Dvadeset pisama koja tretiraju različite probleme mladih u Kruševcu i Zenici, Srbiji i Bosni i Hercegovini, za scensko izvođenje je adaptirala i dramatizovala glumica Jovana Đorić.

„Rad na predstavi je trajao oko mesec dana a deca su bila sjajna. Nismo se striktno držali pisama već smo pokušali da prenesemo određenu poruku. Ovo je krik mladih koji žele bolju budućnost ali je ne vide u svojim sredinama pa su zato prinuđeni da je potraže negde drugde„, objasnila je Jovana Đorić.

Publika u AKC Gnezdo je dugotrajnim aplauzom nagradila nastup mladih izvođača, učenika kruševačkih osnovnih i srednjih škola.

„Predstava „Pisma prijateljstva“ biće u subotu, 1. juna, izvedena i na Maloj sceni Bosanskog narodnog pozorišta u Zenici i verujem da će reakcija publike biti ista kao i u Kruševcu. Nastupom u Zenici privodimo kraju šestomesečni projekat koji smo realizovali u saradnji sa Udruženjem građana ZenicaBlog. Sve planirane aktivnosti smo realizovali a posebno bih istakla sjajnu saradnju sa partnerskom organizacijom iz Zenice sa kojom ćemo nastaviti zajedničke aktivnosti i nakon završetka ovog projekta„, istakla je Slavica Tomić u ime Centra za istraživačko novinarstvo Kruševac – CINK.

Projekat „Pisma prijateljstva“ se realizuje u okviru projekta  “Podeljena prošlost – zajednička budućnost” koji sprovodi konzorcijum od 18 partnera (7 korisnika IPA zemlje plus Slovenija, Hrvatska, Austrija i Holandija). Projektni konzorcijum uključuje organizacije civilnog društva, istraživačke institute, fondacije, resurs  centre i Erasmus NA i 13 pridruženih poslovnih partnera. Trajanje projekta, koji je započeo 1. januara 2016. godine, je 48 meseci.

Članak „PISMA PRIJATELJSTVA“: Mladi glumci oduševili publiku! se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

U duhu ovog pisma reći ću, DRUŽE stari kako si?

Ovih dana mnogo je govora o jednom čovjeku koji je obilježio jedno prošlo doba. Stari kažu, maj je njegov mjesec.

Ljudi ovdje vole reći „eh kako je lijepo bilo za vrijeme one države“  a mladi to redovno upijaju i razmišljaju o tome. Većina stvari koje mladi znaju o Jugoslaviji je upravo od njihovih roditelja, starijih rođaka i djedova. Mala manjina na internetu istražuje o državi u kojoj su odrasli njihovi roditelji i oni prije njih.

U Zenici sve što postoji ljudi zahvaljuju Titu i Jugoslaviji. Zenica je Željezara, a Željezaru je podigla Jugoslavija. Tako razmišljaju ljudi ovdje, iako to nije potpuna istina, jer je Željezara postojala na tom istom mjestu i prije SFRJ i Tita. Upravo zbog Željezara Zenica je postala veliki grad i ljudi su doseljavali u ovaj grad da rade. Danas, djeca tih ljudi žive u Zenici i naravno da imaju lijepo mišljenje o onome što je njihove očeve i djedove dovelo u Zenicu, o SFR Jugoslaviji.

Mladi k’o mladi ne razmišljaju puno ni o prošlosti ni o budućnosti. Ono malo mišljenja što imaju o ovome, je pozitivno. Studenti, srednjoškolci u većini smatraju Jugoslaviju nedosanjanim snom i krive zvijezde na nebu i sve oko sebe zašto nisu rođeni prije trideset, četrdeset godina da žive u zemlji u kojoj je pravljena onako dobro muzika, filmovi, u kojoj se igrao vrhunski sport i u kojem je raja bila ispred svega. BiH, a i Zenica i dalje žive jugoslovenski san, jer gledajući sa druge strane BiH i jeste Jugoslavija u malom.

Kao i sve u životu prošlosti se sjećamo samo kroz najljepše slike, a oni koji nisu doživjeli to saznaju samo ono divno i lijepo. Stari kada pričaju o tome pričaju kao o raju na zemlji, a ja imam običaj reći naravno da je bilo ljepše vama tada nego sada jer ste tad bili mladi i imali život pred vama, a sad ste stari i  na kraju puta.

Ipak, SFR Jugoslavija je ostavila veliki trag u našim životima u Zenici. Mladi ljudi prizivaju da život bude kao nekad, ali ne prizivaju državu da se vrati. Mladi žele taj život, kvalitet života, ali ne i državu.

Danas kad svaka strana piše historije shvatamo da mnogo šta se dešavalo i da je upravo ta SFR Jugoslavija i njen sistem krivi za ono što se desilo devedesetih.

Mladi žele bolji život, a ne SFR Jugoslaviju. Žele dijelove života koji su postojali u SFR Jugoslaviji. Mladi žele budućnost, koje danas nema, a nekada je postojala.

