Iza akronima SLAPP krije se „Strategic Lawsuits Against Public Participation“ odnosno zloupotreba prava na tužbu. Zašto Srbiji nije potreban poseban Zakon o SLAPP-u i koji pravni mehanizmi su na raspolaganju sudijama objašnjava advokat Mihailo Pavlović.
„O SLAPP postupcima se već godinama, u većoj ili manjoj meri, priča u Srbiji. Nažalost manje u pravosuđu, a više među aktivistima, novinarima i drugim žrtvama ovih postupaka kojima su finansijski moćnici, ali i druga lica, uključujući i državu, zatrpali pravosuđe Srbije.
Uprkos tome što je Evropski sud za ljudska prava već donosio presude u kojima je utvrđivao povrede prava zaključujući da je reč o SLAPP postupcima, kao i činjenici da je Komitet ministara Saveta Evrope doneo 5. aprila 2024. godine Preporuke koje uređuju ovaj problem, srpske sudije i dalje ostaju neme na prigovore tuženih da su SLAPP-ovani. Razlozi za ovakvi postupanje sudija su raznoliki, ali između redova se može pročitati uniforman odgovor – Srbija nema poseban zakon (ili norme u nekim drugim zakonima) o SLAPP postupcima, pa ih samim tim pravosuđe ne prepoznaje i nema mogućnost da se protiv toga bori. Da li je ipak tako?“, pita se advokat Pavlović.
Zloupotreba prava na tužbu
Da bismo mogli da odgovorimo na ovo pitanje, neophodno je najpre demistifikovati pojam SLAPP-a. Iako je opšte poznato da je reč o akronimu iza kog se krije „Strategic Lawsuits Against Public Participation“u suštini se radi o zloupotrebi prava na tužbu. To konkretno znači da tužioci (finansijski moćnici i sl.) ove parnice ne vode u cilju zaštite nekog svog privatnog ili poslovnog interesa, što bi i trebalo da bude osnovni razlog za pokretanje sudskog postupka, već isključivo da zastraše tužene i da postignu odvraćajući efekat (chilling effect),odnosno da ih ovim postupcima prinude da prestanu da se bave aktivizmom ili pišu o njima u medijima.
„S obzirom na očigledno odsustvo pravnog interesa za sudsku zaštitu takvih tužilaca i jasan zaključak da su tužioci zloupotrebili svoje pravo na tužbu, moramo se vratiti postojećem zakonodavstvu u Srbiji kako bismo razvejali zabludu da Srbija nema mehanizme za sprečavanje ovih zloupotreba.
Odredbama Zakona o parničnom postupku je u više članova regulisano pitanje zloupotreba prava. Već na početku, u okviru osnovnih odredbi ovog zakona, u članu 9 je propisano da je sud dužan da spreči i kazni svaku zloupotrebu prava koje imaju stranke u postupku. U glavi ovog istog zakona koja uređuje pitanje nepoštovanja procesne dicipline, član 187 nalaže da u slučaju da je nekoj od stranaka, usled zlopotrebe procesnih ovlašćenja, naneta šteta, sud će oštećenoj stranci, na njen zahtev da dosudi naknadu štete. U slučaju da stranka istakne zahtev za naknadu štete zbog zloupotrebe procesnih ovlašćenja, sud će iz razloga celishodnosti da odvoji postupak“, objašnjava Mihailo Pavlović i nastavlja.
„Ukoliko bismo samo ove dve procesne odredbe primenili na SLAPP parnice, teško je otrgnuti se zaključku da sud ima mehanizme da, nakon što utvrdi da se radi o ovoj vrsti postupka, već na startu sankcioniše tužioca zbog zloupotrebe prava na tužbu. Štaviše, sud je ovlašćen da tuženom koji je predmet ovog progona, dosudi i naknadu materijalne i nematerijalne štete koju je pretrpeo. Dovoljno je samo da tuženi istakne ovakav zahtev da bi sud imao osnov za takvu svoju odluku.
