U duhu ovog pisma reći ću, DRUŽE stari kako si?

Ovih dana mnogo je govora o jednom čovjeku koji je obilježio jedno prošlo doba. Stari kažu, maj je njegov mjesec.

Ljudi ovdje vole reći „eh kako je lijepo bilo za vrijeme one države“  a mladi to redovno upijaju i razmišljaju o tome. Većina stvari koje mladi znaju o Jugoslaviji je upravo od njihovih roditelja, starijih rođaka i djedova. Mala manjina na internetu istražuje o državi u kojoj su odrasli njihovi roditelji i oni prije njih.

U Zenici sve što postoji ljudi zahvaljuju Titu i Jugoslaviji. Zenica je Željezara, a Željezaru je podigla Jugoslavija. Tako razmišljaju ljudi ovdje, iako to nije potpuna istina, jer je Željezara postojala na tom istom mjestu i prije SFRJ i Tita. Upravo zbog Željezara Zenica je postala veliki grad i ljudi su doseljavali u ovaj grad da rade. Danas, djeca tih ljudi žive u Zenici i naravno da imaju lijepo mišljenje o onome što je njihove očeve i djedove dovelo u Zenicu, o SFR Jugoslaviji.

Mladi k’o mladi ne razmišljaju puno ni o prošlosti ni o budućnosti. Ono malo mišljenja što imaju o ovome, je pozitivno. Studenti, srednjoškolci u većini smatraju Jugoslaviju nedosanjanim snom i krive zvijezde na nebu i sve oko sebe zašto nisu rođeni prije trideset, četrdeset godina da žive u zemlji u kojoj je pravljena onako dobro muzika, filmovi, u kojoj se igrao vrhunski sport i u kojem je raja bila ispred svega. BiH, a i Zenica i dalje žive jugoslovenski san, jer gledajući sa druge strane BiH i jeste Jugoslavija u malom.

Kao i sve u životu prošlosti se sjećamo samo kroz najljepše slike, a oni koji nisu doživjeli to saznaju samo ono divno i lijepo. Stari kada pričaju o tome pričaju kao o raju na zemlji, a ja imam običaj reći naravno da je bilo ljepše vama tada nego sada jer ste tad bili mladi i imali život pred vama, a sad ste stari i  na kraju puta.

Ipak, SFR Jugoslavija je ostavila veliki trag u našim životima u Zenici. Mladi ljudi prizivaju da život bude kao nekad, ali ne prizivaju državu da se vrati. Mladi žele taj život, kvalitet života, ali ne i državu.

Danas kad svaka strana piše historije shvatamo da mnogo šta se dešavalo i da je upravo ta SFR Jugoslavija i njen sistem krivi za ono što se desilo devedesetih.

Mladi žele bolji život, a ne SFR Jugoslaviju. Žele dijelove života koji su postojali u SFR Jugoslaviji. Mladi žele budućnost, koje danas nema, a nekada je postojala.

Šta će mladi dobiti? Veliko je pitanje, ali ono što se zna je da mladi vole ostavštine prošlosti, ostavštine jednog ljepšeg i bezbrižnijeg vremena.

SFJ Jugoslavija ostaje idealizirana slika u glavama, a sadašnjost postaje i ostaje tužna siva tmurna sudbina naših života.

Druže moj, prijatelju, pišem ti ovo jer treba da znaš da niko nikog ne mrzi, već samo želi sebi i svojima bolji život. SFR Jugoslavija je nudila bolji život, a kada je prestala da bude oaza budućnosti urušila se u beznađe.

I tako čekamo dan kada će doći novi Tito i nova Jugoslavija da nas dignu iz prašine i vrate život dostojan čovjek u Zenicu, BiH, ali i u sve države bivše Jugoslavije.

Do idućeg puta, ako bude zdravlja, čujemo se i nadam se vidimo, druže moj!

Članak PISMA PRIJATELJSTVA: Šta mladi znaju o SFR Jugoslaviji (2) ? se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

Dobar li si mi druže?

Kako si? Kako je tamo u Bosni? Zenica, ako se ne varam? Valjalo bi da pogledam naša prethodna pisma i da malo osvežim pamćenje. Elem, ne bih da dužim sa pozdravima jer bih voleo da što pre pređem na stvar i postavim ti neka pitanja koja su me mučila proteklih par dana.