Šta će mladi dobiti? Veliko je pitanje, ali ono što se zna je da mladi vole ostavštine prošlosti, ostavštine jednog ljepšeg i bezbrižnijeg vremena.

SFJ Jugoslavija ostaje idealizirana slika u glavama, a sadašnjost postaje i ostaje tužna siva tmurna sudbina naših života.

Druže moj, prijatelju, pišem ti ovo jer treba da znaš da niko nikog ne mrzi, već samo želi sebi i svojima bolji život. SFR Jugoslavija je nudila bolji život, a kada je prestala da bude oaza budućnosti urušila se u beznađe.

I tako čekamo dan kada će doći novi Tito i nova Jugoslavija da nas dignu iz prašine i vrate život dostojan čovjek u Zenicu, BiH, ali i u sve države bivše Jugoslavije.

Do idućeg puta, ako bude zdravlja, čujemo se i nadam se vidimo, druže moj!

Članak PISMA PRIJATELJSTVA: Šta mladi znaju o SFR Jugoslaviji (2) ? se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

Dobar li si mi druže?

Kako si? Kako je tamo u Bosni? Zenica, ako se ne varam? Valjalo bi da pogledam naša prethodna pisma i da malo osvežim pamćenje. Elem, ne bih da dužim sa pozdravima jer bih voleo da što pre pređem na stvar i postavim ti neka pitanja koja su me mučila proteklih par dana.

Prošli čas istorije je bio prilično haotičan s obzirom da je tema koju smo obrađivali bila SFR Jugoslavija, okolnosti pod kojima je nastala kao i život ljudi u njoj. U odeljenju imamo grupicu „patriota“, tako da možeš misliti kakva je pometnja nastala. Ne znam koliko je poželjno pominjati nacionalne ekstreme u razgovoru sa osobom druge nacionalnosti ali znam da je svakako poželjno razmeniti mišljenje o tome jer verujem da si i ti prošao kroz slične situacije i da ti nije bilo baš svejedno. Ja sam po sebi nisam nacionalista, a i bio sam u prilici da upoznam ljude različitih nacionalnosti i veroispovesti i poštujm raznolikost.

Moje znanje o SFRJ je diskutabilno i dosta skučeno. Informisao sam se preko Jutjuba i Vikipedije, kao i iz nekih časopisa i novina. Kad malo bolje razmislim mislim da je neinformisanost glavni razlog zbog čega mladi ljudi sa Balkana tako slabo i negativno posmatraju Jugoslaviju, bar oni mlađi, rođeni posle ratova. Zato što su fokusirani gotovo isključivo na njen raspad ali ne i na nju samu.

SFRJ posmatram kroz prizmu kulturnog života ljudi. Kada mi neko pomene neki grad prvo čega ću se setiti su bendovi i muzičari odatle. Iz razgovora sa ocem, majkom, dedom, babom i profesorima sam saznao još ponešto. Sada postoji i vremenska razdaljina pa se mogu videti i posledice svega toga.

Kažu da je Jugoslavija bila izuzetno bezbedna država. Poznata je ona uzrečica naših dedova: “Eh, u moje vreme si mogao na klupi da spavaš i niko te ne bi dirao.”, i nije nastala bez razloga. Policija je revnosno, ponekad malo previše, obavljala svoj posao. Kriminalaca nije bilo, bar ne ovih krupnijih i organizovanijih, ošišanih na kratko sa utokama.

Pročitao sam negde da im je Josip Broz dozvolio da rade to što rade u inostranstvu pod uslovom da obavljaju određene prljave poslove za njega i državu. Ti isti kriminalci su devedesetih postali nešto sasvim poželjno s obzirom na to da su kočnice u društvu popustile, tako da je ovo bio mač sa dve oštrice. Na ove “krimose” su kasnije počeli da se ugledaju deca iz moje ali i starijih i mlađih generacija.

Vodila se stroga kontrola svega što se prikazuje na televiziji i radiju i knjiga koje su izlazile, tako da su ono što bi mi danas posmatrali kao bezopasno ili čak smešno sklanjali sa ekrana. Sumnjam da bi ovako nešto moglo da se sprovede danas uzevši u obzir da su nam umesto televizora (koje nisu svi imali u to vreme) dostupni telefoni i tableti. Baba i deda su mi često pričali da su im plate bile poprilično velike, toliko velike da bi po dolasku sa letovanja imali kusur od tričavih dvadeset hiljada dinara i da bi ih čekala još veća plata. Uslovi rada su im , navodno, bili odlični, jer se vodila velika briga o radničkoj klasi (“afkors”).

Ali šta još da pomenem? Osim što nabrajam podatke s vrha glave koje sam pokupio s interneta ili u školi? Niti mi se sviđa Jugoslavija kao država i kao ideja, niti sam protiv toga. Sve što se govori, piše ili raspravlja o njoj uzimam ne sa šakom već džakom soli, s obzirom u kakvom vremenu odrastam. Smeta mi kada klinčadija mojih godina ili ne dao Bog mlađa, čak peti ili šesti razred osnovne škole, umišlja da ima neko opširno znanje o SFRJ. I to znanje pokupljeno u fragmentima i uzeto zdravo za gotovo.

