Podaci iz istraživanja Global Media Monitoring za 2025.godinu, koje Jakovljević izdvaja kao ključno jer obuhvata i lokalne i digitalne medije, pokazuju da rodni stereotipi u izveštavanju i dalje ne posustaju, bez obzira na to da li je reč o lokalnim, regionalnim ili nacionalnim medijima.

–Ni digitalizacija to nije radikalno promenila. U medijskim sadržajima je i dalje prisutno ignorisanje i nipodaštavanje žena i njihovog društvenog doprinosa i uloge, forsiranje tema koje se odnose na fizički izgled, majčinstvo. Žene su ređe intervjuisane nego muškarci osim ako nije reč o zabavnim i, donekle, kulturnim sadržajima.

Medijsko relativizovanje nasilja prema ženama

Jakovljević kao važno ističe da se nasilje prema ženama se često relativizuje i normalizuje dotle da se čak žrtva proglašava krivom.

-Analizirajući više od 36.000 informacija o nasilju prema ženama u periodu od 2019. do 2021. grupa Novinarke protiv nasilja otkrila je da su mediji u 40 odsto tih objava prekršili etičko pravilo otkrivanjem identiteta žrtava ili članova porodice. Dakle, mediji svojim izveštavanjem odražavaju tradicionalne rodne uloge i društvene obrasce i, istovremeno ih re-kreiraju, odnosno ponovo proizvode.

Prema nalazima Global Media Monitoringa, nedovoljno predstavljanje žena u zanimanjima i na pozicijama moći ostaje konstantna, kao i tendencija da se one opisuju prema njihovim godinama i fizičkim atributima.

– Analiza fotografija u medijskim sadržajima i dalje pokazuje obrasce seksualizovanog prikazivanja žena. Kada je reč o načinu na koji lokalni mediji prikazuju žene, važno je imati u vidu širi kontekst. Malobrojni profesionalni lokalni mediji se jako trude da opstanu u situaciji kada su im uskraćena sredstva iz budžeta i zvanične informacije iz lokalnih uprava i institucija, a pristalice režima im upućuju uvrede i pretnje.Važno je odati priznanje profesionalizmu u takvim uslovima i trudu da se koliko-toliko poštuju standardi profesionalnog izveštavanja uključujući tu i rodno senzitivno izveštavanje.

Poplava religioznih sadržaja u lokalnim medijima

Na naslovnim stranama nekoliko lokalnih portala, prema rečima Jakovljević, zapaža se dosta religioznog sadržaja a malo tema koje propituju društvenu stvarnost i istraživačkih tekstova.

–Na nekoliko lokalnih portala, konkretno 21. i 22. jula tekuće godine,zabeležene su aktivnosti nevladinog sektora, uglavnom u smislu najave događaja i saopštenja, ređe tema kojima se bave i zastupaju udruženja. Nedostaju intervjui, videla sam samo jedan i to intervju muškarca. Čak i kada su žene akterke događaja, nema njihovih izjava. U članku o porodičnoj firmi govori samo jedan član porodice – muškarac. Upotreba rodno senzitivnog jezika, odnosno ženskog roda za zanimanja titule i funkcije žena nije dosledna i ujednačena. Na primer, na istom portalu, ona koja pliva je „plivačica“ a ona koja rukovodi je „rukovodilac“, studenti oba pola su navedeni samo u muškom rodu, dok su novinari oba pola navedeni, svaki u adekvatnom rodu.

Odgovarajući na pitanje gde je granica između informisanja i senzacionalizma kada se izveštava o ženama, te zašto mediji i dalje imaju potrebu da u naslovima naglašavaju da je neka uspešna osoba „lepa“, „majka troje dece“ ili „nežnija polovina“, Jakovljević kaže:

–Duboko smo ukorenjeni u patrijarhat, u kojem se uloge jasno dele na muške i ženske. I duboko smo ukorenjeni u nasilje.Slavimo ratne zločince umesto da ih se stidimo. Za pokvarene govorimo da su snalažljivi. Dozvoljavamo kriminalnim uličnim bandama da tuku pamet ove zemlje.Umesto da promoviše, Ustavni sud Srbije suspenduje Zakon o rodnoj ravnopravnosti. Nasilno društvo počiva na nasilnim obrascima i reprodukuje ih.

U takvim nasilnim društvima, ističe ona, svako od nas je samo sredstvo koje služi naciji i onima koji upravljaju državom:

–Takva društva smatraju da žene služe za rađanje odnosno obnavljanje nacije, zato se u javnom prostoru definišu kroz fizički izgled, broj dece, zato im se sugeriše kuća kao prirodno stanište i mesto aktivnosti. Mediji su tu u službi onih koje žene smeštaju i žele u pomenutim okvirima, a to su vlast, crkva, desnica, ratni i svi drugi profiteri, trgovci oružjem, i pokretači i akteri ratova i sukoba.

Ipak, neke stvari su se zahvaljujući upornosti aktivistkinja i borkinja za ženska prava promenile.Zahvaljujući, pre svega, ženskom pokretu, koji u modernom smislu reči u Srbiji postoji od sedamdesetih godina prošlog veka, žene su znatno ojačale.

