Centar za istraživačko novinarstvo Kruševac – CINK i Udruženje građana ZenicaBlog realizuju projekat “Pisma prijateljstva”.
„Pozdrav druže,
Pokušavam da ti nakuckam ovo pismo iako je u kući nesnosna buka. Moj otac je u svom elementu. Ponovo ponavlja svoju staru priču kako su mladi „nezainteresovani za svet oko sebe“, „interesuje ih samo zezanje“, „gube dane buljeći u ekran“, uz obavezne dodatke o tome kako je njegova generacija bila „borbena, angažovana, hrabra“.
Ko zna koliko puta je smarao ortake i mene svojim pričama kako je 9. marta 1991. godine učestvovao u demonstracijama protiv Slobodana Miloševića „gutao suzavac“, kako je ushićeno slušao profesore i umetnike na Terazijskoj česmi, kako je, valjda 1996. godine, duvao u pištaljku i lupao u šerpe i lonce protiv vlasti…Uhvati ga tako, s vremena na vreme…Malo nostalgija, malo kriza srednjih godina, šta li je.
Iskreno, kada slušam te njegove priče o demonstracijama, mitinzima i „dranju cipela“, baš se smorim. To mi izgleda kao neki dosadan SF film iz 70 i neke godine.
U Srbiji, pa i kod mene u Kruševcu, već nekoliko meseci se održavaju neki protesti protiv vlasti. Zovu ih „1 od 5 miliona“ mada mi nije najjasnije zašto. Jednom nedeljno ljudi šetaju, nose transparente, pljuju po ovima na vlasti, obiđu jedan krug gradskim ulicama i odu kući.
Pre nekoliko nedelja matorci naterali i mene da pođem. Keva kaže „Bolje da izađeš u narod, da vidiš šta se dešava, to se i tebe teče, nego da igraš igrice na tabletu“. Spremio se, otišli tamo a na trgu jedva 200, 300 ljudi u vrh glave. Par njih pričalo nešto a jedino što sam razumeo je da su tražili smenu gradonačelnice i direktora Toplane. Onda krenuli u šetnju glavnom ulicom, bio tu i bubnjar, a glavna fora im je ko će više selfija da uradi tokom šetnje. Valjda to posle kače na Fejs i Instagram.
A u masi prosek godina oko 50. Uglavnom ispisnici mojih roditelja. Bilo tu i matoraca od preko sedam banki, i nešto, hajde da kažemo, mladih. Naših vršnjaka, srednjoškolaca, nije bilo desetak.
Naravno, kada smo se vratili kući, pala rasprava sa ocem. Ne mogu da mu objasnim da moju generaciju politika ne interesuje. Mi razmišljamo praktično. Zašto da gubimo vreme pokušavajući da nešto promenimo kada prethodnih ko zna koliko generacija nije uspelo ništa da uradi? Trošili vreme i energiju na mitinge, šetnje, proteste i na kraju ih političari svaki put zeznuli.
Zato se mi bavimo sobom i nalaženjem načina kako da zbrišemo odavde. U krugu ljudi koje poznajem niko se ne loži na politiku jer se od toga ne živi. Osim ako ti tata nije funkcioner ili nemaš nameru da se uvučeš na neku dobru poziciju. Ima jedan lik kojem je ćale političar vladajuće stranke. Jedna potpuno ofucana faca. I sin mu je takav. Šlihtara koja stalno davi ljude pričom kako je važno podržati vladajuću stranku, kako članska karta može da pomogne kod lakšeg upisa na faks i, kasnije, zapošljavanja. Ljudi ga uglavnom psuju ili zavitlavaju. Takav će, verovatno, za par godina biti neki funkcioner. Zbog takvih ljigavih njuški ljudi i odlaze iz Kruševca i Srbije.
Slično razmišlja i moja sestra. Ona studira u Beogradu, slaže ispit za ispitom i gleda da nađe neki dobar posao. Ukoliko ne uspe – pasoš je tu a svet veliki. Bila skoro kući a matori je pita „Kada ćete vi studenti da se pobunite? Gde vam je mladost? Zašto dopuštate da vam budućnost određuju krezubi penzioneri koje za sendvič i sok šetaju po Srbiji ko mečke?“. Ona ga gleda malo zbunjeno, malo ironično i kaže „Daj bre ćale! Kakva pobuna. Sve pobune u ovoj državi su završene još krajem prošlog veka, sa tvojom generacijom. Neću valjda da život trošim da bih smenila jednu budalu i umesto nje na vlast dovela drugu. Svi su isti. Razlika je nijansama. Zato čuvaj zdravlje jer će ti trebati. Ko zna gde ćemo mi biti kada ostariš“. Ja samo klimam glavom. Šveca je 1000 % u pravu.
Uf, ova buka postaje nesnosna. Sada se i keva pridružila. Nema ništa od pisanja. Odjavljujem se do neke nove prilike.
Pozdrav od tvog apolitičnog druga iz Kruševca“.