Stariji sugrađani, oni koji su dobar deo života ili makar deo mladosti proveli u bivšoj Jugi, mogu biti objektivniji (nije kao da se može biti sto posto objektivan), i njihovo mišljenje ume da bude iskrivljeno frustriranošću, zbunjenošću ili senilnošću. Mogu reći da me pri savkoj novoj konverzaciji na ovu temu zaskoče prva dva. Period devedesetih, u čijem vakuumu mlađi posmatraju Jugoslaviju, me fascinira jer je tako mračan i haotičan, ali potraga za činjenicama o tom vremenu je jalova rabota s obzirom na to da se činjenice mrcvare kako bi se manipulisalo ljudima.

Usreći me i kaži mi da si i ti zbunjen kao i ja. Odgovori kad god poželiš, nije ovo tema o kojoj se može dobro promisliti za kratko vreme.

Veliki pozdrav iz Kruševca

Članak PISMA PRIJATELJSTVA: Šta mladi znaju o SFR Jugoslaviji? se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

„Draga moja,

Nakon dugo vremena pišem ti ponovo o meni i mom gradu. Bilo je tmurno ovih dana, kiša pada iz dana u dan, a hladnoća izjeda ono malo pozitive i radosti što imamo. Puno vremena za praćenje globalnih aktivnosti. Kažu svi da će nama biti bolje kada uđemo u tu famoznu Evropsku uniju. Neki dan su potpisali nekakav ugovor o saradnji sa Evropom, kao da mi nismo Evropa, već zadnja rupa na svirali koja samo čeka da se neko od gospode smiluje i pomogne nam. Evropska unija je odlična stvar, zajednica zemalja čiji je cilj razmjena trgovinska prije svega, ali onaj dio razmjene koji se tiče intelektualne me brine.

To se i ne može nazvati razmjenom već otmicom. Mladi odlaze u zemlje EU i tamo grade svoje živote. Tako mladi i vide EU u Zenici i BiH, kao veliko tržište rada gdje će jednog dana otići i zasnovati porodice i pronaći posao. Vide EU kao san i priliku za boljim životom, iako ga većina ne ostvari tamo. Problem moje države je što odhrani i odškoluje kadar koji ta ista Evropska unija poslije dobija besplatno i koristi ga za svoje aktivnosti i zarade. Stvaramo radnu snagu za zemlje EU, a i sami težimo istoj. Da li će mladi prestati odlaziti kada budemo u Evropskoj uniji?

Sumnjam prijateljice moja, jer situacije neće biti puno bolja. Imam prijatelja u Hrvatskoj koji su već godinama u EU i vjeruj mi ni njima nije mnogo bolje i jedina razlika između Hrvatske prije i poslije ulaska u EU je u tome da je mladom čovjeku sada lakše napustiti domovinu.

Evropska unija i zemlje iste zaista nude odlične prilike i uslove za mlade ljude i zbog toga mladi vide EU kao obećanu zemlju.

 Naravno, Evropa kao zajednica i kao mehanizam moralnih i ljudskih vrijednosti je daleko pravedniji sistem za život od našeg. I upravo zbog toga, zbog pravednosti i fer šanse za sve moji drugovi i svi mladi ovdje vide svoju budućnost u EU, ali ne u Bosni i Hercegovini kao članici Evropske unije, već u drugim zemljama Evropske unije. 

Da li je Evropska unija idealna? Naravno da nije, daleko od toga, ali i onakva kakva je nudi bolju budućnost i veću sigurnost od onog što sada imamo i zato će mladi uvijek da imaju želju za stvaranjem bolje budućnosti za sebe.

Kako ih kriviti? Svako ide tamo gdje mu je bolje, samo budala ostaje tamo gdje je rođena, rekoše davno u narodnoj poslovici, a to zaista nije daleko od istine. Ja opet gledam i vjerujem da ćemo i mi jednog dana biti dio Evropske unije i da će taj ulazak  u EU doprinijeti kvalitetu života, a ne samo odlasku mladih. Vrijeme je da napravimo veliki korak ka Evropskoj uniji, jer mi jesmo Evropa, a do tada draga moja prijateljice, čuvaj se i čujemo se.

Tvoj drug iz Zenice

Članak PISMA PRIJATELJSTVA: Mladi i Europska unija – Kako mladi vide EU? se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

„Hej, ti, malena,

Evo mene da ti malo razmrdam dan. Meni se ovih dana  knjige ne gledaju, a još manje da ih otvaram i učim. Ocene u prethodnom ispitnom roku daju mi mogućnost da nekoliko dana lenčarim i da me zbog toga ne grize savest. Proleće me mami napolje, ne ulazim u kuću po ceo dan. Sa drugarima sam ili na ulici ili u parku. Malo šetamo, malo blejimo po kafićima, zavitlavamo se, ali dotaknemo se i ozbiljnih tema.