–Imali smo i jedan kratak period intenzivne demokratizacije zemlje, približavanja Evropskoj uniji, što je nestalo posle ubistva Đinđića. Studentkinje i građanke koje sve vreme nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu, novembra 2024. učestvuju rame uz rame sa muškarcima u protestima protiv korupcije i za vladavinu prava a često su i predvodnice tih pobuna i protesta pokazuju izuzetnu hrabrost. Sumnjam da će dozvoliti da žive u društvu u kojem će im nešto biti zabranjeno ili nedostupno.

Rodna perspektiva u izveštavanju

O tome kako novinari/ke u praksi mogu da promene dugogodišnje navike kada je u pitanju rodno senzitivan jezik, Jakovljevićka kaže:

–Navike se menjaju stvaranjem novih navika. Smatra se, često, da je novinarstvo ženska profesija jer u njoj radi značajan broj žena. Međutim, osim oblasti Pacifika, Kariba i Severne Amerike, broj novinarki je još uvek manji od broja novinara. Žene su i dalje manje zastupljene u izveštavanju o političkim i ekonomskim temama, kao i u sportu, ali po prvi put čine 52% naučnih i zdravstvenih reporterki. Ovo navodim zato što pol utiče na rodnu perspektivu u pričama.

Rodna perspektiva, kako ističe naša sagovornica, izraženija je u tekstovima koje pišu novinarke.

–Da bi se pisalo na rodno senzitivni način mora se učiti, tako da su edukacija, razmena informacija i primera dobre prakse, mentorstvo, načini da se stvari menjaju. Regulatorna medijska tela moraju da sankcionišu, u skladu sa svojim mandatom, kršenje Zakona o javnom informisanju i novinarske kodekse uključujući i standarde rodno senzitivnog izveštavanja. Savet za štampu to i radi, ali znamo kakva je situacija sa REM-om koji je tek sada obnovljen. Dakle, sa jedne strane edukacija i rodna senzibilizacija novinara i novinarki, a sa druge primena zakona.

Kao „prvo crveno svetlo“ u tekstu koje odmah signalizira da je prekršeno rodno osetljivo izveštavanje, Jakovljevićka navodi upotrebuili odsustvo upotrebe ženskog roda za zanimanje, titule, funkcije žena, kao i to ko je na fotografijama.

– Takođe, odsustvo imenovanja žene u tekstu posebno ako je muškarac imenovan, potezanje za ravnotežama, na primer govori se o nasilju prema ženama, a onda bude pitanje o nasilju prema muškarcima. Pazite, ovde govorim o ozbiljnim medijima, ne govorim o tabloidima, njih i ne smatram medijima i nemam uvid u njihovo izveštavanje.

Minimalnu promenu koju bi lokalni urednici/ce i novinari/ke mogu da uvedu već u nekom sutrašnjem tekstu, kako bi javni prostor bio pravedniji prema ženama, Snežana Jakovljević vidi u sledećem:

–Trebalo bi da se obrazuju, da čitaju. Preporučujem, na primer, tekstove i intervjue profesorke doktorke Svenke Savić, profesorke Snježane Milivojević, Tamare Skroze, novinarke, „Smernice za medijsko izveštavanje o nasilju prema ženama“, koje su objavile Novinarke protiv nasilja, „Vodič za izveštavanje o nasilju prema ženama“ Autonomnog ženskog centra, Medijsku deklaraciju Feminističkog kulturnog centra BEFEM, Kodeks novinara Srbije.

Udruženje žena Peščanik je od 2003. do 2009. uz podršku Norveške Narodne pomoći realizovalo program „Žene to mogu u medijima“, u kojem je više od 300 novinarki lokalnih i nacionalnih medija u Srbiji obučavano za rodno senzitivno izveštavanje. Tada je napravljen i Kodeks rodno senzitivnog izveštavanja, koji su potpisale 22 medijske kuće i medijskih udruženja, među njima i novina Grad, koju je tada uređivala Nadežda Budimović, jedna od trenerica na tom programu.

Global Media Monitoring Project 2025 (GMMP) je najveće i najdugovečnije svetsko istraživanje i inicijativa o zastupljenosti i rodnoj ravnopravnosti žena i muškaraca u vestima.Pokrenuto je 1995, a glavno prikupljanje podataka sprovedeno je za 2025. godine sprovedeno je 6. maja u skoro 100 zemalja sveta, uključujući i Srbiju, u kojoj je istraživanje u okviru ovog ciklusa sproveo tim Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Neki od ključnih nalaza su da žene čine 41% novinara u tradicionalnim medijima u odnosu na 28% iz 1995. godine, kao i da žene i dalje ostaju nedovoljno zastupljene kao subjekti i stručni izvori u vestima, jer se medijski prostor i dalje dominantno fokusira na teme koje vode muškarci.