Prošli čas istorije je bio prilično haotičan s obzirom da je tema koju smo obrađivali bila SFR Jugoslavija, okolnosti pod kojima je nastala kao i život ljudi u njoj. U odeljenju imamo grupicu „patriota“, tako da možeš misliti kakva je pometnja nastala. Ne znam koliko je poželjno pominjati nacionalne ekstreme u razgovoru sa osobom druge nacionalnosti ali znam da je svakako poželjno razmeniti mišljenje o tome jer verujem da si i ti prošao kroz slične situacije i da ti nije bilo baš svejedno. Ja sam po sebi nisam nacionalista, a i bio sam u prilici da upoznam ljude različitih nacionalnosti i veroispovesti i poštujm raznolikost.

Moje znanje o SFRJ je diskutabilno i dosta skučeno. Informisao sam se preko Jutjuba i Vikipedije, kao i iz nekih časopisa i novina. Kad malo bolje razmislim mislim da je neinformisanost glavni razlog zbog čega mladi ljudi sa Balkana tako slabo i negativno posmatraju Jugoslaviju, bar oni mlađi, rođeni posle ratova. Zato što su fokusirani gotovo isključivo na njen raspad ali ne i na nju samu.

SFRJ posmatram kroz prizmu kulturnog života ljudi. Kada mi neko pomene neki grad prvo čega ću se setiti su bendovi i muzičari odatle. Iz razgovora sa ocem, majkom, dedom, babom i profesorima sam saznao još ponešto. Sada postoji i vremenska razdaljina pa se mogu videti i posledice svega toga.

Kažu da je Jugoslavija bila izuzetno bezbedna država. Poznata je ona uzrečica naših dedova: “Eh, u moje vreme si mogao na klupi da spavaš i niko te ne bi dirao.”, i nije nastala bez razloga. Policija je revnosno, ponekad malo previše, obavljala svoj posao. Kriminalaca nije bilo, bar ne ovih krupnijih i organizovanijih, ošišanih na kratko sa utokama.

Pročitao sam negde da im je Josip Broz dozvolio da rade to što rade u inostranstvu pod uslovom da obavljaju određene prljave poslove za njega i državu. Ti isti kriminalci su devedesetih postali nešto sasvim poželjno s obzirom na to da su kočnice u društvu popustile, tako da je ovo bio mač sa dve oštrice. Na ove “krimose” su kasnije počeli da se ugledaju deca iz moje ali i starijih i mlađih generacija.

Vodila se stroga kontrola svega što se prikazuje na televiziji i radiju i knjiga koje su izlazile, tako da su ono što bi mi danas posmatrali kao bezopasno ili čak smešno sklanjali sa ekrana. Sumnjam da bi ovako nešto moglo da se sprovede danas uzevši u obzir da su nam umesto televizora (koje nisu svi imali u to vreme) dostupni telefoni i tableti. Baba i deda su mi često pričali da su im plate bile poprilično velike, toliko velike da bi po dolasku sa letovanja imali kusur od tričavih dvadeset hiljada dinara i da bi ih čekala još veća plata. Uslovi rada su im , navodno, bili odlični, jer se vodila velika briga o radničkoj klasi (“afkors”).

Ali šta još da pomenem? Osim što nabrajam podatke s vrha glave koje sam pokupio s interneta ili u školi? Niti mi se sviđa Jugoslavija kao država i kao ideja, niti sam protiv toga. Sve što se govori, piše ili raspravlja o njoj uzimam ne sa šakom već džakom soli, s obzirom u kakvom vremenu odrastam. Smeta mi kada klinčadija mojih godina ili ne dao Bog mlađa, čak peti ili šesti razred osnovne škole, umišlja da ima neko opširno znanje o SFRJ. I to znanje pokupljeno u fragmentima i uzeto zdravo za gotovo.

Stariji sugrađani, oni koji su dobar deo života ili makar deo mladosti proveli u bivšoj Jugi, mogu biti objektivniji (nije kao da se može biti sto posto objektivan), i njihovo mišljenje ume da bude iskrivljeno frustriranošću, zbunjenošću ili senilnošću. Mogu reći da me pri savkoj novoj konverzaciji na ovu temu zaskoče prva dva. Period devedesetih, u čijem vakuumu mlađi posmatraju Jugoslaviju, me fascinira jer je tako mračan i haotičan, ali potraga za činjenicama o tom vremenu je jalova rabota s obzirom na to da se činjenice mrcvare kako bi se manipulisalo ljudima.

Usreći me i kaži mi da si i ti zbunjen kao i ja. Odgovori kad god poželiš, nije ovo tema o kojoj se može dobro promisliti za kratko vreme.

Veliki pozdrav iz Kruševca

Članak PISMA PRIJATELJSTVA: Šta mladi znaju o SFR Jugoslaviji? se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.