E, kad se dotaknemo tih ozbiljnih tema uglavnom dođe do debate, rasprave, svako ima svoje mišljenje i svako od nas misli da su baš njegovi argumenti najjači. Tako se juče dotakosmo i Evropske Unije, našeg ulaska u istu, da li bi trebalo da se više potrudima oko ulaska ili da EU okrenemo leđa i da se priklonimo drugom taboru.

Oko jednog smo se složili. Sami ne možemo biti, moramo imati saveznika. E, taj saveznik nas natera na ozbiljnu raspravu. Ne bih ti sad prepričavala šta je ko rekao i kojim argumentima je branio svoj stav, ali bih ti prenela ono što ja mislim.

Znaš da sam apolitična i da ne razumem najbolje te političke igre i igranke, ali propratim određene emisije zarad opšte informisanosti. Ja bih volela da moja Srbija uđe u EU, ali prvo pitanje koje postavljam sebi je da li smo mi Evropa ili samo Balkan, neko neželjeno ostrvo okruženo evropskim zemljama? Da li nas ovakve,  vazda nekim problemima opterećene, EU uopšte hoće? Ako joj dođemo takvi kakvi smo sada  sa sobom ćemo joj doneti i naše probleme, a to njoj ne treba. Ima već dovoljno svojih muka i briga.

Polazim od toga da EU vrlo dobro to zna, kao i što zna da bi ulaskom u EU mnogi problemi nestali. Razganičenja, otcepljenja kao i mnogi drugi politički problemi ne bi više imali nikakvog smisla. Dobili bi smo mi puno toga ulaskom u EU. Mnogi fondovi bi nam bili dostupni, infrastruktura bi bila obnovljena, ljudska prava i  ravnopravnost bi bili poštovani, ekološka osvešćenost mnogo veća. Došle bi i velike firme koje bi otvarale svoje fabrike ovde pa bi se ,samim tim, otvorila i nova radna mesta. Vlast bi bila bolje kontrolisana, izbori ravnopravniji,  mediji slobodniji (namerno kažem slobodniji, jer mislim da nigde nisu sasvim slobodni), institucije ne bi smele da krše zakone, korupcija bi se smanjila i još svašta nešto dobro.

No, pored svih ovih lepih stvari, moram da priznam da ulazak u EU ima i svojih mana. Mislim da bi nam mladi još više odlazili. Bez viznih kočnica odlazak bi nam bio lakši, a vrata svih  zemalja EU širom otvorena. Pogledaj samo Hrvate. Više ih je u Nemačkoj i Irskoj nego u domovini.

Dolazak velikih stranih korporacija uništio bi naše male proizvođače, naše trgovinske firme bi nestale, jer bi ih veliki trgovinski lanci lako progutali. Dakle, bila bi upošljena naša radna snaga, ali bi smo radili za njih za sitne pare. Pitanje je i šta bi bilo sa našim malim poljoprivrednicima koji bi teško parirali velikim famerima. To je cena ulaska u Evropsku Uniju gde bi mi, realno, bili „druga liga“.

No, kako god bilo, ako već moramo biti deo neke grupe, nekog saveza, onda je EU najbolje rešenje. Po meni je to tako. Interesuje me šta ti misliš o tome i kakva su tvoja razmišljanja? Volela bih da čujem tvoje mišljenje. Rekoh na početku ovog pisma da ti pišem da bih ti razmrdala dan, ali možda sam ti i misli malo razmrdala što mi je, u krajnjoj liniji, i bio cilj.

Dok čekam tvoje zapisano razmišljanje o zadatoj ti temi uživaću u ovim lepim i sunčanim prolećnim danima. Nadam se da je i kod tebe lepo vreme, da je behar zabeharao i da uživaš u njemu punim plućima.

Veliki pozdrav i piši mi.“

Članak PISMA PRIJATELJSTVA: Evropska unija – zašto da ne! se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

„Druže stari,

Evo imali smo veliku manifestaciju ovih dana “Zenički noćni cener”. Odlična stvar, moram da ti priznam. Trka od deset kilometara u kojoj je učestvovalo preko 600 ljudi iz Zenice, BiH, ali i iz Hrvatske, Srbije i nekih zemalja EU. Moj prijatelj i ja smo također učestvovali na ovom programu i bilo je zaista divno biti dio ovoga. Trčeći ovom stazom primjetio sam veliki broj volontera koji su dali svoj doprinos da ovo sve bude kako treba.

Gledajući te mlade ljude koji su zapravo činili ovaj događaj i uljepšavali svaki sekund manifestacije, čovjek se zapita zašto od svega u svojim životima ne napravimo takvo zajedništvo, takvu želju za boljim i ljepšim.