Naslovna fotografija: Lokal Press

Izvor: KruševacPRESS

Članak Kako mediji prikazuju žene u javnom prostoru?: Od ignorisanja do senzacionalizma se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

Izložba je privukla veliku pažnju. Kako ističu organizatorke, akciji su se spontano priključivale žene koje su prolazile gradom, dok su interesovanje pokazale i devojčice koje su želele da se fotografišu sa izloženim fotografijama.

Poseban fokus izložbe je bio na iskustvima žena ruralnih sredina, čiji rad i svakodnevica retko postaju deo javnih narativa. Postavljanjem ovih fotografija u samom centru grada, organizatorke su simbolično “vratile“ priče o ženama u prostor zajednice kojoj pripadaju.

Sve to je učinjeno 8. marta, povodom Međunarodnog  Dana žena, a ovakvom akcijom u formi “žive galerije“ u centru Brusa, praktično je prvi  put u tom gradu obeležen praznik kroz jasno feministučki program u javnom prostoru. U okviru akcije predstavljena je pomenuta izložba fotografija pod nazivom “Žene bruskog kraja -lica rada,snage i dostojanstva“, koja je kroz arhivske i dokumentarne prizore podsetila na često nevidljiv doprinos žena iz ovog kraja.

Akcija je realizovana uz podršku poziva “Osmomartovsko akcijanje“ organizacije “Okular” iz Ćićevca, što je ujedno podstaklo širu priču o feminističkom organizovanju i vidljivosti ženskog aktivizma u Brusu. Bio je ovo podsticaj da se lokalne žene prvi put okupe oko jedne javne inicijative koja jasno tematizuje ženska prava i društveni  položaj žena.

Organizatorke ističu da  ovakav način izlaganja ima poseban značaj  jer  fotografija u javnom prostoru postaje sredstvo društvenog  pamćenja. Ona ne samo da dokumentuje prošlost, već otvara  i prostor za razgovor o položaju žena danas – o radu koji često ostaje nevidljiv, o borbi za dostojanstvene uslove života i o potrebi za većom rodnom ravnopravnošću u lokalnim sredinama.

Jedan od ciljeva ove akcije je, kako ističu, povezivanje inicijativa unutar Rasinskog okruga, jer razmena iskustava i solidarnost između žena iz različitih gradova može doprineti  jačanju prostora za zajedničko feminističko delovanje.

Organizatorka akcije, Jasna Rakićević, kaže da je ovakav performans prvi put organizovan u Brusu i da je reakcija građanki bila ohrabrujuća:

– Ovo je prvi put da se u Brusu Međunarodni dan žena obeležava kroz jednu javnu, umetničku i jasnu feminističku akciju. Zadovoljna sam načinom na koji je performans izveden, ali i time  što su mu se  tokom trajanja  spontano priključivale žene koje su prolazile  centrom grada.

Ona dodaje da je posebno ohrabrujuće  to što  su interesovanje pokazale i mlade generacije.

– U jednom trenutku su nam se pridružile i devojčice školskog uzrasta, koje su želele da učestvuju i fotografišu se sa izloženim radovima.Takvi trenuci pokazuju da javni prostor može postati mesto susreta, razgovora i učenja o istoriji i iskustvima žena iz sopstvene zajednice – zaključuje ona.

Tekst i foto: Natalija Moskovljević Miletić

Izvor: KruševacPRESS

Članak FEMINISTIČKA AKCIJA U BRUSU: Žene bruskog kraja se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

–Za mene je ovaj koncert najposebniji jer smo nastupali za osobu koju poznajem, za moju prijateljicu. Za hrabru ženu koja je odrastala u hraniteljskim porodicama, imala teško detinjstvo, a uprkos svemu završila fakultet i postala profesorka muzike. Njena životna priča mogla bi mnogima da bude inspiracija i podstrek. Ipak, uprkos svemu što je postigla, postala je žrtva porodičnog nasilja– kaže Petrović Ilić.

Koncert, međutim, nije bio namenjen samo jednoj osobi. Bio je to čin podrške svim ženama koje se trenutno nalaze u situaciji nasilja, a još uvek nemaju snage ili mogućnosti da iz nje izađu.

–Moja prijateljica, koja trenutno nema snage da govori javno, dala mi je dozvolu da podelim deo njene priče. Sa bebom od tri meseca i dvoje male dece skupila je hrabrost i napustila nasilnika. Ono što sam kroz njen primer shvatila jeste da nasilni odnosi nisu nešto što se desi iznenada, to su procesi koji traju. Ženama je često teško da priznaju šta im se događa. Umanjuju situaciju, govore da ima i gorih primera. Zato smo koncert posvetili i svim drugim ženama koje prolaze kroz slično– ističe Magdalena.

Ona ukazuje i na sistemske prepreke sa kojima se žene suočavaju nakon odluke da napuste nasilnika.

–Kada žena prizna sebi da je žrtva i odluči da nešto preduzme, od tog trenutka do institucionalne reakcije često prolazi mnogo vremena. Dok sistem prepozna situaciju, dok započne i okonča se proces razvoda i dokazivanja, žena neretko ostaje prepuštena sama sebi. U slučaju moje prijateljice, ona trenutno ne može da radi jer ima bebu. U takvim trenucima najveće bogatstvo su prijatelji i podrška zajednice. Najvažnije je da sačuva dostojanstvo i mir, zbog sebe i svoje dece–  poručuje ona.

