizvode po nižoj ceni nego ih ima i u daleko većoj raznovrsnosti  nego u Srbiji.

Inače, u Kini postoji velika i aktivna srpska zajednica. Bila sam redovno uključena u neke od aktivnosti  koja su tamo organizovane i na taj način stekla puno novih poznanika i prijatelja. Ono što sam shvatila je da je srpska dijaspora, u odnosu na druge zajednice stranaca, jako povezana i spremna da pruži pomoć kada je to potrebno. U Vijetnamu, u gradu u kome se trenutno nalazimo, je zajednica znatno manja. Međutim i ta mala zajednica, spremna je na pomoć a nadam se da ćemo u  budućnosti osim druženja organizovati i neke aktivnosti„, zaključuje svoju priču iz dalekog Vijetnama Jovana Purić.

Članak KRUŠEVAC NA VEZI SA DIJASPOROM: „Iz Srbije se odlazi zbog toksične društvene atmosfere!“ se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.