Pitaš komšije, prijatelje u društvu i sve poznanike da li su ikad bili dio neke nevladine organizacije, da li su ikada volontirali bilo gdje i kada. Pola njih će odgovoriti da nije, jer dragi Bože koja budala još radi džabe,a druga polovina će vjerovatno reći da su se bavili nekim sportom. Mala grupa, manjina će potvrditi da je bila dio neke organizacije ili sekcije u kojoj je radila godinama i pomagala svima nama.

U mom gradu postoji veliki broj tih udruženja koja se bave lokalnim društveno-korisnim radom, ali broj članova je poprilično oskudan. Osim izviđača koji su jedan od simbola grada i koji se koliko toliko mogu pohvaliti mnogobrojnošću, ostale omladinske volonterske organizacije teško izlaze na kraj sa manjkom kadrova i osoblja.

Imam nekoliko prijatelja koji su članovi Crvenog križa Grada Zenice, također volonterske organizacije i koji mi rekoše da su mnogo ljudi upoznali zahvaljujući radu u ovoj organizaciji, da su prisustvovali mnogim manifestacijama i da im je tu doista ispunilo život. Volontiranje, pomaganje drugima zaista ispunjava živote i naše duše i čini nas kompletnijim ličnostima.

Volontiranje i pomaganje drugima je u mojoj državi i mom gradu strani pojam. Jednostavno, otuđili smo se od društva i zajednice i gledamo samo lični interes. Većina više ličnu satisfakciju ne traži u društvenoj aktivnosti, iz njima poznatih razloga.

Čovjek kao čovjek, mora biti društven i živjeti sa ljudima, a boljeg načina da upoznaš i živiš s ljudima od učešća u ovakvim aktivnostima i manifestacijama nema.

Svaku manifestaciju, događaj upravo čine ovi ljudi, volonteri. Oni su duša organizacije i događaja i od njih zavisi kako će predstaviti sve to zajednici. Ja mislim da su upravo ovi mladi ljudi, koje sam ti ranije pominjao moj grad predstavili u idealnom izdanju i da su možda bar na momenat prodrmali ovu uspavanu sredinu iz sna i aktivirali sugrađane da je zapravo sve u njihovim rukama.

Mi odlučujemo kako ćemo živjeti i sa svojim radom i aktivnostima gradimo svoj život i zajednicu.

“K’o je budala džaba da radi, bolan.”

Postoje stvari koje se ne mogu platiti druže, zato se nadam da ćemo jednog dana izgraditi takvu zajednicu da će nam svi zavidjeti. Vrijeme će pokazati, a do tada, druže moj čuvaj se i piši!“

FOTO: D. Muminović i Zenicablog

Članak PISMA PRIJATELJSTVA: Mladi i društveni angažman – da li se mladi uključuju u društvene aktivnosti i volontiraju? se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

„Pozdrav frend!

Na početku pisma malo izvinjenje. Znam da kasnim sa javljanjem ali viša sila je bila u pitanju. Bio sam na jednom ekološkom kampu prošlog vikenda. Znaš da su ekologija, zdrava hrana i slične stvari ono što me interesuje. Zato smo išli da čistimo neki seoski potok koji su lokalni seljaci zatrpali smećem.

Mislili smo da će biti šega a ispalo je ozbiljno fizikalisanje. Tona plastičnih kesa, PVC ambalaže, boca a naišli smo na jedan šporet „smederevac“! Čudo jedno kako su ljudi nemarni i kako se bezosećajno odnose prema okruženju u kojem žive.

Najveći problem je bio u tome što nas se okupilo jako malo. Organizatori su planirali da bude 20, 25 ljudi a bilo nas je tek polovina od tog broja. Neki su izostali u poslednjem trenutku. Standardni izgovori „Imam obaveze u školi“, „Padaće kiša“, „Nešto sam prehlađen“. Plitki izgovori da se izbegne društveno-koristan rad, kako to zove moj otac.

Naravno, kada sam se vratio, i ispričao mu šta je bilo, morao sam da slušam njegova „predavanja iz prošlosti“. Sa vremena na vreme, kada nađe zgodnu temu,  matori krene da priča priče iz svoje mladosti. Ponekad davi a nekad može ponešto i da se nauči.

Kaže kako smo mi mlitava generacija koja nema ni volje ni želje da uradi nešto lepo za sredinu u kojoj živi. On je kao srednjoškolac, pre 30 i kusur godina, išao na te ORA, kako ih zove. Omladinske radne akcije. I ne samo on. Pola njegovog odeljenja. Kaže kako su malo rmbačili a malo se zezali. Kada dođe stric a oni se dohvate teme radnih akcija ne propuštaju na pomenu, uz mangupski osmeh, „kako su se dobro zabavljali sa Slovenkama iz Trbovlja“ na nekoj radnoj akciji u Makedoniji ili gde li već.

Priča mi kako su krajem 70-tih godina u Kruševcu redovno održavane omladinske radne akcije. Omladinci iz čitave zemlje sređivali obalu Rasine, uređivali spomen-park Slobodište i slične stvari. NJemu je to bilo interesantno pa kada je malo stasao i on je postao akcijaš.