Na izazove u funkcionisanju sistema godinama ukazuju i organizacije civilnog društva koje pružaju podršku ženama u situaciji nasilja. Autonomni ženski centar već decenijama vodi SOS telefon, a žene mogu pozivom na broj 0800 100 007 dobiti besplatnu i poverljivu pomoć od specijalno edukovanih konsultantkinja.

Podršku pružaju i druge organizacije, poput Udruženje Peščanik iz Kruševca, koje pored SOS broja 066 006 606 nudi i pravnu i psihološku pomoć.

Tokom i nakon koncerta u Bioskopu Vrnjačka Banja bile su postavljene kutije za donacije. Članovi benda navode da rade na modelu za otvaranje žiro-računa kako bi obezbedili dugoročniju podršku, a svi koji žele da pomognu mogu ih kontaktirati putem Instagram poruka.

Koncert benda Ritam duše, na kome je gostovao i mladi umetnik Pavle Kaličanin, pored prikupljenih donacija, potvrdio da umetnost može biti snažan saveznik u podizanju svesti i pružanju konkretne podrške najugroženijima.

Tekst i foto: Jelena Marković 

Članak RITAM SOLIDARNOSTI: Koncertom protiv nasilja nad ženama se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

Mirjana Janjušević (66) iz sela Rosica nosi teret dve aneurizme u glavi, visokog pritiska, hroničnih vrtoglavica i teškoća pri kretanju. Uprkos teškom zdravstvenom stanju, živi potpuno sama, bez ikakve institucionalne podrške. Pogrešan pokušaj ugradnje stenta nije uspeo jer se aneurizma nalazi blizu centra za govor. „Živim na lekovima, a snalazim se kako moram“, kaže Mirjana.

Novac od invalidske penzije ne pokriva ni osnovne životne troškove. Prevoz do zdravstvenih ustanova u Kruševcu, Ribarskoj Banji ili Velikom Šiljegovcu mora sama da plati. U selu nema autobusa, nema ni prodavnice. Za hleb ili lek mora da moli komšije — i to plaća. „Dobri ljudi pomognu, ali ništa nije besplatno.“

Borba sa zdravstvenim i sistemskim preprekama

Institucije su, kako kaže, slepe i gluve za njene probleme.

„Centar za socijalni rad zna sve o meni jer sam kod njih na evidenciji. Ali neće da pomognu. Moram da zovem deset puta da bih dobila bilo kakvu informaciju. Crveni krst nikad nije došao u selo, a pričaju u medijima kako nas obilaze. Neka dođu ovde, pa neka pričaju.“

Zdravstvo joj je posebno bolno iskustvo. „Nazivaju me ‘šlogirana baba’. To je sada pristup u domovima zdravlja — samo kažu: ‘To je vaš problem, ne naš’.“ Čak i kad prijavi kvar na vodovodu, zovu je istim pogrdnim imenima. „Jednom su mi rekli: ‘Opet ova šlogirana baba zove.’“

Elektronski servisi za Mirjanu nisu rešenje.

„Ne mogu ni da vidim ekran kako treba, a oni bi da ja učim aplikacije i da zakazujem preko interneta. Nema signala, nema znanja, nema snage.“

Mirjana jasno kaže šta joj je potrebno: osnovne usluge — prodavnica, prevoz, redovno vodosnabdevanje i dostojanstven tretman u zdravstvu.

„Ne tražim mnogo. Samo da ne moram da se borim svaki dan kao da sam na ratištu.“

Političari se „sete sela“ samo pred izbore sa obećanjima koja nikada ne ispune.

„Znam da opština može da nam obezbedi pomoć. Samo neće. I to je cela istina“, sa dozom gorčine konstatuje Mirjana.

Prepuštene same sebi

Svetlana Đorđević (74) iz Velikog Šiljegovca živi sama već osam godina. Otkako je izgubila supruga, svaki dan je borba sa bolestima, usamljenošću i „mukom da se izborim sa sistemom koji nas ne vidi“.

„Imam decu, ali žive daleko i ne mogu više da tražim pomoć od njih. Snalazim se kako znam i umem. Ne mogu više ni da kosim, ni da unosim drva, a pomoć moraš da platiš. Ko nema — ćuti i trpi.“

Operacije kukova i teškoće u kretanju joj otežavaju život, a svaki odlazak do lekara je logistički izazov.

„Taksi je preskup, a rođaku mogu da zamolim samo kad stvarno moram. Procedura da dođem do lekara je stresna.“

Zdravstveni sistem je za nju više prepreka nego pomoć. „Zakažite preko telefona, kažu. Ali se ne javljaju. Moram lično, taksi, čekanje… A kada dobijem termin, to je dva meseca kasnije i ponovo sve počinje ispočetka.“

Osećaj usamljenosti i bespomoćnosti stalno je prisutan.

