Centar za istraživačko novinarstvo Kruševac – CINK i Udruženje građana ZenicaBlog realizuju projekat “Pisma prijateljstva”.
Draga moja,
Pišem ti u trenutku dok avionsku kartu, kupljenu u jednom pravcu, prevrćem po rukama. Za nekoliko sati odlazim iz Srbije. Nije mi lako, nije ni teško, samo se čudno osećam. Verujem da me ti možeš razumeti zašto sam donela takvu odluku, ali ipak ću ti reći: Više ne mogu da podnesem život ovde. Borila sam se dok sam mogla, tešila se time da imam dobar, odlično plaćen posao, ali život se ne sastoji samo od toga.
To što sam ovde dobila posao još na četvrtoj godini studija, a ni mama, ni tata, ni partija mi nisu bile veza, već moje znanje i potreba stranih firmi za IT inženjerima, je samo splet okolnosti da sam upisala fakultet koji sam volela što se ispostavilo kao pravi potez. Ali, nismo svi IT inženjeri. Moji prijatelji koji su završili neke druge fakultete, ekonomiju, pravo, DIF, građevinu ili ,ne daj Bože, istoriju umetnosti, rade po kafićima, prodaju sladoled, po fabričkim halama kod privatnika za minimalac. Većina nas je u Beogradu. Sa našim diplomama u Kruševcu mogli bi da se slikamo ili da je okačimo mačku o rep, spalimo, svejedno šta god, jer nam ničemu ne bi značila.
U Kruševcu za nas nema posla. Ostanak u Beogradu je logično rešenje. Veći grad, veće šanse. I OK, na početku mi se činilo da će to biti dobro i dovoljno za jedan normalan život mladog čoveka. Mislila sam da time što radim, primam veliku platu i to na „belo“, da će mi to doneti normalan život. Prve ponude iz inostranstva sam odbijala jer, zaboga, zašto bih napuštala zemlju kad će mi ovde biti dobro. Kakva je to varka i neiskustvo bilo. Kajem se što ranije nisam otišla. Kajem se što sam izgubila vreme, što su mi ubili i poslednju nadu i veru da će ova zemlja biti dobra za život. Šta imam ja od toga što kao jedinka imam privilegiju dobrih primanja od kojim mogu lepo da živim? Moji prijatelji to ne mogu i zbog toga se polako udaljavamo.
Izlazak na piće, večeru, u bioskop, pozorište, za njih je luksuz koji sebu ne mogu da priušte. Puste me da ja platim jednom, dva puta, a posle ih je sramota jer ne mogu da uzvrate. Ja ne očekujem da mi uzvraćaju, jer imam, oni nemaju i savim je normalno da ja platim izlazak ili spremim večeru u kući i ugostim ih, ali oni se zbog toga loše osećaju i izmišljaju hiljade izgovora zbog čega se ne možemo videti.
To me boli. Boli me njihova nemaština, njihova nemoć da nešto promene. Nisu dušu prodali partiji, časni su i pošteni ljudi, i zato ih izdržavaju bake i deke koji imaju sigurna primanja, ponekog možda i roditelji ako su srećom zaposleni.
Mogu da se družim sa kolegama iz branše ali nisu oni moji prijatelji sa kojima sam delila pola kifle na odmoru, nisam sa njima bežala sa časa, nisam njima poveravala tajne, nisam sa njima delila ništa, osim što sam poslom usmerena na njih. Izađem i sa njima ponekad, ali nije to isto kao kad izađeš sa svojim prijateljima iz školskih dana. Nema te lepote pripadnosti, iskrenog poštovanja, ljubavi, ogoljenosti duše, da ne meriš reči, da se iskreno smeješ ili zajedno patiš. Nova druženja su samo forma i pokušaj da ostanem socijalizovana. Naravno da mi takvo stanje ne prija i da me frustira.
Svi, ali baš svi moji prijatelji maštaju o odlasku. Svaki razgovor se svede na temu „kako otići“. Spremni su prihvatiti svaki posao jer tamo negde ne mogu ništa sa diplomom pravnika, ekonomiste, profesora srpskog jezika… A, znam koliko su se i oni i njihovi roditelji mučili da bi završili fakultet o roku sa dobrim ocenama. Osećaju se kao promašeni slučajevi, gube samopouzdanje i stvarno je bolno gledati ih kako se grčevito bore da postanu vozači kamiona, kućne pomoćnice gastarbajterima, radnici u nekim halama u Češkoj. E, od toga mi se želudac grči.
