Nedaleko od seoskog igrališta u Gredetinu, na mestu gde poljoprivrednici toče artešku vodu za svoje prskalice, zabeležen je prizor koji duboko zabrinjava — izbačena i neobezbeđena ambalaža od toksičnih hemikalija ostavljena je na samo metar od vodoizvorišta. Ovaj šokantan primer nebrige samo je deo šireg, sistemskog problema, jer u seoskim sredinama skoro da i nema organizovanog sakupljanja ambalažnog otpada. Dok se nadležni pravdaju komplikovanim propisima, bacanje otrova pored vodotokova i u prirodi postaje svakodnevica koju više niko ne sankcioniše.
Skladištenje i reciklaža ambalaže od pesticida u Srbiji su još uvek nedovoljno razvijeni. Od oko 1.000 do 1.200 tona ovog opasnog otpada, koliko se godišnje stvori, pravilno se zbrine i reciklira tek oko 400 tona. Ostatak često završava u prirodi ili komunalnom otpadu.
Upravljanje ovom vrstom otpada definisano je zakonom i zasniva se na odgovornosti proizvođača i korisnika. Poljoprivrednici su u obavezi da ambalažu odmah nakon pražnjenja isperu tri puta, odnosno primene postupak trostrukog ispiranja, a isprana tečnost se vraća u prskalicu. Nakon toga ambalaža se privremeno skladišti na gazdinstvu do predaje ovlašćenom skupljaču.
Neki proizvođači savetuju da se nakon trostrukog ispiranja i ceđenja, isperu čep i navoj, a zatim na više mesta probušiti ambalaža da ne bi slučajno došlo do njene ponovne upotrebe. Opranu i izbušenu ambalažu treba odložiti u plastične džakove i čuvati na bezbednom mestu van domašaja dece i životinja, idealno pod ključem, dok se ne preda ovlašćenom sakupljaču.
Zabranjeno je bacanje ove ambalaže u komunalni otpad, ostavljanje u prirodi, na njivama, pored kanala, u potocima, kao i njeno spaljivanje, jer se na taj način oslobađaju toksični gasovi.
Tako kaže zakonska regulativa, ali problemi na terenu su prisutni i možda trenutno i nerešivi. Postoji nedostatak stalnih sakupljačkih mesta u seoskim sredinama, pa se sakupljanje uglavnom, ako ga uopšte i ima, vrši kroz povremene sezonske akcije. Njih sprovode udruženja i lokalne samouprave. Redakciji nije poznato da su ovakve akcije organizovane na teritoriji opštine Aleksinac.
Suština je u tome, kako nam kažu upućeni sagovornici u ovoj oblasti, da su propisi komplikovani. Oni koji bi organizovali prikupljanje ovog opasnog matrijala mogli bi da dođu u situaciju da zbog toga zažale, jer je teško sve to sprovesti, a ne doći u situaciju da se prekrši neka od procedura.
Sve ovo navedeno nije opravdanje za naše poljoprivrednike da ovaj opasan otpad bacaju gde stigu i kako im je volja, ne vodeći računa čak ni o vodotocima. Jednu od mnogobrojnih takvih slika zabeležili smo u Gredetinu, kod seoskog igrališta, gde se nalazi arteška voda i koju poljoprivrednici ovog kraja koriste za punjenje cisterni, atozimera i prskalica.
Iz nekog samo njima poznatog razloga, ovu opasnu ambalažu ostavljaju svega metar ili dva od cevi sa koje toče artešku vodu. Malo je reći da je to neodgovorno, a u nekim društvima ovakvo ponašanje bi bilo i više od prekršaja.
Samo 50 metara od mesta gde smo zabeležili ovaj užasni pejzaž nalazi se kontejner. Nije po propisu odlagati ovu ambalažu u kontejner, ali je još manje po zakonu ostavljati je pored izvora vode, u prirodi i na otvorenom prostoru. Svaka dalja reč je suvišna, bilo da je upućena poljoprivrednicima ili inspektorima koji bi trebalo nešto da preduzmu.
Tekst i foto: Ninoslav Miljković
Izvor: KruševacPRESS