„Nemamo mesto u selu gde bi stariji mogli da se druže. Trebala bi mi neka žena, gerontodomaćica, ali ko nas obaveštava o tome? Gde da znam?“

A digitalizacija, koja se u medijima predstavlja kao rešenje, za mnoge je dodatni problem.

„Imam ‘pametan telefon’, ali on mi služi samo da se javim. Sve mora elektronski, a ko je pitao da li imamo internet ili znamo da koristimo te stvari? Niko me nije pitao. Pomoć nisam videla.“

Čak ni podizanje penzije više nije jednostavno.

„Poštar još dolazi, ali čujem da ćemo morati sami da je podižemo. Ja ne mogu da stojim duže od deset minuta. Moram taksi da platim da bih podigla svoj novac. Van svake pameti!“

Svetlana ne traži sažaljenje već samo da je neko vidi i prizna da postoji.

Život na ivici siromaštva i zaborava

Radica živi sama u kući koju je gradila sa suprugom.

„Deca su otišla, jave se kad mogu. Penzija mi je 23.000 dinara. Kada platim lekove i struju, ostane mi možda dve-tri hiljade. Ponekad jedem na kašiku i to razvlačim po tri dana.“

Najteže joj pada nemogućnost da dođe do lekara.

„Ne mogu da hodam, ne mogu da zakažem pregled. Kažu mi ‘Uđite na portal’, a ja telefon ni da čujem kako treba.“

Priče ovih žena otkrivaju duboku pukotinu u sistemu socijalne i zdravstvene zaštite na selu — pukotinu koja nije mogla da se zatvori ni digitalizacijom, ni medijskim kampanjama. Problemi su svuda isti: nemogućnost samostalnog dolaska do lekara, složene procedure zakazivanja preko interneta, odsustvo pomoći u kući, gotovo potpuna digitalna isključenost. Međutim, najveća rana nije materijalna — to je osećaj zaboravljenosti i besmisla.

„Nekad pomislim da više nikom nisam potrebna“, kaže Radica. „Jedino društvo mi je kada odem u prodavnicu i razmeni par reči sa prodavačicom.“

Ovo nisu izolovani slučajevi — ovo je tihi krik celog jednog društvenog sloja. Žena koje su godinama radile, gradile kuće i podizale porodice, sada kada im je najpotrebnija podrška, prepuštene su same sebi u sistemu koji nije prilagođen njihovim potrebama.

Ako starost treba da donese mir i dostojanstvo, zašto mnoge žene moraju da ga traže same — teško hodajući, sa ranama koje nisu samo hirurške? Gde je država kada te žene više ne mogu same? Nisu im potrebni portali, aplikacije i parole. Potrebna im je jedna osoba — neko ko će doći, pitati, pomoći. Potrebna im je ljudska ruka i sistem koji računa i na njih.

Jer kada ostariš, kako kaže Radica, najviše ti fali osećaj da još nekom značiš.

Izvor: KruševacPRESS

Članak TUŽNE PRIČE STARIJIH ŽENA SA SELA: Zaboravljene od sistema i najbližih se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

Na jugoistoku Srbije žene na selu, suočavaju se i sa siromaštvom. A gde je siromaštvo tu su i problemi sa zdravstvenim i penzijskim osiguranjem, sa zdravstvenom zaštitom i slično. U takvim okolnostima žene na selu su u većem stepenu izložene nasilju, koje često nije prepoznato niti evidentirano.

Na nezavidan položaj žena na selu ukazuju i podaci u istraživanju „Društva za razvoj kreativnosti“ iz Aleksinca sprovedeno u selima ove pomoravske opštine. Oko 60 odsto ispitanih žena smatra da uloga žene na selu nije dovoljno cenjena ni od strane članova porodice, ni od šire zajednice. Skoro 90 odsto  ispitanica prepoznaje da nema žena u upravljačkim strukturama na nivou mesnih zajednica, retko koja od njih učestvuje u razvoju lokalnih planova na nivou mesne zajednice i šire.

Dug put do lekara i prodavnice?

Ženama sa sela nisu dostupne ni najosnovnije usluge, počevši od prodavnica. Neka sela nemaju ni jednu prodavnicu, što stavlja celokupno stanovništvo, a posebno žene koje su uglavnom upućene na pripremu obroka, u otežan položaj. Situacija postaje još teža kada su u pitanju zdravstvene usluge poput ginekološkog pregleda. U selima gde nema ni seoske ambulante, žene moraju da dođu do izabranog lekara koji se nalazi u drugom selu, zatim dobiju uput kako bi stigle do specijaliste u gradu ili nekom urbanom centru. Ovu zabrinjavajuću situaciju istakla je Snežana Živadinović, predsednica upravnog odbora „Društva za razvoj kreativnost“, koja je bila na čelu ovog istraživanja.