Muka mi je i od toga što su moji roditelji u svojih pedeset godina ostali bez posla i bez šanse da se ikad više zaposle. Kome oni trebaju u tim godinama? Nekadašnji kruševački giganti više ne postoje. Došli su stranci, otvorili proizvođačke pogone i ,naravno, zapošljavaju samo mlade sa dobrom bešikom jer u toalet ne smeš u toku radnog vremena.
Privatna preduzeća, radnje, banke, svi misle da radnik njima pripada, da je normalno da radi 10-12 sati dnevno i da ga ne plaća za prekovremeni rad i da može da ga liši slobodnog dana, jer su potrebe firme važnije od svega. Radnik nema pravo na svoj život, pravo da provede vreme sa svojom porodicom, a ako je žensko nema prava da zatrudni jer sledi otkaz.
Muka mi je i od stalnih kriza u društvu. Ako pustiš TV svuda te čeka jedan čovek koji ti uporno ispira mozak, mada više verujem da on misli da niko od nas nema mozak. Posle njegovog hvalospeva o sebi i svojim uspesima, davanja obećanja od kojih znaš da nema ništa, nastupaju rijaliti programi koji pokazuju koliko smo zadnjih godina postali bolestan narod.
Sa novinama je isto tako. Crna hronika je najčitanija. Ubijanja komšija, prijatelja, supruga, majki, silovanja dece i starica….Što nas više uplaše, što više postanemo nesigurni ekonomski, što se više osećamo da nam je život ugrožen i da se plašimo, da nas još nešto gore može snaći, to postajemo depresivniji, bezvoljniji, nemoćniji, zaboravimo da mislimo. Mislimo kako nam se kaže a osećamo se kao da smo osuđeni na smrt i samo čekamo egzekuciju.
Niko se više ne smeje… Na ulici srećem namrštena lica, prazne poglede, pognute glave ili one koji pričaju sami sa sobom. To ne mogu više da gledam. Ne mogu da podnesem očaj koji je vidljiv na svakom koraku. Ne mogu da podnesem ljude koji su na ivici nervnog sloma jer sutra možda neće moći da kupe hleb detetu. Ne mogu da podnesem život u kom nema ni zraka svetlosti, u kome nema nade, u kome nema mogućnosti da planiraš budućnost jer ne znaš ni sutra šta će biti. I neću da preživljavam dane, hoću da živim svoj život dostojan čoveka.
Još koji sat i odlazim. Trebalo bi da sam srećna a ne znam šta osećam. Sa jedne strane, jedva čekam da pokupim ove kofere i odem i da zaboravim na sve ovo ovde. Sa druge strane, srce mi se kida što gledam majku kako se pravi da je uzbuđena i srećna što sam dobila divan posao u lepoj zemlji, što me tamo već čeka stan koji mi je firma obezbedila, što i moj dečko ide sa mnom pa neću biti usamljena, što će se i on tamo sigurno lako zaposliti, a ovde je samo volontirao iako je masterirao na kliničkoj psihologiji. Oči su joj pune vode i znam da kad se budemo pozdravile i kad joj okrenem leđa da bih se ukrcala u avion, izliće se ta voda iz njenih očiju i neće tako lako prestati da teče. Poznajem je dobro. Ali, znam da sam donela dobru odluku, najbolju za mene jer nemam nijedan jedini razlog da ostanem ovde, a stotine razloga imam da odem. To mi daje mir.
Javiću ti se kad se smestim i malo priveknem na novi život. Mislim da će to biti brzo, jer na nešto lepo lako je privići se. Nadam se da ćeš mi doći u goste.
Sad odoh da popijem kafu sa majkom i da joj posvetim još ovo malo preostalog vremena do mog polaska u novi, bolji život.
Znam da si mi poželela svu sreću, želim i ja tebi. Želim da budeš vedra, nasmejana i srećna gde god budeš bila.
Tvoja drugarica
