Centar za istraživačko novinarstvo Kruševac – CINK i Udruženje građana ZenicaBlog realizuju projekat “Pisma prijateljstva”.
“Hej, ti, malena,
Evo mene da ti malo razmrdam dan. Meni se ovih dana knjige ne gledaju, a još manje da ih otvaram i učim. Ocene u prethodnom ispitnom roku daju mi mogućnost da nekoliko dana lenčarim i da me zbog toga ne grize savest. Proleće me mami napolje, ne ulazim u kuću po ceo dan. Sa drugarima sam ili na ulici ili u parku. Malo šetamo, malo blejimo po kafićima, zavitlavamo se, ali dotaknemo se i ozbiljnih tema.
E, kad se dotaknemo tih ozbiljnih tema uglavnom dođe do debate, rasprave, svako ima svoje mišljenje i svako od nas misli da su baš njegovi argumenti najjači. Tako se juče dotakosmo i Evropske Unije, našeg ulaska u istu, da li bi trebalo da se više potrudima oko ulaska ili da EU okrenemo leđa i da se priklonimo drugom taboru.
Oko jednog smo se složili. Sami ne možemo biti, moramo imati saveznika. E, taj saveznik nas natera na ozbiljnu raspravu. Ne bih ti sad prepričavala šta je ko rekao i kojim argumentima je branio svoj stav, ali bih ti prenela ono što ja mislim.
Znaš da sam apolitična i da ne razumem najbolje te političke igre i igranke, ali propratim određene emisije zarad opšte informisanosti. Ja bih volela da moja Srbija uđe u EU, ali prvo pitanje koje postavljam sebi je da li smo mi Evropa ili samo Balkan, neko neželjeno ostrvo okruženo evropskim zemljama? Da li nas ovakve, vazda nekim problemima opterećene, EU uopšte hoće? Ako joj dođemo takvi kakvi smo sada sa sobom ćemo joj doneti i naše probleme, a to njoj ne treba. Ima već dovoljno svojih muka i briga.
Polazim od toga da EU vrlo dobro to zna, kao i što zna da bi ulaskom u EU mnogi problemi nestali. Razganičenja, otcepljenja kao i mnogi drugi politički problemi ne bi više imali nikakvog smisla. Dobili bi smo mi puno toga ulaskom u EU. Mnogi fondovi bi nam bili dostupni, infrastruktura bi bila obnovljena, ljudska prava i ravnopravnost bi bili poštovani, ekološka osvešćenost mnogo veća. Došle bi i velike firme koje bi otvarale svoje fabrike ovde pa bi se ,samim tim, otvorila i nova radna mesta. Vlast bi bila bolje kontrolisana, izbori ravnopravniji, mediji slobodniji (namerno kažem slobodniji, jer mislim da nigde nisu sasvim slobodni), institucije ne bi smele da krše zakone, korupcija bi se smanjila i još svašta nešto dobro.
No, pored svih ovih lepih stvari, moram da priznam da ulazak u EU ima i svojih mana. Mislim da bi nam mladi još više odlazili. Bez viznih kočnica odlazak bi nam bio lakši, a vrata svih zemalja EU širom otvorena. Pogledaj samo Hrvate. Više ih je u Nemačkoj i Irskoj nego u domovini.
Dolazak velikih stranih korporacija uništio bi naše male proizvođače, naše trgovinske firme bi nestale, jer bi ih veliki trgovinski lanci lako progutali. Dakle, bila bi upošljena naša radna snaga, ali bi smo radili za njih za sitne pare. Pitanje je i šta bi bilo sa našim malim poljoprivrednicima koji bi teško parirali velikim famerima. To je cena ulaska u Evropsku Uniju gde bi mi, realno, bili “druga liga”.
No, kako god bilo, ako već moramo biti deo neke grupe, nekog saveza, onda je EU najbolje rešenje. Po meni je to tako. Interesuje me šta ti misliš o tome i kakva su tvoja razmišljanja? Volela bih da čujem tvoje mišljenje. Rekoh na početku ovog pisma da ti pišem da bih ti razmrdala dan, ali možda sam ti i misli malo razmrdala što mi je, u krajnjoj liniji, i bio cilj.
Dok čekam tvoje zapisano razmišljanje o zadatoj ti temi uživaću u ovim lepim i sunčanim prolećnim danima. Nadam se da je i kod tebe lepo vreme, da je behar zabeharao i da uživaš u njemu punim plućima.
Veliki pozdrav i piši mi.”