“Pored ovoga što sam nabrojala, mogu da kažem da su one višestruko marginalizovane iz tog razloga što su veoma često u nasilnim odnosima, nisu zaposlene, ekonomski su zavisne od svojih partnera ili drugih članova svoje porodice. Stara žena na selu je takođe dosta diskriminisana jer joj je onemogućena pravilna zdravstvena zaštita. Ona je onemogućena i fizički da radi i ne može više da doprinosi svojoj porodici, u ogromnoj je zavisnosti i ekonomskoj i fizičkoj od ostalih ukućana”, naglasila je naša sagovornica Snežana Živadinović.

Ona još napominje da se od seoskih žena očekuje da igraju ulogu majke, supruge i snaje. Isto tako su odgovorne za svakodnevne kućne poslove. Ova raznolikost uloga stvara veliki teret, smatra naša sagovornica, jer često moraju da balansiraju između više odgovornosti i vrlo malo vremena za sebe.

“Seoske žene su pod velikim pritiskom jer ih društvo često vidi kao stub porodice i poljoprivrede, ali istovremeno ignoriše njihove potrebe i probleme. One su ne samo nosioci domaćinstva, već i rade na njivi, često kao poljoprivrednice ali gazdinstvo najčešće nije registrovano na ženu, što ukazuje na dodatnu diskriminaciju jer ostaje bez ikakvih primanja i bez ikakvog prava da joj se prizna neplaćeni rad”, upozorava ova istraživačica.

Usamljeni i zaboravljeni

Da ovo što naša sagovornica izgovara nisu samo prazne priče pokazuje i poseta jednom od najudaljenijih aleksinačkih planinskih naselja, selu Prekonozi u kojem živi tek šezdesetak osoba. Sedimo u domaćinstvu sedamdesetogodišnjeg bračnog para Mitić Kosanke i Ljubiše. I dok nam pričaju o nekadašnjem bogatom životu ovog sela u glavi nam odzvanjaju reči ove starice.

“Kako da ti kažem, kada nemaš sa kim da razgovaraš, nema čoveka. Dvoje smo. Malo razgovaramo, malo televizija, tamo-ovamo, hranimo stoku. Nemamo mobilni telefon, imamo fiksni”, sa setom govori Kosanka.

Možda ovom rečenicom vremešna Kosanka ukratko objašnjava pozitivne i negativne stvari sa kojima se ona i njen suprug sreću. Nama se pogled i misli fokusiraju na seosku stočnu vagu, smeštenu nedaleko od nekadašnje prodavnice na prostornom placu u centru. To nam pokazuje da je u prošlosti ovo bilo živahno, a sada, utihnulo selo.

Ipak, nedostaje čovek. Kako bi bilo lepo da je na trgu stado od stotinak životinja, i njihovi vlasnici sa kupcima, da se uz vagu cenkaju i prognoziraju njihovu težinu. Nažalost, tog scenarija nema, i najverovatnije neće biti. Neće biti više ni seoske prodavnice u kojoj je Kosanka kupovala osnovne životne namirnice, koje im sada donose iz tridesetak kilometara udaljenog Aleksinca potomci, a Ljubiša sa društvom sedeo ispred nje i uz hladno piće vodio razgovore o seoskim i svetskim problemima.

Na drugom kraju opštine slična situacija i u selu Gornji Adrovac. Zakatančena je nekadašnja prodavnica, a prekoputa školska zgrada u kojoj je utihnulo zvono. Selo ima značajan turistički potencijal, Rusku crkvu, istorijski objekat koji podseća na događaje iz srpsko-turskog rata 1876. godine. To baš i ne znači mnogo starijim žiteljima ovog naselja, koji su i pretežno njeni stanovnici. Njima je bitno da imaju gde da kupe namirnice i gde da odu kod lekara. To im nije dostupno i neće biti. Za takve usluge moraće, uz činjenicu da nema javnog prevoza, da odlaze u susedno selo ili u opštinski centar Aleksinac. Za utehu im je što su oni bliži gradu od njihovih vršnjaka u selu Prekonozi.

Jačanje aktivizma

Iako je već godinama u javnosti položaj žena na selu jedna od tema kada govorimo o rodnoj ravnopravnosti i ugroženosti marginalnih grupa, ovo pitanje po mišenju Snežane Živadinović,  sporo se rešava. Sa druge strane, da ipak ima pokušaja poboljšanja položaja žena u aleksinačkim seoskim sredinama pokazuju i podaci da je na ovom području osnovano oko desetak udruženja žena iz seoskih sredina.

“Ono što je možda dobro u poslednjih nekoliko godina jeste jačanje ženskog aktivizma na selu. U nekoliko aleksinačkih sela krenulo je 2013. godine  kada se formiralo prvo žensko udruženje u Kormanu. Mogu slobodno da kažem da desetak godina nakon tog perioda su unapređene lokalne opštinske politike koje se tiču seoskih žena u lokalnom akcionom planu koji sada treba opet da se revidira“, objašnjava Snežana Živadinović iz „Društva za razvoj kreativnosti“ koja je bila inicijator nastanka nekih od ovih organizacija u nevladinom sektoru.