Značajno je ukazati na još dve relevantne odredbe Zakona o parničnom postupku koje regulišu pitanje pravnog interesa za tužbu. Odredbom člana 194 ovog zakona je u drugom stavu propisano da se tužba za utvrđenje može podneti ako tužilac ima pravni interes da sud utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog spornog prava ili pravnog odnosa, pre dospelosti zahteva za činidbu iz istog odnosa ili istinitost odnosno neistinitost neke isprave, ili ako tužilac ima neki drugi pravni interes.U slučaju odsustva pravnog interesa za podnošenje tužbe iz člana 194, Zakon u članu 294 stav 1 tačka 6 propisuje da sud takvu tužbu odbaci posebnim rešenjem“.
Sudije imaju mehanizme da spreče maltretiranje tuženih
Ako se vratimo na raniji zaključak da je SLAPP zapravo zloupotreba prava na tužbu, jer tužioci nemaju nameru da štite neki lični ili poslovni interes, već isključivo da zastraše i progone aktiviste, medije i sl. odredbe člana 194 i 294 Zakona o parničnom postupku deluju veoma primenjive na ove slučajeve. Veza ova dva člana sa ranije pomenutim članovima 9 i 187 zakona samo upotpunjuje pravni put kojim bi sudije mogle da se vode u ovim parnicama.
„Iako na prvi pogled postoji dilema da li se tužba može uvek odbaciti ili je to samo primenjivo kod tužbi za utvrđenje (tzv. deklaratorne tužbe), a ne i kod tužbi za činidbu (tzv. kondemnatorne tužbe), smatram da je ta dilema nepostojeća. Razlog leži u činjenici da ne postoji nijedna kondemnatorna tužba koja u sebi nema deklaratorni zahtev. Konkretno, da bi sud bilo koga obavezao npr. da isplati neku štetu, preduslov za to jeste da šteta postoji, odnosno da je takav zahtev osnovan. O osnovanosti zahteva kod kondemnatornih tužbi se odlučuje međupresudom čija izreka glasi da se „utvrđuje da postoji osnov tužbenog zahteva“. Na temelju ovakvog pristupa tumačenju propisa, sudovi bi mogli da reše jednačinu koju su, kako se čini, sami sebi bezrazložno postavili.
Na kraju, podsetio bih i da je Srbija još 2003. godine ratifikovala Evropsku konvenciju o ljudskim pravima koja u članu 17 izričito zabranjuje zloupotrebu prava i to na način da se ništa u Konvenciji ne može se tumačiti tako da podrazumeva pravo bilo koje države, grupe ili lica da se upuste u neku delatnost ili izvrše neki čin koji je usmeren na poništavanje bilo nekog od navedenih prava i sloboda ili na njihovo ograničavanje u većoj meri od one koja je predviđena Konvencijom. Srbija je Konvenciju ratifikovala zakonom i ona se neposredno primenjuje kao i svi drugi propisi u zemlji. Shodno tome, svaki sudija može direktno primeniti ovaj član i odbaciti tužbu zbog zloupotrebe prava.
Ovo je samo deo mehanizama koji srpskim sudijama stoji na raspolaganju da na vreme zaustave priliv novih masovnih parnica i spreče maltretiranje tuženih. Uporište postoji i u domaćim zakonima, kao i u samoj Konvenciji, samo je neophodno primeniti norme u skladu sa prirodom zbog koje su i kreirane. Čini se međutim da je i dalje lakše ovo izgovoriti nego i uraditi i da ćemo morati da sačekamo da međunarodni sudovi reše ovo pitanje umesto nas. Do tada ostaje da se nadamo da tuženi neće pretrpeti nenadoknadive štete boreći se za interese svih nas“, zaključuje advokat Mihailo Pavlović iz advokatske kancelarije „Mijatović&Pavlović“ i jedan od najupućenijih advokata u Srbiji kada je reč o SLAPP postupcima.
Izvor: KruševacPRESS