Sećam se da me je pre desetak godina vodio u Veliku Lomnicu gde je nekada bilo brigadirsko naselje. Jedino što sam zapamtio su neke trule, oronule barake mada matori kaže da su tu održavani koncerti, priredbe i slične stvari.

Tu crtu da budem društveno angažovan definitivno sam nasledio od njega. Još od osnovne škole učestvujem u raznim akcijama za stare, siromašne, bolesne. Prošle godine sam postao i dobrovoljni davalac krvi. Nekako se lepo osećam kada znam da sam uradio nešto što nekome može da bude od pomoći.

Muka je što malo naših vršnjaka razmišlja na taj način. Za svaku akciju pokušavam da „vrbujem“ nekog od drugara iz grada, komšiluka, škole a skoro svi me gledaju kao da sam Marsovac. Prvo pitanje im je „Koliko se to plaća?“. Kada im kažem da nema para, da je to dobrovoljno angažovanje, voluntarizam obično me pitaju „Jesi li ti lud? Ko je blesav da radi nešto za džabe? Bolje da sedim kući i igram igrice neko da se znojim na nekoj poljani badava“.

Prošle godine sam drugara iz komšiluka i njegovu sestru  dugo ubeđivao da mi se pridruže u nekoj ekološkoj akciji. Hladno su me otkačili u fazonu „Nemamo vremena“  a posle par meseci vidim ih na štandu stranke u centru grada. Dele neke sadnice, cveće, šta li je. Pitam ih kako sada imaju vremena a on mi kaže „Od ovoga mogu da imam neku korist a od tvog skupljanja smeća i košenja trave nemam ništa“. Šta reći, šta odgovoriti.  

Definitivno, ovde je taj društveni aktivizam poprilično slab. Tu i tamo bude neka akcija ali je sve to kratkog dometa. Zato sam odlučio da ove godine, kada se završi škola, odem na neki kamp da volontiram. Za sada sam u fazi traženja. Tražim po netu zgodnu opciju, da vidim šta je u ponudi. Ako nađem nešto dobro eto mene, možda, i kod tebe u Bosni.

Veliki pozdrav iz Kruševca“

Članak PISMA PRIJATELJSTVA: Gde je nestao duh bivših akcijaša? se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

Dragi prijatelju, kako si?

Neki dan rasprava na familijarnom druženju, što to mladi neće i ne žele biti aktivni u politici, al’ ono istinski, “oprave”. Bilo je tu mišljenja raznih, tetak kaže jedno, rođak drugo, deda treće, ali sve u svemu u moru mišljenja i rasprava jedan zaključak je jasan, mladi su nezainteresovani da mijenjanju svijet oko sebe.

Mladi u mom gradu su krajnje latergični kad je riječ o politici. Vrlo malo ih je zainteresovano za političku scenu, uređenje i sve događaje koji su vezani za ovu društvenu pojavu. Kažu svi i mladi i stari da posao možeš dobiti samo ako si član stranke. To je tačno jednim dijelom, ali uvijek se postavlja onda pitanje zašto se mladi ne učlane u te stranke koje obezbjeđuju posao? Naravno, postoji dio mladih koji upravo stranke i politiku koriste kao temelj za profesionalni i poslovni napredak u životu i koji politiku koriste kao svoju odskočnu dasku i iskorištavaju ono što im politika daje.

Onda prijatelju imaš drugu kategoriju mladih koji su tu radi društva i neke zabave, a treća kategorija su oni koji vjernu idu za ideale i koji se bore za tu stranku i njene ciljeve. Ovi su zaista manjina.

I tako pogledaš na TV sastave rukovodstva svih stranaka, pogledaš ljude koji podržavaju te politike, sve su to ljudi u srednjim godinama ili stariji. Onaj mali broj mladih je tu zbog obaveze, radne ili obaveze iskorištavanja i pronalaženja koristi u tome.

Neki dan slušam neke lidere u ranim četrdesetim godinama kako govore da je vrijeme za mlade političare, da mladi preuzmu snagu i vode nas u promjene. I dobro kaže moj jaran Armin, on sebe sa četrdeset godina smatra mladim, onda smo mi u dvadesetim djeca, pubertetlije još uvijek. Stranke koliko god bile dobre organizacije su odbojne za mlade, jer stariji na našim prostorima imaju komplekse od promjena i dolaska novog i drugačijeg. Isto tako ljudi kod nas se vežu za funkcije i mjesta kao da su vječna i mjesta i oni.

Vrlo je mali procenat mladih koji su uključeni u politiku, a još manji onih koji nešto tu postignu. Kažu mi uključi se društveno, najbolje ti je kroz kakvu stranku. Onda čovjek sagleda kakve opcije ima pred sobom. Svaka stranka nešto nudi, ali niko ništa konkretno. U samom startu aktivizam mladih biva ugušen i gubi na jačini.

