Prvi kruševački rokeri (bitnici) nisu bili muzički obrazovani ali su imali jaku volju i puno energije. Jedan od većih problema sa kojim su se rokeri suočili bio je nedostatak instrumenata. Za vežbanje su bili prinuđeni da pozajmljuju instrumenete

a oni maštovitiji i spretniji su akustične gitare, uz pomoć magneta, pretvarali u električne. Bilo je slučajeva i da su lokalni stolari pravili električne gitare za rok muzičare. Umesto pojačala često su se koristili stari prerađeni radio aparati marke „tesla“ ili „čajavec“ dok su pevači umesto mikrofona upotrebljavali mikrofone za magnetofon. Posebna priča je bilo obezbeđivanje opreme za bubnjare. Retko koji bubnjar je imao komplet bubnjeva već su se dovijali kako su znali i umeli.

Veliki dorpinos razvoju rok muzike u Kruševcu dao je i 1970. godine obnovljeni Radio Kruševac. U programskoj šemi bilo je nekoliko emisija koej su se bavile popularnom muzikom, uz direktna uključenja u program i želje slušalaca. Program su vodili Vladimir Radojičić – Vlada Šokac, Radomir Krkić Krle i Zoran Grujić Gruja.

Sedamdesetih godina u Kruševcu se otvara sve više mesta na kojima rok muzičari mogu da nastupaju kao što su hol Doma sindikata, sala Gimnazije, hol bioskopa „Kruševac“ i , naravno, Dom JNA.

Prve grupe bile su „Fantomi“, „Prisli“, „Hepi Bojs“, „Neoni“, „Dendisi“, „Grupa 13“, „Kentauri“…

Grupa „Prisli“ je delovala od 1964. do 1966. godine. To je bila prva kruševačka grupa koja je imala električne gitare. Kako u to vreme u Jugoslaviji nije bilo moguće kupiti električnu gitaru momci su od nemačke firme „Hefner“ nabavili magnete, žice, čivije, potenciometre, a otac Ljube Petrovića je od tih delova sklopio dve gitare od jasenovog drveta. Članovi grupe bili su Bratislav Stupljanin Braca, ritam i solo gitara, Miroljub Petrović Ljuba, ritam i solo gitara, i Slobodan Boca Jovanović, bubnjevi. Svirali su pesme Bitlsa, Enimalsa, Šedouza, Elvisa Prislija a nastupali su na igrankama u Učiteljskoj školi, TŠC-u i menzi Industrije „14. oktobar“.

„Plamteće zvezde“  su svirale tokom 1967. i 1968. godine a najčešće su nastupale u Pedagoškoj akademiji i Pionirskom parku. U Domu kulture u Bivolju je često nastupala lokalna grupa VIS „Neoni“ dok su Gimnazijalci formirali „Grupu 13“.

Zanimljiva je bila grupa „Asteroidi“ koja je bila sastavljena od momaka iz ulice Poručnika Božidara, a prvi nastup je imala 1968. godine u selu Kobilje!

Godine 1970. formiran je orkestar TŠC. Članovi ove grupe bili su kasnije poznati muzičari Ljubinko Kostić Bika (gitara), Nenad Stefanović – Japanac (bas gitara), Zoran Milovanović – Rus (bubnjevi), Dragan Savić Đuka (orgulje) i Sava Popović (vokal). U školi su imali prostoriju za vežbanje a nastupali su na igrankama u TŠC-u.

U prvoj polovini 70-tih jedna od popularnijih grupa u gradu bila je grupa „Pi“ sastavljena od tada već iskusnih lokalnih muzičara. Zanimljiv sastav bio je „Treća smena“, bend koji je tokom leta uglavnom nastupao na omladinskim radnim akcijama. Grupu su činili gitarista Žika Trifunović, basista Milan Tamburić, orguljaš Bane Radić, bubnjar Nebojša Velisavljević i pevač Dragoljub Duković. Van sezone radnih akcija svirali su u okolnim mestima – Trsteniku, Paraćinu, Ćupriji, Nišu, a imali su i nastupe na crnogorskom i hrvatskom primorju.

Među uspešnije lokalne grupe iz tog prvog perioda može se svrstati i grupa „Foks“ koja je nastupala od 1974. do 1976. godine. Za tri godine rada imali su oko 120 nastupa, a neposrendo pre raspada promenili su ime u „Hej“.

Izvori i FOTO:  “Nedaleko od reke Rasine – Muzički život Kruševca i okoline“ Save Popovića

Članak ČARAPANSKI VEK MUZIKE: Rok muzika dolazi u grad! se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

„Pozdrav frend!