Da bi se postigla stvarna promena  društvo mora biti svesno problema sa kojima se suočavaju seoske žene. Međutim svest bez akcije nije dovoljna. Potrebna je konkretna akcija kroz jačanje seoskog aktivizma, priznavanja neplaćenog rada i razvijanje svesti o njihovim izazovima, ali isto tako rasterećivanje seoske žene, razbijanje patrijarhalnog morala i jačanje njene individualnosti i nezavisnosti kako bi seoska žena takođe mogla da se posveti i sebi. Ove žene bi svima trebale da budu uzori, jer pored svih obaveza one stižu da se posvete i porodici, ali ih treba podsetiti, da ne smeju zaboraviti na sebe.

Žene sa sela su bogat ali nedovoljno aktiviran resurs sa velikim potencijalom. Svaka žena zaslužuje podršku jer doprinosi društvu na neprocenjiv način.  U većini slučajeva, nažalost, sada se taj aktivizam žena na selu na području opštine Aleksinac ogleda u očuvanju kulturnog i gastronomskog nasleđa uz druženje i razmenjivanje iskustava sa ostalim udruženjima u Srbiji i van nje što za početak i nije tako loše.

Autorka teksta: Sara Urošević

Izvor: KruševacPRESS

Članak ŽENE U ALEKSINAČKIM SELIMA: Raste broj udruženja, predstoji borba za ostvarivanje prava se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

Oko desetak tkalja koji prolaze obuku preko projekta „Od razboja do srca” u realizaciji Udruženja „Super žene” ovih dana stvara svoje prve radove primenjujući stečeno znanje u prethodnih pet dana. Nakon četiri dana intenzivnog učenja i vežbanja, žene su se već petog dana smenjivale na razboju i tkale, demonstrirajući svoja novostečena znanja i veštine.

Peti dan pokazao je da su učesnice ne samo usvojile veštine tkanja, već su i razvile duboku strast prema ovom zanatu. Njihovo oduševljenje i odlučnost da nastave sa radom predstavljaju veliki korak ka očuvanju i promociji tradicionalnih veština tkanja u njihovoj zajednici.

Kako kažu organizatori atmosfera u prostoriji bila je ispunjena entuzijazmom i uzbuđenjem. Svaka učesnica pokazivala je izuzetnu posvećenost i predanost tokom rada na razboju. Smeh i radost odjekivali su, dok su se žene međusobno podržavale i davale savete. Njihovo oduševljenje bilo je očigledno, a volja za nastavkom rada još jača. Svaka tkana nit bila je ispunjena ljubavlju i trudom, što je rezultiralo predivnim komadima tkanine.

Nakon završetka obuke, učesnice su izrazile želju da se nastave baviti tkanjem kao hobijem, ali i kao potencijalnim izvorom dodatne zarade. Učesnice će u narednim danima dolaziti u prostorije udruženja i tkati, s obzirom na to da im je obezbeđen sav neophodan materijal.

Projekat „Od razboja do srca” realizuje se u okviru programa „Aktivne zajednice” TRAG fondacije koji finansira Vlada Ujedinjenog kraljevstva.

Preuzeto sa ALpress

Članak Uspešan završetak obuke u okviru projekta „Od razboja do srca” se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama, 25. novembar, zvanično je prihvaćen od strane Ujedinjenih nacija 1990.godine. Od tada, vlade i humanitarne organizacije širom sveta obeležavaju ovaj datum. One pozivaju sve društvene aktere da se uključe u aktivnosti čiji je cilj eliminacija nasilja nad ženama.

Prema poslednjim poznatim podacima, u Srbiji su tokom 2020.godine najmanje 22 žene preminule nasilnom smrću koju je izazvao partner ili drugi član porodice. U još pet slučajeva postoji sumnja da se radi o femicidu, to jest rodno zasnovanom ubistvu ili ubistvu žene samo iz razloga što je žena.

Prema podacima Zaštitnika građana, samo u toku ove godine do novembra meseca u Srbiji je ubijeno 28 žena u porodičnom nasilju.

Poslednji dostupni podaci Ujedinjenih nacija iz 2019.godine, pokazuju da 137 žena širom sveta svakodnevno ubije partner ili član njihove porodice. To znači da ukupno 50.000 žena godišnje ubiju ljudi koje poznaju i kojima bi trebalo da mogu da veruju.

Ovaj dan, koji se u svetu obeležava narandžastom bojom, ujedno je i dan kojim počinje 16 dana aktivizma. To je globalna, svetska kampanja. Nju obeležava 1.700 organizacija u preko 100 država sveta, a završava se 10. decembra, Danom ljudskih prava.

Članak Ove godine u porodičnom nasilju u Srbiji ubijeno 28 žena se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

Zbog toga je grupa „Novinarke protiv nasilja ženama“ pre dve godine objavila „Smernice za medijsko izveštavanje o nasilju nad ženama“ sa preciznim uputstvima za novinare i urednike medija.

U ovom vodiču se naglašava da urednici ili urednice posebnu pažnju treba da obrate na naslove jer veliki broj čitalaca često čita samo naslove i podnaslove, eventualno nekoliko prvih rečenica u tekstu. Čak i u slučajevima kada su tekstovi u potpunosti korektni, naslov može da bude neodgovarajući.