Stranke kao organizacije, kao zajednice trebaju da funkcionišu kao i moja mahala, komšiluk. Svako treba da ima mjesto za sebe i da ima obaveze za sebe. I mladi i stari i radni i nezaposleni. Moji prijatelji se groze od pomisli na stranke, a rijetko ko od njih i prati političku situaciju, a na Dan izbora gledaju kao na svaku normalnu nedjelju. Valjda jednog dana shvatimo da mi tim danom biramo svoju budućnost za sljedeće četiri godine. Valjda shvatimo da bez nas nema budućnosti, jer neće nama naši roditelji i djedovi praviti budućnost za nas, oni prave sadašnjost za sebe. Na nama je da se uključimo i da radimo za sebe i našu budućnost, a vrijeme je naš saveznik.

Pa vrijeme je više da se mladi uključe, nadam se uskoro prijatelju, a do tada lijep pozdrav i čuvaj mi se!

Članak PISMA PRIJATELJSTVA: Koliko su mladi zainteresovani za bavljenje politikom? se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

„Pozdrav druže,

Pokušavam da ti nakuckam ovo pismo iako je u kući nesnosna buka. Moj otac je u svom elementu. Ponovo ponavlja svoju staru priču kako su mladi „nezainteresovani za svet oko sebe“, „interesuje ih samo zezanje“, „gube dane buljeći u ekran“, uz obavezne dodatke o tome kako je njegova generacija bila „borbena, angažovana, hrabra“.

Ko zna koliko puta je smarao ortake i mene svojim pričama kako je 9. marta 1991. godine učestvovao u demonstracijama protiv Slobodana Miloševića „gutao suzavac“, kako je ushićeno slušao profesore i umetnike na Terazijskoj česmi, kako je, valjda 1996. godine, duvao u pištaljku i lupao u šerpe i lonce protiv vlasti…Uhvati ga tako, s vremena na vreme…Malo nostalgija, malo kriza srednjih godina, šta li je.

Iskreno, kada slušam te njegove priče o demonstracijama, mitinzima i „dranju cipela“, baš se smorim. To mi izgleda kao neki dosadan SF film iz 70 i neke godine.

U Srbiji, pa i kod mene u Kruševcu, već nekoliko meseci se održavaju neki protesti protiv vlasti. Zovu ih „1 od 5 miliona“ mada mi nije najjasnije zašto. Jednom nedeljno ljudi šetaju, nose transparente, pljuju po ovima na vlasti, obiđu jedan krug gradskim ulicama i odu kući.

Pre nekoliko nedelja matorci naterali i mene da pođem. Keva kaže „Bolje da izađeš u narod, da vidiš šta se dešava, to se i tebe teče, nego da igraš igrice na tabletu“. Spremio se, otišli tamo a na trgu jedva 200, 300 ljudi u vrh glave. Par njih pričalo nešto a  jedino što sam razumeo je da su tražili smenu gradonačelnice i direktora Toplane. Onda krenuli u šetnju glavnom ulicom, bio tu i bubnjar, a glavna fora im je ko će više selfija da uradi tokom šetnje. Valjda to posle kače na Fejs i Instagram.

A u masi prosek godina oko 50. Uglavnom ispisnici mojih roditelja. Bilo tu i matoraca od preko sedam banki, i nešto, hajde da kažemo, mladih. Naših vršnjaka, srednjoškolaca, nije bilo desetak.

Naravno, kada smo se vratili kući, pala rasprava sa ocem. Ne mogu da mu objasnim da moju generaciju politika ne interesuje. Mi razmišljamo praktično. Zašto da gubimo vreme pokušavajući da nešto promenimo kada prethodnih ko zna koliko generacija nije uspelo ništa da uradi? Trošili vreme i energiju na mitinge, šetnje, proteste i na kraju ih političari svaki put zeznuli.

Zato se mi bavimo sobom i nalaženjem načina kako da zbrišemo odavde. U krugu ljudi koje poznajem niko se ne loži na politiku jer se od toga ne živi. Osim ako ti tata nije funkcioner ili nemaš nameru da se uvučeš na neku dobru poziciju. Ima jedan lik kojem je ćale političar vladajuće stranke. Jedna potpuno ofucana faca. I sin mu je takav. Šlihtara koja stalno davi ljude pričom kako je važno podržati vladajuću stranku, kako članska karta može da pomogne kod lakšeg upisa na faks i, kasnije, zapošljavanja. Ljudi ga uglavnom psuju ili zavitlavaju. Takav će, verovatno, za par godina biti neki funkcioner. Zbog takvih ljigavih njuški ljudi i odlaze iz Kruševca i Srbije.

