Rano prepoznavanje promena u ponašanju, preventivne radionice i otvoren razgovor ključni su za dobrobit učenika, ali stručnjaci upozoravaju da briga o emocionalnom stanju ne sme da zavisi samo od stručne službe, već mora postati odgovornost cele škole.
Početak školske godine ne znači samo povratak časovima, obavezama i ocenama. Škola je često i mesto na kojem se prvi put primete promene u ponašanju, povlačenje, pad motivacije, problemi u odnosima sa vršnjacima ili druge teškoće koje mogu ukazivati da detetu nije dobro.
Pitanje je, međutim, koliko škole imaju kapaciteta da takve probleme prepoznaju na vreme i koliko je psihološka podrška deo svakodnevnog rada, a ne samo reakcija kada se problem već pojavi.
–U našoj školi rade dva stručna saradnika koji su uvek dostupni za neposredni rad sa učenicima. Jednosmenski rad na koji smo prešli od prošle školske godine nam pruža mogućnost da psihološkom podrškom budu pokriveni svi učenici u svakom trenutku tokom boravka u školi– navode Nataša Krkić i Kristina Simić, psihološkinje u OŠ “Dositej Obradović” u Ćićevcu.
Mentalno i emocionalno stanje učenika, kako navode, ne prati samo stručna služba. Prvi koji mogu da uoče promenu često su nastavnici i odeljenske starešine.
–Mentalno i emocionalno stanje učenika prate pre svega njihove odeljeske starešine ali i predmetni nastavnici koji o eventualnim problemima ili poteškoćama koje postoje kod pojedinih učenika izveštavaju ostale kolege i PP službu.
Škola, međutim, nema poseban program posvećen mentalnom zdravlju. Tema se obrađuje kroz različite aktivnosti u okviru postojećih programa. Tokom školske 2025/26. realizovana je radionica “Zdrava komunikacija – mentalno higijenski rad“, tematski dani u okviru “Nedelje sećanja”, aktivnosti “Vrednosti i vrline kao životni kompas”, radionice Crvenog krsta i obeležavanje Međunarodnog dana mentalnog zdravlja. U novoj školskoj godini učenici će se ovom temom baviti i kroz slobodnu nastavnu aktivnost “Harmonija duše i tela”.
Psihološkinje navode da se učenici kojima je potrebna podrška “najčešće prepoznaju opservacijom i praćenjem od strane roditelja, predmetnih nastavnika i odeljenskih starešina“, nakon čega se obraćaju psihologu. Individualni razgovori su, kako tvrde, česti, a učenici se podstiču da i sami potraže pomoć.
–Učenicima je u našoj školi psihološka podrška dostupna u svakom trenutku kada osete potrebu za razgovorom, savetom ili pomoći– kažu Krkić i Simić, te ističu da je važno da učenici pomoć ne doživljavaju kao znak slabosti, već da se kroz poverenje i otvorenu komunikaciju ohrabre da je potraže.
Da je upravo rano prepoznavanje jedan od ključnih elemenata podrške, smatra i Anđela Ristić, master pedagoškinja i integrativna dečija psihoterapeutkinja, stručna saradnica u OŠ “13. oktobar” u Ćupriji i Obrazovnom centru “Reč po reč“ u Jagodini:
–Rano prepoznavanje problema često je presudno za uspešnu podršku detetu. Uloga školskog pedagoga i psihologa nije da postavlja dijagnoze, već da prepozna prve promene u emocionalnom, ponašajnom, socijalnom i školskom funkcionisanju učenika i organizuje adekvatnu podršku.
Kao neke od znakova koje odrasli ne bi trebalo da zanemare navodi naglo pogoršanje školskog uspeha, povlačenje iz društva, dugotrajnu tugu, gubitak motivacije, razdražljivost, učestale konflikte, veliki broj izostanaka, probleme sa koncentracijom i telesne tegobe poput glavobolje i bolova u stomaku bez jasnog medicinskog uzroka. Posebnu pažnju, dodaje, zahtevaju samopovređivanje i ponašanja koja značajno odstupaju od uobičajenog.
Ristić posebno ističe da školska podrška ne bi trebalo da zavisi od toga da li će dete samo pokucati na vrata psihologa.
–Mnoga deca nikada neće sama zatražiti pomoć. Neka se plaše osude, neka ne žele da opterećuju roditelje, a neka jednostavno ne umeju da objasne šta osećaju. Zato je važno da odrasli budu dovoljno stručni i osetljivi da prepoznaju promene i reaguju na vreme.
Kao primer drugačijeg načina obraćanja deci, Ristić izdvaja anonimnu “Kutiju poverenja“, kroz koju su joj se, kako kaže, obraćali učenici koji možda ne bi bili spremni za razgovor licem u lice.
Međutim, podrška ne sme da se završi na reakciji kada problem postane vidljiv.
–Verujem da je prevencija najvažniji deo našeg posla. Najveći uspeh nije kada rešimo problem, već kada sprečimo da do njega dođe. Kroz radioniceo emocijama, mentalnom zdravlju, asertivnoj komunikaciji, vršnjačkim odnosima i prevenciji nasilja i diskriminacije deca razvijaju veštine koje će im pomoći da lakše prevazilaze izazove. Mentalno zdravlje treba da bude prisutno tokom cele školske godine, a ne samo kada se pojavi problem ili obeležava neki važan datum– kaže ona.
U tome vidi prostor i za dodatno jačanje kapaciteta škola. Iako smatra da kapaciteti postoje, upozorava da “nisu uvek dovoljni u odnosu na potrebe“, zbog sve većeg broja dece koja se suočavaju sa anksioznošću, problemima samopouzdanja, teškoćama u regulaciji emocija i izazovima digitalnog okruženja.
–Potrebno je da cela škola postane prostor podrške. To podrazumeva razvoj vršnjačke podrške, osnaživanje učeničkih inicijativa, veću uključenost roditelja i otvoren razgovor o mentalnom zdravlju tokom cele godine, a ne samo u sklopu obeležavanja važnih datuma. Deci su potrebni prostori u kojima mogu da pogreše, uče i razvijaju se bez straha od osude. Kada učenik zna da postoji odrasla osoba koja će ga saslušati i razumeti, mnogo će lakše potražiti pomoć kada mu je potrebna.
Zato bi, prema njenom mišljenju, mentalno zdravlje trebalo da postane odgovornost čitave škole, a ne samo stručne službe.
–Volela bih da briga o mentalnom zdravlju postane sistemska odgovornost cele škole, a ne samo stručnih saradnika. Mentalno zdravlje ne sme biti tema kojom se bavimo tek kada se pojavi problem, već deo svakodnevne školske kulture– poručuje Ristić.
OŠ “Dositej Obradović” u Ćićevcu o mentalnom zdravlju učenika posvećuje pažnju kroz rad stručne službe, individualne razgovore, radionice i različite preventivne aktivnosti. Podrška postoji i škola nastoji da učenicima bude dostupna kada im je potrebna.
Ipak, pitanje koje ostaje nije da li se o mentalnom zdravlju dece u školi brine, već da li je postojeća podrška dovoljna u odnosu na potrebe učenika i može li se dodatno unaprediti. Jer cilj ne bi trebalo da bude samo da pomoć postoji kada je dete zatraži, već da škola može na vreme da prepozna problem i pruži dovoljno podrške svakom učeniku kojem je potrebna.
Aleksandra Paunović
Izvor: KruševacPRESS
