Pijaca u Ćićevcu, koju se nekada posećivali čak i ljudi iz susednih opština, na kojoj je bilo više od 50 tezgi i od gužve se jedva prolazilo između tezgi, danas izgleda potpuno drugačije. U delu gde je bio buvljak ostale su svega četiri tezge, dok ih je na celoj pijaci oko 15.
Ovo nije samo priča o nekoliko praznih tezgi. Nestanak pijace kao mesta trgovine istovremeno je i priča o tome kako se promenio Ćićevac, o tome ko danas živi u njemu, šta se kupuje, gde se kupuje i, možda najvažnije, koliko je ljudi koji su nekada dolazili na pijacu danas uopšte ostalo u ovom mestu.
–Radim ovde 30 godina. Kada sam počela, pijaca je bila puna, a stvari smo ostavljali na zemlji jer nije bilo dovoljno tezgi. Sve ulice su bile pune– kaže prodavačica J.P. (69).
Sa pijace je, kako kaže, nestao i čitav jedan deo ponude. Nekada se na buvljaku mogao pronaći alat, cveće, sadnice, obuća, ali i različite stvari potrebne domaćinstvu. Danas tog dela ponude gotovo da više nema, pa se promena ne vidi samo u broju prodavaca već i u tome šta građani na pijaci mogu da pronađu. Promenili su se i kupci.
–Ranije je bilo mnogo više naroda, mnogo više se kupovalo i samim tim je i zarada bila mnogo veća. Danas je prodaja mnogo slabija. Nekada su dolazili i mladi, a sada uglavnom dolaze penzioneri. Još malo pa ću i ja da prestanem da idem i prodajem. Jedino što je sada bolje u odnosu na ranije jeste to što se više ne plaća zakup, jer da ga sada plaćamo, odmah bih odustala. Kada su ovako male prodaja i potražnja, jednostavno se ne isplati– navodi J.P.
Nekolicina sugrađana sa kojima smo razgovarali na terenu, prisetila se pijace kao mesta koje je nekada bilo mnogo više od prostora za kupovinu.
Jedna od sugrađanki kaže da je pijaca nekada bila mesto na kojem je čovek mogao da pronađe praktično sve što mu je potrebno, “od igle do lokomotive”. Ali, čak i kada nije bilo namere da se nešto kupi, odlazak na pijacu imao je drugu svrhu, ljudi su se sretali, razgovarali, zastajali na kafi i viđali one koje možda dugo nisu dugo sreli.
Na pijacu su, prema sećanju, dolazili i ljudi iz okolnih sela, upravo zato što je ponuda bila dovoljno velika da se dolazak isplati. Danas je, međutim, izbor sveden na nekoliko tezgi i nekoliko prodavaca koji su ostali verni mestu gde su krenuli.
–Zelene pijace gotovo da više nema– kaže jedna od sugrađanki, uz ocenu da je ostalo tek nekoliko prodavaca i kupaca koji se međusobno poznaju i kojima je važno da znaju od koga kupuju i koji je kvalitet tih proizvoda.
Građaniističu da ono što se na pijaci kupuje ima posebnu vrednost. Za razliku od robe iz marketa, kažu, na pijaci se i dalje mogu pronaći domaći proizvodi čije poreklo poznaju.
–Ono što domaćini iznesu na pijacu uvek je sveže i domaće. Kada kupujemo u prodavnici, nikada ne znamo koliko nešto stoji, da li je sveže i slično- navodi jedan sugrađanin.
Upravo zbog toga, nestanak pijace ne može se posmatrati samo kroz broj tezgi. Ako sa njom nestaje i prostor na kojem lokalni proizvođači mogu neposredno da prodaju ono što proizvedu, posledice se ne završavaju na pijaci. One se prelivaju na poljoprivrednike, kupce, lokalnu trgovinu i svakodnevni život lokalne zajednice.
Ipak, prodavačica J.P. ne veruje da bi sama Opština mogla mnogo toga da promeni.
–Nema naroda, nema proizvođača ni kupaca. Ne znam šta bi opština tu mogla da uradi. Neće još dugo ovako. Pijaca će se još malo ugasiti, buvljak sigurno, a onda će to pratiti i zelena pijaca– smatra ona.
Sa druge strane, sugrađani smatraju da bi povratak pijace kakva je nekada bila zahtevao i više ljudi koji bi ovde živeli, ali i povratak nekih vrednosti koje su nekada bile podrazumevane.
–Možda opština tu ne može mnogo da uradi. Potrebno je da ljudi ostanu ovde, da se vrate starim vrednostima i da ponovo znamo šta je dobro.
Puna pijaca značila bi i povratak ljudi jednih drugima.
–Volela bih da ponovo bude mesto gde se ljudi druže, smeju i pričaju, a ne samo da se dopisuju i pozivaju preko mobilnih telefona. Kada sretneš nekoga koga nisi video nekoliko godina, taj osmeh i ta sreća bi trebalo da se vrate.
Ćičevačka pijaca tako danas stoji kao jedan od vidljivijih simbola promene koja se u ovoj opštini dešava godinama. Pijaca se ne gasi onda kada nestane poslednja tezga. Ona počinje da nestaje mnogo ranije kada ljudi prestanu da dolaze, kada proizvođač više nema kome da proda ono što je proizveo i kada mesto koje je nekada bilo deo svakodnevnog života postane samo još jedan prazan prostor u gradu.
Tekst i foto: Aleksandra Paunović
Izvor: KruševacPRESS