Na početku pisma malo izvinjenje. Znam da kasnim sa javljanjem ali viša sila je bila u pitanju. Bio sam na jednom ekološkom kampu prošlog vikenda. Znaš da su ekologija, zdrava hrana i slične stvari ono što me interesuje. Zato smo išli da čistimo neki seoski potok koji su lokalni seljaci zatrpali smećem.

Mislili smo da će biti šega a ispalo je ozbiljno fizikalisanje. Tona plastičnih kesa, PVC ambalaže, boca a naišli smo na jedan šporet „smederevac“! Čudo jedno kako su ljudi nemarni i kako se bezosećajno odnose prema okruženju u kojem žive.

Najveći problem je bio u tome što nas se okupilo jako malo. Organizatori su planirali da bude 20, 25 ljudi a bilo nas je tek polovina od tog broja. Neki su izostali u poslednjem trenutku. Standardni izgovori „Imam obaveze u školi“, „Padaće kiša“, „Nešto sam prehlađen“. Plitki izgovori da se izbegne društveno-koristan rad, kako to zove moj otac.

Naravno, kada sam se vratio, i ispričao mu šta je bilo, morao sam da slušam njegova „predavanja iz prošlosti“. Sa vremena na vreme, kada nađe zgodnu temu,  matori krene da priča priče iz svoje mladosti. Ponekad davi a nekad može ponešto i da se nauči.

Kaže kako smo mi mlitava generacija koja nema ni volje ni želje da uradi nešto lepo za sredinu u kojoj živi. On je kao srednjoškolac, pre 30 i kusur godina, išao na te ORA, kako ih zove. Omladinske radne akcije. I ne samo on. Pola njegovog odeljenja. Kaže kako su malo rmbačili a malo se zezali. Kada dođe stric a oni se dohvate teme radnih akcija ne propuštaju na pomenu, uz mangupski osmeh, „kako su se dobro zabavljali sa Slovenkama iz Trbovlja“ na nekoj radnoj akciji u Makedoniji ili gde li već.

Priča mi kako su krajem 70-tih godina u Kruševcu redovno održavane omladinske radne akcije. Omladinci iz čitave zemlje sređivali obalu Rasine, uređivali spomen-park Slobodište i slične stvari. NJemu je to bilo interesantno pa kada je malo stasao i on je postao akcijaš.

Sećam se da me je pre desetak godina vodio u Veliku Lomnicu gde je nekada bilo brigadirsko naselje. Jedino što sam zapamtio su neke trule, oronule barake mada matori kaže da su tu održavani koncerti, priredbe i slične stvari.

Tu crtu da budem društveno angažovan definitivno sam nasledio od njega. Još od osnovne škole učestvujem u raznim akcijama za stare, siromašne, bolesne. Prošle godine sam postao i dobrovoljni davalac krvi. Nekako se lepo osećam kada znam da sam uradio nešto što nekome može da bude od pomoći.

Muka je što malo naših vršnjaka razmišlja na taj način. Za svaku akciju pokušavam da „vrbujem“ nekog od drugara iz grada, komšiluka, škole a skoro svi me gledaju kao da sam Marsovac. Prvo pitanje im je „Koliko se to plaća?“. Kada im kažem da nema para, da je to dobrovoljno angažovanje, voluntarizam obično me pitaju „Jesi li ti lud? Ko je blesav da radi nešto za džabe? Bolje da sedim kući i igram igrice neko da se znojim na nekoj poljani badava“.

Prošle godine sam drugara iz komšiluka i njegovu sestru  dugo ubeđivao da mi se pridruže u nekoj ekološkoj akciji. Hladno su me otkačili u fazonu „Nemamo vremena“  a posle par meseci vidim ih na štandu stranke u centru grada. Dele neke sadnice, cveće, šta li je. Pitam ih kako sada imaju vremena a on mi kaže „Od ovoga mogu da imam neku korist a od tvog skupljanja smeća i košenja trave nemam ništa“. Šta reći, šta odgovoriti.  

Definitivno, ovde je taj društveni aktivizam poprilično slab. Tu i tamo bude neka akcija ali je sve to kratkog dometa. Zato sam odlučio da ove godine, kada se završi škola, odem na neki kamp da volontiram. Za sada sam u fazi traženja. Tražim po netu zgodnu opciju, da vidim šta je u ponudi. Ako nađem nešto dobro eto mene, možda, i kod tebe u Bosni.

Veliki pozdrav iz Kruševca“

Članak PISMA PRIJATELJSTVA: Gde je nestao duh bivših akcijaša? se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.