Centar za istraživačko novinarstvo Kruševac – CINK i Udruženje građana ZenicaBlog realizuju projekat “Pisma prijateljstva”.
„Pozdrav druže moj,
Evo ležim kući pa rekoh da ti napišem koju rečenicu jer u poslednje vreme razmenjujemo uglavnom kratke poruke. Malo sam se preforsirao ove nedelje pa me sve živo boli. Tri treninga u teretani, nekoliko jakih basketa i istrčana deonica od skoro 10 kilometra po parku. Jak ritam čak i za mene koji sam frik za vežbanje.
Matori me zavitlava. Kaže „Trčanje ima smisla jedino ako žuriš do birtije da popiješ hladno pivo ili ako te juri neki opasan ker.“ Šali se, naravno. I on voli sport. Nekada je znao do kasno u noć da igra basket ispred zgrade a i sada ume, kada mu se okupi ekipa, da opali fucu na male goliće.
U jednom je u pravu. LJudi me gledaju kao čudaka jer redovno vežbam, ne pušim, ne pijem alkohol, ne drogiram se. Ne mislim na drugare koji su aktivni sportisti već na one ostale. Tako je bilo i dok sam išao u školu. Nas 6-7 nosimo opremu, igramo basket a ostali se foliraju „Boli me noga“, „Prehlađen sam“ i slično.
Posebna priča su devojke. U srednjoj školi procenat onih koje rade fizičko je neverovatno mali. Uvek imaju neki izgovor. Naravno, glavni razlog je to što se skockaju, našminkaju, uparade i ne pada im na pamet da se znoje na fizičkom. Čast izuzecima.
Ali zato kada se izađe u školsko dvorište kao da si u nekoj fabrici. Dim na sve strane. Od cigareta, naravno, mada ima i onih koji su na nečemu jačem.
Pre neko veče izašao sam sa burazerom i par ortaka da odigramo neki basket. Mi igramo a dvadesetak metara dalje grupa od sedam, osam srednjoškolaca se zavukla ispod nekog drveta i „vari gudru“. Mrtvi hladni. Uopšte nas ne konstatuju. Još nas gledaju u fazonu „Vidi ove budale što se lomataju ispod koša“.
Nešto se setih priče moje majke koja, kao što znaš, radi u zdravstvu. Kada dođe kraj školske godine i proslava matura imaju povećani obim posla zbog pijanih tinejdžera. Prednjače devojke. Kaže da su gore od momaka a, što je najluđe, roditelji se uvek sablažnjavaju kada ih pozovu da im kažu da im je ćerka pijana.
Ono što me iskreno čudi je da su mladi sve manje zainteresovani za bavljenje sportom a imaju dobre uslove. Kruševac ima veliki sportski centar sa otvorenim i zatvorenim bazenima, terenom sa atletskom stazom, terene za odbojku na pesku, tenis, gomilu dobrih staza za trčanje po parkovima. Infrastruktura o kojoj je generacija mog matorog mogla samo da sanja. Međutim, većina tih objekata, ako izuzmemo termine kada treniraju klubovi, zvrji poluprazna.
Ljudi su izgubili naviku da se bave sportom. Valjda im je to bezveze. Neki kažu da im je i skupo mada ne znam kakav je to trošak da obuješ patike i odeš da trčiš po parku. Zbog sebe, zbog svog zdravlja, da bi se osećao bolje.
Srećom, ima i ljudi koji razmišljaju drugačije. Imam komšinicu u zgradi koja je fanatični planinar. Ide svuda po Srbiji i okolnim zemljama. Sada je naučila i decu i muža pa i oni idu sa njom. Fenomenalna stvar kada vidiš čitavu familiju sa ruksacima na leđima. Žena uopšte ne koristi lift a stanuje na petom spratu. Valjda ću i ja imati tu energiju u njenim godinama.
Toliko od mene ovoga puta. Pošalji mi poruku kako ti napreduješ sa treninzima.
Čujemo se uskoro“.
