ljudi

ZABORAVLJENI LJUDI KRUŠEVCA: Borba za osnovne životne uslove i dostojanstvo

U Kruševcu postoji grupa ljudi koja se čini potpuno zanemarenom. To su osobe sa mentalnim hendikepom koje žive na marginama društva.

Iako su odrasli, mnogi od njih su u svojoj svakodnevnoj borbi na istoj tački kao i deca, jer su im potrebni isti uslovi da bi im život bio lakši i pun. Ali i u ovom malom društvu koje su stvorili, osećaju se kao da nešto znače. Za njih, jedan mali korak je ponekad čitav svet.

Slađana Milenković, sekretar Udruženja za mentalno nedovoljno razvijene osobe, objašnjava da su najveći problemi sa kojima se susreću u stvari najosnovniji, kao što je prevoz.

Dok su išli u školu, imali su besplatan autobus, ali sada, kad su odrasli, ne mogu da priušte kartu. I to je jedan od najvećih problema. Moraju da imaju sredstva da dođu do nas, a to često nije slučaj“, objašnjava ona.

Članovi i članice Udruženja za mentalno nedovoljno razvije osobe žive na marginama društva FOTO: CINK – G. Jevtić
Članovi i članice Udruženja za mentalno nedovoljno razvije osobe žive na marginama društva FOTO: CINK – G. Jevtić

Milan je jedan od onih koji koristi sve mogućnosti koje mu Udruženje pruža. Živi sa gluvonemim roditeljima ali je samostalan u mnogim stvarima. Naučio je da se obrije, da sadi cveće, da čisti ispred zgrade.

 „Ovde je super. Nađem nove prijatelje, naučim nešto novo svakog dana. Ovde mi je kao kod kuće“, kaže Milan s ponosom.

Za njega, ova zajednica je oaza, jer mu pruža mogućnost da bude samostalan i da se oseća vrednim.

Prva poseta bazenu – najlepše iskustvo u životu

Tina, koja živi sa ocem, više voli da bude kod kuće, ali otac je često dovodi u Udruženje, jer ne želi da bude zatvorena.

Ove godine sam prvi put otišla na bazen u Ribarskoj Banji. Bilo je to najlepše iskustvo u životu“, dodaje Tina s osmehom.

Ljudska potreba za društvenim kontaktom je nešto što ona oseća kao svi mi, ali ne uvek ima šansu da ga ostvari.

Jadranka je uvek nasmejana, ali ima problema sa govorom i ponekad je teško razumeti je. Međutim, ona je uvek tu za druge i često je prva koja će pomoći kada je neko u potrebi. Za nju je Udruženje spas.

Slađana Milenković  nam je ispričala jedan veoma važan i potresan detalj.  Jadranka i njena majka žive u stanu koji je u veoma lošem stanju.

Izvinjavam se Jadranki i njenoj majci, Radici, što žive u takvim uslovima, ali ja ne mogu da učinim ništa. Socijalno nije ni došlo da ih poseti, a oni su u velikoj potrebi za pomoć“, kaže Slađana.

Tina je ove godine, po prvi put u životu, slavila rođendan u udruženju. Prvi put je duvala svećice na torti, prvi put je jela tortu.

Slavila sam rođendan prvi put sa mojim drugarima, probala sam tortu, bilo je prelepo“, kaže Tina. Taj trenutak nije bio samo obeležen svečanošću, on je značio da je ona, konačno, mogla da oseti tu radost koju mnogi od nas uzimaju zdravo za gotovo.

Zaboravljeni od institucija i političara

Za ovu zajednicu, najveći problem nije samo materijalna beda, već i sam način na koji ih društvo tretira.

Nas niko ne primećuje. Mi idemo na sajmove, izložimo svoje radove – krpe koje smo vezli ili crteže koje smo nacrtali. Ali, uglavnom, oni koji nas gledaju, ne vide nas stvarno. To nam najviše nedostaje – da nas neko primeti kao ljude, da nas ne smatra za nešto manje“, govori Slađana Milenković.

Institucije malo pažnje posvećuju mentalno nedovoljno ravijenim osobama FOTO: CINK – G. Jevtić
Institucije malo pažnje posvećuju mentalno nedovoljno ravijenim osobama FOTO: CINK – G. Jevtić

Kada smo pitali Milana da li ima prijatelje, odgovorio je tužno:

Imao sam, ali je on umro. Sada se družim samo sa ovima iz Udruženja“.

Njegovi prijatelji su oni koje poznaje i koji razumeju njegov život, ali je razlika u tome što oni nemaju šansu da se druže sa ostatkom sveta.

Roditelji, takođe, pate sa svojom decom. Njihova patnja je često nečujna ali očigledna.  Upamtila sam jednog oca koji je bio veoma ljubazan, ali njegovi odgovori su bili tihi i povučeni. „Ne znam šta da radim…“ Rekao je, sa tugom u očima. Čini se da je gotovo slomljen. Ova emotivna patnja nije samo lična, već i kolektivna. Roditelji ovih ljudi često se osećaju kao da su krivi, kao da nešto nisu uradili kako treba, iako je zapravo ceo sistem taj koji ih je zapostavio.

Članovi i članice Udruženja MNRO su naši sugrađani koji su pogođeni sistemskim problemima. I dok im je potrebna pomoć u osnovnim stvarima – od prevoza do rešavanja stanovanja, oni traže i poštovanje i razumevanje.

Verovatno  je najveći problem potpuna nezaninteresovanost lokalnih vlasti.

Opština nikada ne dolazi da nas obiđe. Mi tražimo pomoć i od gradonačelnika, ali ništa“, kaže Slađana i dodaje.

 „Mi možemo mnogo da uradimo za njih. Dajte Milanu šansu za posao, omogućite im besplatan prevoz, pomognite Jadranki i njenoj majci, rešite im stan. To su samo mali koraci, ali za njih znače čitav svet“, nabraja Slađana Milenković, podsećajući nas da ove ljude sistem ne sme da zaboravi.

Izvor: KruševacPRESS