Aleksandra Čolić je spletom okolnosti od Kruševca, preko Beograda i Egipta, pre tri godine stigla do daleke Kine, tačnije juga ove zemlje i provincije Guandong.
„Moja karijera edukatorke za rani razvoj dece započela je 2015. godine u Aleksandriji, u Egiptu, kao deo jednog programa stručne prakse. To iskustvo nije bilo baš jednostavno, posebno časovi religije koje deca pohađaju u tako ranom uzrastu a ja sam se , sticajem okolnosti, našla tamo i videla kako to izgleda. Kako god, biti turista ili živeti negde pravi jako veliku razliku. Nakon dve godine rada i sticanja iskustva u Egiptu, na koje sam jako ponosna, preselila sam se u Kinu„, kratko iznosi neke detalje o svom egipatskom iskustvu Aleksandra i nastavlja.
„Za tri godine, koliko sam već u Kini, škola u kojoj sada radim je moje treće radno mesto i na njemu sam poslednje dve godine. Trenutno radim na rukovodećoj poziciji Sektora za strance. Posao koji radim je jako odgovoran jer sam direktno zadužena za brigu o deci, ne samo njihovu bezbednosti već i za njihov emocionalni razvoj. Neka deca su jako uplašena i stidljiva dok se druga svakodnevno poigravaju i isprobavaju svoj smisao za humor“, objašnjava Aleksandra.
Adaptacija na život u gradu Fošan, u provinciji Guangdong, blizu granice Kine sa Hong Kongom i Makaom, za Sandru je bio veliki izazov.
„Posle dužeg perioda u drugoj sredini sve je teže praviti paralele sa životom u Srbiji. Naposletku, čovek je svuda čovek. Onda kada novostečene navike postanu deo nas onda se ne osećamo tako drugačijima niti je sredina mnogo drugačija. Zahvaljujući sportu, džudou, kojim sam se dugo bavila, nije mi teško da se prilagodim promenama i izazovima.
Sa rođacima i prijateljima se redovno čujem. Bez obzira na sve cenzure i zabrane koje postoje u Kini, nađem načina. Tome nas je, valjda, naučio, ovaj stil. Ako postoji volja ili nužna potreba, ili obe uvek postoji način. Samo nam je potrebno malo mudrosti i malo vremena da ga uočimo.
Verujem da svima nama u dijaspori nedostaje Srbija ali ko god je uspeo da izgradi karijeru van Srbije, što nije bilo jednostavno, uvek će ostati „domaći turista„, zaključuje Aleksandra Čolić.