Dobri naslovi o nasilju prema ženama ne smeju da počinju senzacionalističkim terminima poput „brutalno”, „jezivo”, „šokantno”, „horor” i slično.

Medijski izveštaj ne bi smeo da sadrži informacije kojima bi se čin nasilja mogao opravdati spoljašnjim okolnostima ili ličnim osobinama nasilnika, ne sme da sadrži detalje čina nasilja/ubistva ili izjave sagovornika/sagovornica, koje su nerelevantne za čin.

Takođe ne sme da sadrži senzacionalističke ili stereotipne izraze za nasilje, preživelu/žrtvu, nasilnika i nikako ne sme da umanjuje, ismeva nasilje i ne bi trebalo da se u njemu iznosi neverovanje preživeloj/žrtvi.

Poslednjih meseci u medijima je bilo dosta tekstova o nasilju nad ženama čiji su akteri poznate ličnosti – glumci, reditelji, političari…Jedno od pitanja koje se nameće je da li u ovakvim situacijama treba poštovati novinarsko pravilo da se čuje i glas druge strane?

„U novinarstvu postoji „pravilo dve strane“ ali u ovakvim situacijama mi nismo dužni da pitamo nasilnika koji je njegov komentar na to što žrtva kaže zato što  nasilnik i pred zakonom i pred sudom nije ni u kakvoj obavezi da govori istinu. On sme da laže sud. U Americi se smatra federalnim zločinom ako lažeš i federalnog agenta, oficira i ako lažeš sud i postoji predviđena zakonska kazna za to. Samim tim i mediji imaju drugačiji pristup celoj toj priči i priči koja podrazumeva nasilništvo.

U Srbiji ako govorimo o dve strane tu je isto. Koleginica  Jovana Gligorijević je  ispoštovala tu priču. Ona je pozvala ljude iz okruženja nasilnika da potvrde priču i, na neki način, dobila priznanje od Uprave Petnica, što je zapravo i bilo važno. Tako da samog Jeličića ili Dragana Markovića Palmu uopšte nije potrebno kontaktirati. Druga strana su neki drugi ljudi koji bi mogli da potvrde ili ne, jer  njegovo ne ne znači ništa. Nasilnici uglavnom zvuče isto“, objašnjava novinarka i edukatorka Miljana Nešković iz grupe „Novinarke protiv nasilja prema ženama“.

Izvor: krusevacpress.com

Članak KAKO IZVEŠTAVATI O NASILJU PREMA ŽENAMA?: Svi nasilnici zvuče isto se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

Ona je na panelu UNDP foruma “Istanbulski razvojni dijalozi 2019”, istakla da se zato mora uložiti u obrazovanje, veštine, osposobljavanje i zdravstvenu zaštitu, jer je to ono što unapređuje ljudski kapital.

Bregu je kazala da bi socijalne dimenzije regionalnog ekonomskog prostora i ekonomske politike trebalo da obezbede uključenost, jednakost i socijalno pravednu tranziciju i pritom da budu usklađene sa stubom socijalnih prava Evropske unije.

“Ne možemo se više fokusirati na strategiju ekonomskog rasta, a da pri tome ne vodimo računa o razvoju ljudskog kapitala”, dodala je Bregu.

Na panelu je bilo reči o finansijskim sredstvima za pitanja održivog razvoja u širem kontekstu globalizacije, o osnovama globalnog finansijskog sistema koji je u većoj meri usmeren na ljude i o boljem upravljanju finansijskim rizicima za održiv razvoj, naveo je RCC.

Od 2015. godine kada je pokrenut kao forum za dijalog o nejednakosti, forum Programa UN za razvoj (UNDP) “Istanbulski razvojni dijalozi” prerastao je u globalni forum za razvoj na kojem kreatori politika, vodeći poslovni ljudi i stručnjaci iz raznih oblasti, od novinara do dizajnera, razgovaraju o problemima savremenog doba.

Članak Ne radi 60 odsto žena na Zapadnom Balkanu se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

Pomenuti međunarodni događaj završna je aktivnost u okviru projekta “Komunikacijom do solidarnosti među ženama”, koji je finansiran kroz program Evropske Unije, Erasmus+ (KA 2 – Omladinski prozor za Zapadni Balkan). Cilj programa je jačanje solidarnosti među ženama, posebno mladim koje žive u različitim zemljama i u različitim sredinama, urbanim i ruralnim.

Teme konferencije bile su u skladu sa napred navedenim, naprimer, “Karakteristike položaja žena na selu i u gradu”, “Solidarnost među mladim ženama”, “Ženski aktivizam danas”, “Aktivizam i umetnost”.

Učesnice i učesnici dvodnevne konferencije, kao i građanke i građani Mostara imale/li su priliku da pogledaju izložbu fotografija o temi “Evropska unija – očima mladih žena”, koje su snimile aktivistkinje ženskog pokreta, kao i 6 kratkih igranih flimova o situaciji, u kojoj se nalaze mlade žene u Evropi.

Članak Komunikacijom do solidarnosti među ženama se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.