Slično razmišlja i moja sestra. Ona studira u Beogradu, slaže ispit za ispitom i gleda da nađe neki dobar posao. Ukoliko ne uspe – pasoš je tu a svet veliki. Bila skoro kući a matori je pita „Kada ćete vi studenti da se pobunite? Gde vam je mladost? Zašto dopuštate da vam budućnost određuju krezubi penzioneri koje za sendvič i sok šetaju po Srbiji ko mečke?“. Ona ga gleda malo zbunjeno, malo ironično i kaže „Daj bre ćale! Kakva pobuna. Sve pobune u ovoj državi su završene još krajem prošlog veka, sa tvojom generacijom. Neću valjda da život trošim da bih smenila jednu budalu i umesto nje na vlast dovela drugu. Svi su isti. Razlika je nijansama. Zato čuvaj zdravlje jer će ti trebati. Ko zna gde ćemo mi biti kada ostariš“. Ja samo klimam glavom. Šveca je 1000 % u pravu.

Uf, ova buka postaje nesnosna. Sada se i keva pridružila. Nema ništa od pisanja. Odjavljujem se do neke nove prilike.

Pozdrav od tvog apolitičnog druga iz Kruševca“.

Članak PISMA PRIJATELJSTVA: “ Ne želimo da budemo prevareni kao prethodne generacije!“ se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.

Druže moj,

dugo se nismo čuli, a bilo je razloga za to. Kako si, kako zdravlje? Upravo neki dan sam razgovarao sa prijateljima o tome šta nam je to najvažnije u životu. Imali smo raznih odgovora, ali složili smo se na kraju da je to zdravlje. Poslije sam shvatio i počeo da razmišljam, koliko zdravo zapravo živimo svi mi? Današnje generacije ljudi i mlađih i sredovječnih su dosta bolešljivije od prijašnjih generacija, možda zbog lagodnijeg života ili zbog većeg korištenja nekih stvari u ishrani i životu koje štete zdravlju.

Razmišljajući tako dođoh do teme, kako mladi, moji vršnjaci u mom gradu, ali i Bosni i Hercegovini provode svoje vrijeme i kako žive. Jedna od najvećih karakteristika mladih u BiH posljednjih par godina je konzumiranje nargile. Tradicionalni orijentalni porok, koji je prema većini istraživanja i mišljenja doktora štetnije od konzumiranje duhana (čitaj cigareta). Barovi i objekti koji u ponudi imaju ovo su postali dio svih sredina u mojoj državi, većih i manjih i centri gradova su ispunjeni mirisom nargile, a zagušljivi prostori u kojima se konzumira izgledaju kao najgušča magla oko rijeke Bosne.

Zdrav život, bavljenje sportom, konzumiranje zdrave hrane nikad nije bilo u centru pažnje u mojoj kulturi i zajednici. Bosanci su uvijek bili poznati kao ljudi koji vole da uživaju u životu, a posebno u hrani i piću. Naša tradicionalna jela jednostavno ne mogu da se uklope u šablone zdravog života. Mladi pored modernih poroka su od starijih naslijedili upravo slast za bosanskom kuhinjom, uživanjem u piću i višesatnim “divanjenjem” i kahvenisanjem.

Onaj mali broj koji odluče da svoj život izmjene iz korijena često biva osuđivan od okoline i teško se snalazi u ovom okruženju. Bavljenje sportom je jedina karakteristika koja veže zdravi život i mlade u Zenici. Iako konzumenti mnogih nezdravih stvari, Zeničani su uvijek voljeli da igraju fudbal, košarku i druge sportove bilo rekreativno ili trenirajući ih.

Sad kad malo bolje razmislim, ni moje društvo ni ja ne živimo pretjerano zdravim životom. Gledajući ipak sa druge strane, čovjek dođe do zaključka da zdrav život u mnogim slučajevima predstavlja skup život i zbog toga nije moguć u mom gradu. Živjeti zdravo je zapravo blagodat koju mi odbacujemo zbog ukidanja određenih užitaka koji su samo privremeni. Zdravlje je najpreće, rekla bi moja nena. U tako malo riječi stane velika mudrost koja se godinama ponavlja u narodu. Zdravlje, kratka riječ a toliko nam značajna svima i siromahu i onome koji zlatom zemlju okiva. Zdravlje se ne može kupiti, niti dobiti, ali se može čuvati. Zbog toga i jeste dragocijeno.

Kada se sve sagleda na kraju čovjek shvati da su ljudi prije nas dosta manje bolesni bili i da su dosta srećnije uživali u blagodatima života. Da li je to do našeg ubrzanog tempa života koji također nije zdrav ili zbog sveobuhvatne depresije koja vlada u okolini, ne znam, ali znam da u životu ne treba mijenjati one stvari koje su bile dobre. Stariji ljudi su znali da žive zdravije, a na nama je da to vratimo u onoj mjeri u kojoj možemo. Zdrav život je teško postići, ali na nama je da težimo ka njemu koliko možemo, ne zbog drugih već zbog sebe. Živiš li ti zdravo, druže moj?

Pozdrav iz Zenice

Članak PISMA PRIJATELJSTVA: Mladi i zdravi stilovi života se pojavljuje prvo na PRIJATELJSTVO.